Krajem 18. i početkom 19. veka u Nemačkoj je živeo pesnik JustinusKerner koji je izumeo kleksografiju – umeće stvaranja oblika mrljama mastila. Dogodilo se to sasvim slučajno, dok mu je zbog oslabljenog vida po papiru kapalo mastilo. Umesto da papire baci, on ih je presavio i tako dobio simetrične oblike mrlja (kao u ogledalu), koji su mu izgledali tako zanimljivo da je njima oslikao svoju zbirku poezije "Klecksographien”. Tako je nastala kleksografija, koja se i među odraslima i među decom proširila i izvan Nemačke kao razbibriga i radoznalo istraživanje šta će ko videti u tim zanimljivim oblicima, piše TomicaŠćavina.
Godine 1884. rođen je HermanRoršah. Herman je kao dečak toliko voleo kleskografiju, da su ga u školi prozvali Kleks, što u prevodu znači mrlja od mastila. Još dok je bio dete, zaintrigirala ga je činjenica da različiti ljudi u istim mrljama prepoznaju različite oblike, a kao student medicine počeo je kolegama i školskoj deci da pokazuje svoje mrlje i da analizira njihove odgovore.
Roršah se tokom studija usmerio na psihijatriju i psihoanalizu, a njegova doktorska disertacija značila je rađanje prve i najpoznatije psihološke projektivne tehnike zvane Roršahov test mrlja. Projektivna tehnika, najjednostavnije rečeno, znači da ispitanik u te mrlje projektuje neki svoj sadržaj, nešto što on vidi. Baš kao što će različiti ljudi u istom oblaku prepoznati različite oblike, tako će i u mrlji od mastila.
U svojoj doktorskoj disertaciji Roršah je izneo rezultate istraživanja koje je pokazalo da će mentalno oboleli ljudi sa istim dijagnozama imati tendenciju da u mrljama prepoznaju iste oblike. Iako je Herman Roršah preminuo u trideset i osmoj godini života, svojom genijalnom kombinacijom kreativnosti i znanja uspeo je da ostavi takav trag, da je i danas deo opšte kulture. Roršahu su slavu doneli brojni filmovi i serije u kojima se psihološko testiranje, zbog vizuelne atraktivnosti, jednostavnosti i zanimljivosti, sprovodi upravo pomoću njegovog testa mrlja.
Sve je ovo zapravo samo uvod u ono što želim da vam prenesem. Ljudi su po prirodi skloni nagađanju smislenih uzroka u besmislenim oblicima ili informacijama. Želimo da vidimo nešto što nama ima smisla, nasumične događaje želimo da dovedemo u logičnu vezu, želimo od nečega haotičnog da napravimo nešto uređeno. I upravo ta prirodna ljudska sklonost postaje naša najveća slabost kada smo u bliskom kontaktu sa osobom koja ima ozbiljnih mentalnihproblema.
Kako može biti tako dobar, drag, duhovit i onda odjednom tako čudno, podmuklo agresivan? Kako ne vidi koliko sam u šoku kad izazove svađu i onda ne želi da razgovara danima? Šta on zapravo misli o meni ako mi jedan dan kaže da sam divna osoba, a za nedelju dana da sam čudovište? Zašto ne prestane da radi ono što mi smeta nakon što sam mu sto puta rekla da prestane?
Ova i mnoga druga pitanja postavlja osoba koja se nađe u vezi s nekim ko ima ozbiljnih psihičkih problema, recimo, poremećaj ličnosti. Uvek je tu puno misli, puno neodgovorenih pitanja i stalan fokus na "njega", koga ona treba da shvati, jer ako ga shvati, možda bi mogla da mu pomogne i onda bi on napokon mogao da bude ona najbolja verzija sebe u kojoj oboje toliko uživaju. Ali to je nemoguće. Nemoguće je videti celinu koja ne postoji. Moguće ju je jedino popunjavati vlastitim vizijama, a to iziskuje mnogo energije koja odlazi na misli i fantazije.
Osoba koja ima neki ozbiljan poremećaj, naročito iz narcističkog ili graničnog spektra, često kao odrasla zna da s njom nešto nije u redu i zato troši mnogo energije da se prikaže u najboljem mogućem svetlu. I da, to može biti izuzetno privlačno i izuzetno intenzivno. Može se činiti poput droge na koju se navučete, a onda odjednom droge nestane i preko noći se nađete u krizi.
Osobi koja ima tu nesreću da mora da živi sa psihičkim oštećenjem koje je teško ili nikako popravljivo, osoba sa zdravom psihom je izrazito potrebna, što čini još jedan deo snažnog intenziteta toksičnihveza. Potrebna joj je zbog veće psihičke stabilnosti koju ima uz nekoga ko je stabilniji od nje, ali i zato što vezu sa psihički zdravom osobom shvata kao dokaz da je i ona psihički zdrava ili barem dovoljno zdrava.
Ta velika potreba se često brka s ljubavlju. Ako vas neko jako treba, to ne znači da vas i jako voli. Ako je u pitanju osoba s poremećajem ličnosti, moguće je da vas voli, ali na svoj način, odnosno onim delom sebe koji je ostao sačuvan, koji je zdrav i može voleti. Ali to nikada ne može biti celovita ljubav, jer celovite osobe koja bi vas volela nema. Najveći problem u prekidanju toksičnih veza je to što kod psihički zdrave osobe postoji "navučenost" na pokušavanje da razume partnerovu kontradiktornu ili nejasnu psihu. Ali nema tu šta da se razume. Ne razume ni on sam sebe. Nema odgovora, jer odgovor nije logičan i smislen.
I upravo je to odustajanje od logičnosti i smisla teško. Zato je kod prekidanja toksičnih veza izuzetno važno kontinuirano i planski preusmeravati pažnju na nešto dugo. Ako to ikako može biti nešto što je vama vredno, neka ambicija, sjajno. Mogu to biti i potencijalni novi partneri. Bilo šta! Samo da postupno prestane ulaganje energije u rešavanje zagonetne psihe partnera koja vas ostavlja bez odgovora samo zato što odgovora zapravo nema.
Izvor: Sensa