Slučajnost ili ne, ljudi i ideje uvek dođu do nas u pravom momentu. U trenutku kad možemo da ih prepoznamo i shvatimo njihovu vrednost ili kada možemo da prepoznamo svoju vrednost. Tako se desilo i sa knjigom "Potpuno isceljenje" autorke Anite Murđani.
U momentu kada sam pregledala stranice te knjige, još nije bio odabran naslov prevoda, a knjige nije ni bilo u knjižarama. Brzo sam preletela preko priče o njenom iskustvu bliske smrti i uvidima koje je stekla tokom godina duhovne i fizičke transformacije. Poslednje poglavlje knjige je govorilo o životu koji se živi iz ljubavi, a ne iz straha i budući da je to za mene lično bio momenat u kome se moj život odvijao iz straha, prestala sam da čitam.
Ogledalo je suviše jasno prikazivalo ono što nisam bila spremna da vidim ni da uradim. Nakon par meseci knjiga me je ponovo pronašla i odjednom je sve postalo jasno. Redovi su ispisivali poruke koje sam mogla da prepoznam. Traganje za ljubavlju, potvrdom spolja i priznanjem naše ličnosti po pravilu će se završiti neuspehom i frustracijom koja će se u najgorem slučaju manifestovati i kao bolest jer trik upravo i jeste shvatanje da je sve što nam je potrebno već tu, u nama.
Za Anitu Murđani je taj put samorealizacije bio ispunjen bolešću i patnjom, a zatim, kao i u svakoj transformaciji, smrću i ponovnim rođenjem. U njenom slučaju ova poslednja dva nisu bili simbolični činovi već stvarni događaji koji su iz temelja promenili njen svet. Nakon svega što je prošla i videla i što je najvažnije osetila, suptilne poruke i migovi kosmičke inteligencije uputili su je da o svom iskustvu napiše knjigu i podeli svoje inspirativno iskustvo sa drugima tragačima za smislom.
Čuveni Vejn Dajer je u Anitinoj priči pronašao poruku za kojom je i sam tragao i bio je potpuno rešen da se njeno iskustvo otvori ka drugima posredstvom Hey House izdanja. Prvo poglavlje Anitine knjige zapravo nosi naziv "Dan kada sam umrla", ali svakom ko bude čuo njenu priču biće jasno da je to zapravo dan rođenja. Nakon četiri godine strahovite borbe sa Hočkinsovim limfomom, Anitino telo više jednostavno nije moglo da izdrži.
Jedno jutro su je dovezli u bolnicu oslabljenu, iscrpljenu i opustošenog tela i jedino što je preostalo jeste da se konstatuje da joj je u najboljem slučaju preostalo još par sati života. U stanju duboke kome provela je narednih 30 sati, a ono što se događalo tada i kasnije postalo je predmet Anitine knjige i njenih predavanja. Ova priča bi možda bila samo jedna u nizu onih koje nam govore o polju bezuslovne ljubavi koje nas obuzima i čiji smo deo, o dragim dušama koje nam pomažu i teše nas.
Međutim, Anitini uvidi su joj omogućili da potpuno transformiše svoj život u novi život i da se na iznenađenje lekara potpuno oporavi od bolesti koja ju je ubila. U stanju u kome njena svest počinje da se širi, da izlazi iz ovoga što mi spoznajemo kao materijalnu realnost, Anita napokon razume da su mogućnosti beskrajne, da su osećanja jedini jezik kojim mi možemo da razgovaramo jer on zapravo upravlja našim životima.
U toj sažetosti mogućih realnosti, u tački gde su smrt i život jedno, postaje joj jasno da bolest nije kazna niti loša karma već manifestacija njene energije okrenute ka unutra umesto ka spolja. Nakon buđenja iz kome, njeno telo doživljava čudesnu transformaciju i isceljenje koje postaje predmet interesovanja mnogih onkologa i naučnih istraživanja.
