U poslednje dve godine, boravila sam kao gošća na desetak seoskih imanja koja su naselili ljudi iz grada i svuda sam bila iznenađena atmosferom neke čudne lakoće življenja koja me je dočekivala i ispraćala. Ona se ogleda u smirenoj komunikaciji i pokretima, razgovoru bez žurbe, usredsređenosti na sagovornika i potpunom odsustvu stresa. Bez obzira na to kojih su godina i struke i na koji način su organizovali život - svuda sam osećala taj tihi spokoj koji izaziva pozitivnu zavist i žudnju da jednog dana i sama tako živim.

Takav osećaj me je pratio i tokom trodnevnog boravka na imanju Vere Ranković i Radeta Vučkovića u Velikoj Moštanici kraj Beograda (fejsbuk stranica Organska farma Lajf).

Sa Verom sam se družila pre skoro 20 godina, a život nas je nedavno opet neočekivano povezao. I u ono vreme, Vera je iskakala iz stereotipa. Bila je jedna od možda tri žene koje su na Savi imale svoju splav kućicu i čamac. Po obrazovanju slikarka i keramičarka, a po profesiji novinarka, sama je podizala troje dece, a Sava i splav su joj bili azil za bekstvo od tada veoma teškog života u gradu: inflacije, politike, nedostatka posla, nemaštine.

Pamtim je po uvek prisutnom osmehu i harizmatičnoj vedrini, a sve to, kako mi sada priča, bilo je posledica njene odluke da ne dozvoli da je problemi slome ("Svakog jutra bih se zahvalila životu i uvek iznova odlučivala da ću ceo dan nositi osmeh i na taj način prizivati dobro"). Pre desetak godina, kada su se deca razišla svako svojim putem, prodala je stan u Beogradu i nakon mnogo traženja kupila kuću kakvu je želela: veliku i komfornu, na jednom hektaru placa, sa ogromnom terasom i prelepim pogledom na okolne brežuljke, voćnjak i nebo. Danas je to sertifikovana organska farma. Šta ju je podstaklo da grad zameni selom?

PageBreak

Organska farma umesto gradske buke: kako je porodica Vučković naučila sve o poljoprivredi
Dalibor Danilović organska_farma_umesto_gradske_buke_kako_je_porodica_vuckovic_naucila_sve_o_poljoprivredi_1.jpg
Selo pruža slobodu

"Grad sve više postaje neprirodno mesto za život. On je često nužno rešenje dok stvarate karijeru i podižete decu. Nakon toga postaje kavez, naročito danas kada su troškovi života ogromni u odnosu na primanja. Da Rade i ja živimo u stanu, jedva bismo preživljavali jer bi nam jedna penzija odlazila na tekuće troškove. U gradu si bespomoćan pošto sve moraš da kupiš a male su mogućnosti za dodatne prihode. Na selu imaš mogućnost i da se prehraniš i da zaradiš. Ako si vredan i kreativan, uvek ima načina da stvoriš novac.

Vrlo je važno da želiš da učiš, da se ne predaš letargiji i da si u stanju da sam sebi da budeš društvo. Ja sam ovde živela sama nekoliko godina dok nisam shvatila da ja to mogu ali želim i zaslužujem više od toga. Donela sam čvrstu odluku da nađem sebi pravog partnera. Nakon mnogo godina trošenja srca u pogrešnim vezama koje su se uvek pretvarale u nekakve smešne drame, shvatila sam da mi je potrebno nešto drugo i odlučila da probam preko sajtova za upoznavanje. Treba pratiti potrebe svog srca šta god da je to - ljubav, promena načina života ili profesije.

Volja da poverujemo da zaslužujemo najbolje jer je život čudo i blagoslov, dozvoljava da nam se čuda dese. Tada nam ljudi koji su nam potrebni, stvari i prilike mnogo češće dolaze na put, naizgled sami od sebe. Mnogi ljudi imaju sjajne kvalitete, talente i ideje ali sami sebe blokiraju iz raznih strahova. Nedostaje im zamah da se koncentrišu i celo svoje biće ulože u neki poduhvat. Znanje i namera su moćne sile koje imaju čarobnu snagu. Bila sam zaista uporna i to se isplatilo.

Našla sam mog Radeta koji se pre sedam godina doselio kod mene i sada imam baš ono za čim sam žudela: skladnu vezu sa čovekom koji mi je ne samo partner već i prijatelj. On ume ono najvažnije: da podrži i pridrži, a to nikada ranije nisam imala. I ništa ga ne mrzi. To je dragocena osobina. Ukupno imamo petoro dece i desetoro unučadi i svi su oni naši.

Rade je, kao i Vera, imao dve profesije. Tokom dana menadžer u komercijali, noću gitarista u klubovima.

"Rade u početku nije umeo ni osigurač da promeni, ali to je sasvi­m u redu jer ni ja, kad sam ovde došla, nisam ništa znala o poljoprivredi. Ni danas ne umem kako treba da držim motiku. Ali, kad se ima volje, ima i načina. Postepeno se mnogo nauči. Poljoprivreda ne mora biti rintanje kao nekada po ceo dan jer mi i ne živimo samo od nje. Tehnika nam mnogo pomaže. Imamo automatski sistem navodnjavanja, sprave za merenje kvaliteta zemlje, aparate za preradu namirnica. Naučila sam da štedim sebe. Nikada u svom životu nisam bila strpljiva i samouverena kao sada. Ranije sam uvek htela sve - ne odmah nego juče, i zato sam često udarala čelom u zid. Trebalo je 30 godina i da istrpim greške, sumnje, kajanja, nemire, pogrešne veze da bih danas mogla da kažem da živim u skladu sa sobom i svetom. Ali sve je to imalo svoju svrhu. Ne treba se nikada baviti kajanjem, samo gledati unapred, biti potpuno prisutan u sopstvenom životu, poklanjati istinsku pažnju svemu što radiš i potruditi se da bar nečim doprineseš ljudskoj dobrobiti."

