Kod Kineza postoji reč YUANFEN koja označava sudbinu dve osobe i trenutak kada treba da se pronađu i da se osete. Tako je i sa isceljivanjem - kada se sudbinski susretnu onaj koji leči i onaj koji dolazi po lečenje, stvaraju se svi uslovi za uspešne rezultate.

„Neki stari lekari kineske tradicionalne medicine i danas naglašavaju važnost toga da se ne insistira da se leči svako i po svaku cenu", priča mi Filip Manja, praktičar kineske tradicionalne medicine, trenutno na petoj godini studija na Fakultetu za kinesku tradicionalnu medicinu u gradu Tjenđinu, nedaleko od Pekinga, gde sada i živi.

„Jedan od mojih učitelja i prijatelja kaže da, ako mi imamo potrebu da nekoga izlečimo, ako imamo želju da nekoga izlečimo, već smo u lošoj startnoj poziciji, jer se meša ego koji želi da postigne nešto. Znači, mi sebi želimo nešto da uradimo. A to se vrlo suptilno uvuče pod kožu i to je opasnost za osobe koje se bave lečenjem drugih. Čovek mora stalno da se budi, da bude na oprezu da mu se to ne dogodi."

Privilegiju da studira u Kini na kineskom jeziku i da inspiraciju i osnovne principe kineske tradicionalne medicine nalazi čitajući originalne drevne tekstove, da zanat brusi prateći kineske lekare u njihovoj praksi, Filip Manja je osvojio, a ne tek tako dobio. „Počeo sam da studiram kineski jezik i to sa generacijom nekoliko godina posle moje", priča Filip, blago, staloženo i sa udasima između reči i rečenica, istovremeno promišljajući o onome što govori, ali i izgovarajući u prirodnom toku energije misli.

Ko ne sme da jede gođi bobice i kako da prepoznate najkvalitetnije...

„Tokom studija sam otišao u Kinu da usavršim jezik, da vidim kakva je kultura i procenim da li mi stvarno odgovara, pošto sam prethodno osetio da mi taj senzibilitet i njihova neagresivnost prijaju. Hteo sam da vidim kako to izgleda iz prve ruke. Prvo sam otišao da testiram, da malo ‘pipnem vodu stopalom'. Onda sam video da mi odgovara i rešio sam da uđem dublje. Otišao sam na godinu dana. Još više mi se svidelo, upoznao sam divne ljude, počeo da sa bavim Ći gongom, Tai čijem i kada sam se vratio ovde nastavio sam da se bavim time. Tokom studija sam pisao seminarske radove o održavanju zdravlja i lečenju bolesti i očigledno je to ono što me je vodilo.

Nisam došao ni iz medicinske struke niti lekarske porodice, ali me je interesovalo kako to Kinezi rade tradicionalno. Kada sam završio studije, upoznao sam jednog praktičara koji je bio učenik mog kasnijeg učitelja, majstora Duan Zhilianga. Znao sam za tog učitelja i mnogo godina pre toga preko snimaka koje sam gledao. Delovao mi je kao polumitsko biće i onda sam saznao da je još uvek živ, kao i to gde živi. Otišao sam u Peking, ali ovog puta sa namerom da pronađem tog učitelja i da ga pitam da živim s njim.

PageBreak

Kako sam postao učenik Duan Zhilianga

On je bio majstor Ći gonga, nosilac svoje porodične tradicije Ći gonga i lekar kineske medicine. U tom trenutku imao je već preko 100 godina. Preminuo je prošlog leta u 108. godini života.

Trebalo mi je vremena da ga pronađem, odlazio sam na neke pogrešne adrese, zvao pogrešne telefone, odlazio u institucije čiji je on član... Mislio sam da će biti lakše, ali nisam uspeo da dođem do njega odmah jer je čuvao svoju privatnost i voleo nezavisnost.

Iako je živeo u centru Pekinga, odlazio je na periferiju Pekinga gde mu se nalazila klinika i tu je primao ljude, bilo lokalne bilo iz daljih krajeva. Uglavnom im je prepisivao biljke, nekad je radio akupunkturu, masažu, energetske tehnike. Kada sam uspeo da ga pronađem, a bio sam uporan u tome, otišao sam kod njega i pitao ga da ostanem sa njim. Proveo sam sa njim osam meseci, kao njegov učenik. Iznajmio sam stan u blizini i našao sam poslić..."