Anita sada ispunjava ono za šta zna da je njena svrha: pomaže drugima da steknu dragocene uvide o moći i slobodi, ljubavi i davanju jer kroz negovanje sopstvenog bića mi dolazimo do ljubavi prema drugima.
Svima nam je dobro poznata priča koja opstaje u svim vremenima i u različitim kulturama da je duševna i fizička patnja polje na kome žanjemo svoje duhovne blagoslove.
Radost ili patnja
Odrastamo sa idejom da je život borba u kojoj biva nagrađen onaj ko je najviše ranjen i ponekada kao da na putu duhovne transformacije održavamo malo takmičenje ko će patiti više i kome će nakon toga jače svetleti oreol. Međutim, da li zaista mora biti tako i zašto je važno osloboditi se takvih zabluda objašnjava nam Anita koja je i sama osetila njihovu gorčinu.
Zašto je u nama tako duboko usađena ideja da je jedino patnja put ka duhovnoj transformaciji?
"Mislim da je to zabluda. Tačno je da patnja može da nas dovede do rasta, a produžena patnja često i do duhovne transformacije.
Ipak, mislim da to nije neophodno, niti mislim da postojimo u ovoj materijalnoj realnosti kako bismo patili. Čini mi se da se ljudi čvrsto drže te veze između bola i transformacije jer patnju vide kao neku vrlinu kojom zapravo dolazimo do prosvetljenja. Mislim da isto možemo postići i kroz radost. Što više potiskujemo ono što smo, to će nas priroda više kušati da sebe zapravo iskažemo i pokažemo svetu.
Mislim da je moguće umanjiti patnju tako što ćemo dozvoliti svojoj pravoj prirodi da se ispolji i prepusti toku, umesto što se borimo protiv onoga ko smo zaista i zašto smo ovde došli. Takođe, važno je iskusiti radost, sreću, strast i ljubav u životu i znati da je zaista u redu biti srećan. Mi nismo ovde došli da bismo patili iako je ponekada bol u životu neizbežan. Istina je da sva ta osećanja i stanja moramo spoznati kako bismo duhovno rasli ali radost i sreća su od izuzetne važnosti za našu dobrobit."
Da li je neophodno proći kroz iskustvo slično vašem kako bismo dostigli stanje duhovne budnosti?
"Rekla bih da nije neophodno. Deca se rađaju znajući sve ono što sam ja naučila tokom mog iskustva bliske smrti. Deca tačno znaju ko su i vole to što jesu ali tokom odrastanja postaju uslovljena. Kada bi se obrazovanje zaista fokusiralo na to da nas zaokruži kao ličnosti dok neguje naše duše uz osećanje bezuslovne ljubavi, mi bismo svi odrastali i postajali zaokruženi i celoviti ljudi i ne bi nam bila potrebna radikalna iskustva kao što je moje da bi nas probudila.
Ali uslovi u kojima odrastamo, kultura kojom smo okruženi i socijalne varijable kao i atmosfera, uslovljavaju nas da mislimo da nismo celi i kompletni i da uvek moramo da budemo nešto više, da uradimo više i bolje samo kako bi nas neko voleo. Zbog ovog stava negujemo generacije ljudi koji ne vide sopstvene vrednosti i svoje savršenstvo i nastavljaju da prenose isti obrazac na svoju decu."
Ono što prevladava kao važna poruka ne samo kod Anite, već i mnogih drugih koji sa nama dele svoja iskustva transformacije, jeste da je prihvatanje sebe i svoje autentičnosti ono što iz korena menja kvalitet naših života. Kada promenimo odnos prema sebi, kada se zaista zavolimo, naša stvarnost ostaje nezastrta opsenom frustracija, pitanja o sopstvenoj vrednosti i dopadanju.
Prihvatanje sebe
Jedino važno čini se ostaje samo pitanje: da li sam dobar(ra) sam(a) sebi? Koncept ljubavi prema sebi je u neku ruku i poprilično kontroverzan jer naš sistem je opterećen uverenjima da je ljubav prema sebi jednaka egoizmu ili sebičnosti.