PageBreak

Pomoć za decu obolelu od autizma

Da li je život na selu pomalo dosadan zbog svakodnevnih rutinskih obaveza?

"Jedino što se može nazvati rutinom je moj jutarnji ritual. Ustajem jako rano, pre zore, i to su moji sati čitanja, učenja i internet komunikacije. Te sate mnogo volim. Ostatak dana je veoma raznolik. Bavimo se baštom (imamo tri plastenika i još jednu baštu na otvorenom, voćnjak, kao i malu farmu kunića a od iduće godine i kokošaka). Retko nakon podneva radimo u bašti jer ne želimo da se iscrpljujemo niti da robujemo bilo čemu. Rade voli da šiša travu, orezuje voćke, skuplja gljive kojih ima u izobilju po okolnim šumama.

Popodne je vreme za druženje, čitanje, pisanje, spremanje preparata za dohranu zemlje. Ja sam sebi napravila atelje u kome izrađujem keramičke šolje, posude i svećnjake i ponešto od toga se proda na moru pa je i to izvor prihoda a meni jako prija jer me opušta. Imamo odvojenu kućicu koja je neka vrsta klub-galerije u kojoj su izloženi moji radovi kao i hrana koju prodajemo u teglama (džemovi od organskih šljiva bez šećera, turšija, fermentisano povrće, zdravi namazi od piletine). Džemove kuvam na vrlo niskoj temperaturi u rerni po ceo dan. Paštete od piletine kuvam sa malo povrća i začina, blendiram i pasterizujem.

Radoznali smo i stalno učimo. Od velike pomoći su mi knjige "Tajni život biljaka" Pitera Tompkinsa i "Nauka o poljoprivredi" dr Ardena Andersena, vrhunskog američkog stručnjaka za biološki održivu poljoprivredu. Dolazi nam mnogo posetilaca - prijatelja, rodbine i kupaca jer prodajemo povrće na licu mesta, po cenama neznatno većim nego što je cena konvencionalnog povrća na pijaci. Živimo potpuno u sadašnjosti, zahvalni za ovaj divan život. Naravno da iskrsavaju problemi, ali se svi nekako rešavaju bez panike i stresa. Farma nam još uvek nije u finansijskom plusu ali je mnogo važnije da smo prešli šezdesetu godinu prepuni entuzijazma koji delimo sa svim ljudima oko sebe. Razni projekti nas okupiraju. Naši planovi su okrenuti poljoprivredi, zdravoj ishrani i alternativnim načinima lečenja ishranom, što ja sada vidim kao svoju misiju."

Vera se poslednjih godina mnogo posvetila učenju o uzrocima modernih sistemskih bolesti (autizam, arterioskleroza, rak, dijabetes) kao i uticaju ishrane na njihov nastanak i načinima lečenja posebnim dijetama.

"Pošto među prijateljima i rodbinom imamo decu sa simptomima autizma, potpuno sam se posvetila istraživanjima te teme. Naručujem iz Amerike knjige koje kod nas na žalost još nisu prevedene. Moje "Biblije" su dve knjige dr Nataše Kembl-MekBrajd koje su po meni fantastične jer govore o onome o čemu se malo zna a što se, nažalost, širi kao požar u savremenom društvu: direktnoj povezanosti smetnji u razvoju kod dece sa zloupotrebom antibiotika i pogrešnom ishranom prepunom ugljenih hidrata.

Industrija procesirane nezdrave hrane s jedne strane a farmaceutska industrija s druge, dovode do stravične situacije - postoje procene da će za 30 godina čak jedno od dvadeset petoro dece u razvijenom svetu bolovati od nekog oblika smetnje u razvoju. Zaboravili smo Hipokrata koji je pre mnogo vekova rekao: Neka vam hrana bude lek. Sve je više lekara koji ističu da je, uz stres, uzrok mnogih današnjih bolesti poremećena crevna flora pošto mi više nismo u stanju da apsorbujemo sve otrove koje unosimo, a to se odražava ne samo na fizički već i na psihički sistem, naročito kod dece. O tome su napisane mnoge studije i svako ko želi da shvati šta se dešava može naći načina za to.

Naše imanje je nedeljom otvoreno za roditelje sa decom koja imaju smetnje u razvoju - uglavnom su to deca sa nekim oblikom autizma. Na ovom velikom imanju oni imaju mogućnost da nesmetano trče i druže se sa drugom decom, za šta u gradu skoro da nemaju mogućnosti. Roditelji razmenjuju iskustva i opuštaju se. Planiramo da ovde održavamo savetovališta na tu temu i proizvodimo hranu koja toj deci pomaže da se osećaju malo bolje. Zaista verujem da svako od nas treba nekako da doprinese zdravijem životu celog društva koje klizi u katastrofu. Jako je važno da shvatimo da Univerzum može biti izvor izobilja za svakoga.

Ne treba da se borimo protiv nečega već da se zalažemo za nešto: zdravlje, znanje, podršku. Možda ne možemo zaista da usrećimo drugog čoveka ali, ako smo mi sami nesrećni, možemo da naudimo mnogima oko sebe. Zato je važno shvatiti da kad pratimo svoje srce i pronađemo ono što želimo, na jedan dublji način doprinosimo opštem stanju ljudske sreće i podstičemo ljude da stvaraju više sreće za sebe.