Kada tako pričate, deluje lako, kao da se sve otvaralo. Ili sada tako samo deluje sa distance, pitam ga. „Otišao sam u oktobru 2011. godine. Dolazila je jesen, zima, bio sam usamljen na periferiji Pekinga, ali sam imao taj cilj. I to je bilo dovoljno jako da me prvo odvede tamo, da budem uporan da ga nađem, da budem sa njim: bio je to dosta tradicionalni način, onako kako se radilo u prethodnim vekovima sa učiteljima u kineskoj medicini, do 20. veka. Ljudi su ostajali uz učitelje, davali im vrednost i doprinosili, bilo svojim radom ili na neki drugi način, dok KTM nije počela akademski da se uči i predaje. Učenici su pored učitelja učili temeljno, korak po korak, ta znanja. Moj cilj bio je da steknem znanja na tradicionalan način sa nekim ko razume te stvari duboko, pa da krenem na studije kako bih učio sistematski. Tako sam nakon toga krenuo na petogodišnje studije kineske medicine."

Koliko je teško upisati takav fakultet? „Bio sam oslobođen prijemnog zato što sam već imao diplomu sa jednog fakulteta i bilo je neophodno da se zna kineski, i to dovoljan nivo kineskog da bi se upisale studije na kineskom. Izazovno je, zbog jezika i različitog mentaliteta, ali nije toliko strašno. Sada sam pri kraju studija, čekam da se završi ta priča i da počnem drugu. Nisam ni ja slutio da ću završiti na kineskoj medicini, ali sam pratio osećaj, korak po korak. Sada sam tu, obožavam to, posvećen sam tome i uživam."

Filip na svom profilu i blogu piše inspirativne priče o svom učenju i iskustvima tokom boravka u Kini. Među redovima o tradiciji, kulturi, medicini, nalaze se i iskustva sa pacijentima, zanimljivosti i preporuke. Na jednostavan, ali efektan, način, Filip uspeva da dodirne tanane strukture naše duše da zatrepere primajući drevna znanja. Kako je počeo da piše i na koji način to živi, zanima me u razgovoru sa njim.

"Voleo sam da čitam. Nisam čitao mnogo, ali sam čitao temeljno. Imao sam pisce koje sam voleo i čitao sam ih iznova i iznova. Možda sam podsvesno i razvio neki stil. Još nisam ni kompletno svestan, ali volim izražavanje kroz reč, doduše, ali u izvesnoj meri. Kontrolišem sebe da ne idem previše na tu stranu jer se bavim medicinom. Pisanje je sredstvo izražavanja, ljudi bolje osete. Mislim da, kada si praktičar, ljudi koji hoće da rade s tobom imaju pravo da te upoznaju kao ličnost. Treba da upoznaju kompletnu ličnost kojoj se daju".

Tajna idealne linije: kontrolisanjem porcija do zdravog izgleda...

Na mnoga pitanja Filip još traži odgovore. U priči o svom učitelju, napisao je:

„Imao bih sada još svašta da pitam Duan Lao-a, što onda kada sam bio pored njega nisam znao da pitam. A upravo je on velikim delom zaslužan za to što danas umem da postavim bolja pitanja." Da li je to bio predodređen ili put koji se kreira, moje je pitanje koje često postavljam i sebi i drugima.

„To je jako zanimljivo pitanje i ja sam se isto bavio njime. Slušao sam neke ljude koji su me inspirisali i slažem se sa jednim stavom za koji mislim da je najrealniji: zavodljiva je misao da postoji nešto za šta smo mi stvoreni, da je to naš poziv i da treba da prepoznamo nešto što je nama predodređeno. Ali ja nisam siguran da li je to baš tako. Mislim da je realnija verzija da treba da pratimo ono za šta osetimo da smo (samo) dovoljno zainteresovani i da sledimo tu nit i da u ono prema čemu smo dovoljno zainteresovani ulažemo sebe u tom polju. Ulažemo energiju, vreme, znanje, novac da steknemo znanja i veštine na tom polju i da nas to znanje koje steknemo dalje motiviše da napredujemo. I to je ono što ljudi zovu strast. Ja mislim da mi, radeći i stičući veštine, u stvari kreiramo da to bude naš poziv, naša strast, ono za šta živimo, za šta se budimo ujutru i šta nas drži budnim uveče".

PageBreak

Izazov kineske tradicionalne medicine

Na mnoge bolesti i probleme, KTM je dala i ima odgovor. Dok je učio kod majstora Duana, Filip Manja je gledao kako tretira svoje klijente. „Kada sam pitao majstora Duana: 'Zašto vi stalno prepisujete biljke ljudima koji dolaze na lečenje? Što im ne pokažete Ći gong vežbe, znam koliko su dobre, koliko mogu da koriste ljudima?' on je rekao: 'Ma ne može to njihov mozak da shvati.' Nije želeo da ulaže energiju tamo gde nije mesto za ulaganje.