Zašto je prihvatanje sebe i sopstvene autentičnosti toliko teško i da li taj zadatak mora biti naporan?
"Ne bi trebalo da bude teško ali se mi poprilično potrudimo da sebi otežamo. Verujem da je to zbog toga što smo naučeni da fokus uvek stavljamo izvan nas.
Odgovore uvek tražimo spolja umesto da verujemo da su svi odgovori već u nama. Svi smo povezani sa univerzumom i jedni sa drugima, a kako bismo toj vezi i znanju pristupili moramo se okrenuti ka unutra i postati svesni sebe. Kada svoju pažnju usmerimo na sebe, okolina nas osuđuje tako da čak i kada na intelektualnom nivou shvatamo da samorealizacija zapravo znači samosvest i autentičnost mi se plašimo da postojimo na taj način jer se plašimo osude."
Na koji način dostižemo celovitost kroz ljubav prema sebi i zašto smo tako često skloni tom osećanju nedovoljnosti koje pominjete u knjizi kao jedan od najvećih izvora straha?
"Kada sebe zaista volimo onda sebi dozvoljavamo da se izrazimo. Što se više volimo to smo skloniji da svoju autentičnost iskažemo neustrašivo. Kada sebe ne volimo mi smo kritični. Verujemo da nas ni drugi ne mogu voleti pa krijemo ko smo. Bojimo se da pokažemo šta je zaista iza maske jer smo toliko sigurni da smo manjkavi i nesavršeni. Zapravo je istina sledeća: kako bismo zaista bili celi potrebno je da shvatimo da smo svi mi predivna deca Univerzuma i da smo svi došli ovde da izrazimo ko smo, neustrašivo!
Osećaj neadekvatnosti postoji u nama jer je tokom života strah naš najveći motivator. On stoji iza naših odluka, a zapravo bi iza bilo koje odluke trebalo da stoji ljubav. Strah nas lišava moći i snage i ostavlja nas ogoljene uz osećaj nedovoljnosti."
Pritisci vršnjaka, zajednice i okoline su takođe nešto što konstantno uslovljava naše odluke, osećanja i mišljenje. Kako da dotaknemo taj centar koji nazivate beskrajno sopstvo i da dozvolimo svom unutrašnjem vodiču da nas povede?
Prvo napravimo malu pauzu od te spoljne buke. Neophodno je ponekada da odemo na neku vrstu informacionog posta. Stalno smo zauzeti i radimo nešto veoma važno i pri tome konstantno hranimo mozak nepotrebnim informacijama. Ponekada je zaista jedino bitno da uđete u stanje tišine.
Ne slušajte, ne gledajte spolja, već pokušajte da se zaustavite i čujete samo jedan glas - svoj. Svi odgovori su već u nama i ako smo dovoljno pažljivi i svesni sebe i isključimo to konstantno čavrljanje spolja, možemo pogledati unutra i oni će doći."
Kada postajemo zaista probuđeni i kako da prepoznamo pravi put koji nas vodi do budnosti umesto da zapadnemo u konfuziju ili u džunglu pogrešnih pretpostavki?
"Onog trenutka kada možemo da donosimo odluke iz ljubavi, a ne iz straha, tada zaista shvatamo šta znači budnost. Većina nas nesvesno donosi sve odluke iz straha iako ni ne shvatamo šta činimo. Prolazimo kroz život u stanju stupora gde na primer karijeru biramo iz straha i potrebe da udovoljimo roditeljima, a zatim nas dalje vuče strah od neuspeha. Stupamo u veze iz straha da ne ostanemo sami.
Svakako nas više motiviše strah od neuspeha nego što nas vuče ljubav i strast prema životu. Tako sam i ja funkcionisala. Svaki izbor u mom životu načinjen je iz straha od posledica i bio je ispunjen stresom i frustracijom. Ono što je zanimljivo jeste da nam se svima čini da je to sasvim normalno jer i svi drugi žive na taj način. Nakon iskustva bliske smrti i otkrivanja beskrajnih mogućnosti koje nam se nude, ja to danas više ne radim.
Sada radim stvari koje volim i stvari koje su mi zabavne. Izbore pravim iz ljubavi prema sebi, prema životu i želim da ga iskusim u celosti. Nikada ranije nisam doživela takvu sreću. Čak i kada se susretnem sa preprekama koje su neizbežne, osećam da imam i snagu i odlučnost da ih prevaziđem."
Snažno osećanje da je sve moguće je odlučna pokretačka sila. Zašto nam je često izazovno da prihvatimo tu energiju beskrajnih mogućnosti?
Zato što smo stalno okruženi ljudima koji sumnjaju u to. Teško je držati se tog saznanja i živeti u njemu kada ljudi oko nas stalno dovode u pitanje postojanje polja beskrajnih mogućnosti. Takođe, stalno smo okruženi "lošim vestima" i počinjemo da verujemo da su svi pa i mi žrtve sopstvenih života.
Životi i vesti koje posmatramo oko sebe ili na vestima, uveravaju nas da se loše stvari dešavaju svima i svuda tako da čak i kada osetimo i iskusimo tu spoznaju beskrajnih mogućnosti stvarnost koju posmatramo oko nas razjeda to osećanje u nama."
Kroz svoje iskustvo stekli ste mnoge dragocene uvide, a jedan od najinspirativnijih je koncept "biti ljubav". Objasnite nam tačno šta to podrazumeva i kako taj koncept preseliti iz intelektualne sfere u živuće i dišuće osećanje?
Najčešće se ljudi trude da vole druge ili da pokazuju više ljubavi. A istina je jednostavna: treba samo da volimo sebe. Što više volimo sebe shvatamo da mi jesmo ljubav, da je ljubav naša suština i naš centar. Kada osećamo istinsku ljubav prema sebi onda osećamo da smo sačinjeni od ljubavi.
A i kako ne bismo bili, kada svi potičemo iz stanja čiste ljubavi u koje ćemo se i vratiti. Kada osetimo da jesmo ljubav shvatimo da samo treba da budemo ono što smo. Biti svoj i voleti sebe je ista stvar i ni za jedno ni za drugo nije potrebno truditi se ili naporno raditi jer mi jednostavno jesmo ljubav!"
Kako da prepoznamo granicu između sebičnosti i ljubavi prema sebi?
Sebičnost dolazi upravo od manjka ljubavi prema sebi. Kada ne osećamo ljubav prema sebi nastojimo da privučemo pažnju na sebe. Tražimo pažnju i odobrenje od drugih i pokušavamo da kompenzujemo taj nedostatak ljubavi prema sebi. Kada ne znamo da volimo sebe užasno se trudimo da nas drugi vole i da se drugima dopadnemo.
Takvo ponašanje tumačimo kao sebičnost i takve ljude vidimo kao one preokupirane sobom. Za razliku od toga ljudi koji vole sebe osećaju da su samodovoljni. Ne treba im pažnja drugih i u njima ne postoji praznina koja treba da se ispuni. Koncept da ljubav prema sebi vodi u sebičnost je mit i mislim da je to razlog usled kod dolazi do disfunkcionalnih odnosa i frustracija."
Tokom vašeg iskustva bliske smrti stekli ste i značajan uvid o zdravlju, odnosno o bolesti kao manifestaciji naše sopstvene energije. Da li možete da nam objasnite?
Dok sam bila u tom stanju između pitala sam se "Zašto se meni dogodio rak koji me ubija i da li je to zato što nisam shvatala svoje savršenstvo?" Odmah nakon tog pitanja usledilo je i saznanje da se to zapravo meni nije dogodilo jer ja nikada nisam žrtva. Rak je bio moja energija koju nisam manifestovala spolja.
Ta energija se okrenula ka unutra i izrazila se onako kako je mogla - kroz rak. Shvatam da to nije bila kazna već moja energija kojoj nisam dala da se izrazi kao moćna i snažna sila Anite!
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!