Učenje sa njim je daleko prevazilazilo učenje o biljkama i neko tehničko znanje. To je bilo, čak, u drugom planu. U prvom planu je bilo da osetim osobu koja je ceo svoj dugi, blistavi, zdravi i radosni život posvetila nečemu što prevazilazi interese i neka privremena zadovoljstva, nekoga ko je sa preko 100 godina mogao da bude radostan kao dete i da se šali sa svima i da napravi takvu atmosferu i zavrti energiju među ljudima.

Ljudi su u njegovom prisustvu vrištali, otvarali se od smeha koliko je bio neverovatan. S druge strane, umeo je da bude vrlo strog i zahtevan i prema sebi i drugima. Umeo je da se potpuno umiri i fokusira na nešto što je radio, koliko god da je to bilo beznačajno. Mislim da svi mi treba da radimo na različitim ličnim aspektima, da ih podižemo, da ne zapostavimo jedan na račun drugog. To je možda najveća lekcija koju sam dobio od njega, da radim na tome da efikasno mogu da egzistiram na više različitih nivoa".

Međutim, Filip smatra da je izazov kineske tradicionalne medicine da u sadašnjem, modernom društvu odgovori na pitanje kako da ljudi budu radosni. „Čovek mora da bude fizički, mentalno i društveno zdrav i to je preduslov za radost. Pitanje radosti je kompleksno pitanje, pogotovo u savremenom društvu. Ranije su postojale veštine, Ći gong i Tai či, samomasaže, biljke ili supstance koje su pospešivale otvaranje meridijana u telu, jer kada smo protočniji, kada se stvari dešavaju bez prepreka u našem telu, onda je i um zadovoljniji, i bliži smo radosti.

U suštini, možemo dvojako da gledamo na radost u modernom društvu - mnogo je zahteva, mnogo kompleksnih tema, ali, s druge strane, i dalje smo ta ista bića u svojoj suštini koja smo bili pre 1000 ili 10 000 godina. Nismo mogli da ispratimo evolutivno tu brzinu. I dalje smo bliži ljudima pre više hiljada godina, nego nekakvim robotima iz budućnosti".

Ciklična meditacija oslobađa akumulirani stres i obezbeđuje emocionalnu stabilnost...

Kako je neobično, a opet, sa ove distance prirodno, da neko ko nije bio iz priče o medicini, piše i stvara priču o medicini i pomaže drugima. „Jedna od glavnih mojih ideja jeste da inspirišem, da pokrenem ljude, čak i više od toga nego da im prenesem KTM", kaže Filip. „Čime god da se bave, da ih podignem, da se otvore, da mogu da idu dalje, da nema potrebe da budu previše oprezni. Svi mi osećamo da nas nešto žulja, da nije kako treba. Ali ta energija nezadovoljstva je jako dobra i korisna jer treba da se usmeri na pravu stranu i iz toga može da nastane nešto vrlo kreativno, novo, drugačije, što izražava nas same.

Ne moramo da se uklapamo u nekakav put kojim vidimo da su drugi išli. Sadašnji svet nudi mnogo kombinacija i nijansi između tradicionalnih modela ponašanja. Daje nam priliku da možemo drugačije da se izrazimo. Mislim da treba da pratimo tu nit. Ako osetimo da nam nešto nije po volji, treba da se podesimo da popravimo to što nas žulja i da nastavimo da se razvijamo. I ja sam bio nezadovoljan situacijom ovde i video sam da hoću više, da hoću autentičnije znanje. I otišao sam u Kinu.

Treba napraviti taj skok, spaliti brodove za sobom, tako da ne možeš da se vratiš. To je onaj ključni momenat - spaliti brodove za povratak nazad. Tada kad to uradiš jeste zastrašujuće, ali je i ogromno olakšanje jer te lišava pakla izbora: da li treba da idem ili ne, da li da se vratim - a to nam pravi stagnaciju i čak nas i u fizičkom smislu ograničava. Ne mislim da takva odluka treba da se donese naglo i na prečac, treba da se dobro razmisli. Možda malo da se uđe u to, pa da se vrati, i tek kada imaš malo širu sliku, koju ne treba ni protezati unedogled - treba napraviti odluku koja vas vodi samo napred. Nema nazad".

Izvor: Sensa