Bilo da su kupili novi bicikl, automobil, jednosoban ili četvorosoban stan, ostvarili akademski uspeh, dobili posao, dete, oženili sina ili kćer, prvo se ide u hram da se zahvali Bogu za doživljeni uspeh i sreću. Tako nije neobičan prizor videti novi automobil (u celofanima i mašnama) pred hramom i hindu sveštenika pored njega kako ga blagosilja pre nego što automobil „izađe" na put. Isto važi i za rikšu. Pre useljenja u novi stan ili kuću prvo se zove sveštenik da se zahvali Bogu za novi dom i blagoslovi novo mesto življenja. U kući se ostavlja poseban kutak doma (u većim domovima čak i manja soba) za molitvu, koju Hindusi zovu „kućni hram", simbolično kao podsetnik da je dom dat od Boga i da je on stalno prisutan „gost" u domu.

Svaka prodavnica, bilo da je velika poput raskošnog supermarketa ili je to pak ulični štand od nekoliko drvenih dasaka i jednim šarenim kišobranom iznad njih, obavezno ima odvojeno mesto za molitvu, gde će se svakoga dana trgovac pomoliti i zahvaliti za svoju trgovinu (ma koliko skromna i mala ona može biti) i simbolično zahvaliti za novac koji je zaradio tog dana i imati podsetnik šta je to prioritet u njegovom životu.

Indijski učitelj Pramahsana Jogananda: kako uvek biti srećan

Jednom prilikom, posetili smo suprugovu rođaku u drugom gradu, za čijeg su mi muža rekli da je imućan i da ima svoju fabriku nameštaja. Sve je stekao sam, što bi rekli u našim krajevima svojim rukama, a kada mu je pre više od dvadeset godina trebao novac za pokretanje biznisa, njegova žena je poskidala i prodala svo zlato koje je imala na sebi (zlato je u Indiji statusni simbol, kao i porodično nasleđe koje se čuva iz generacije u generaciju) da bi ga podržala. Danas je vrlo imućan i jedan od uspešnijih biznismena u gradu koji smo posetili. Očekivala sam da će oni živeti u raskošnom domu i biti ponosni, da ne kažem arogantni. Ali, živeli su u prosečno velikom domu, sa lepim nameštajem i mnogočlanom porodicom. Dočekali su nas sa toliko ljubavi da sam se osećala kao da sam došla u posetu svojoj porodici, a kako su tek dobre naravi i toplog srca svi bili! Toliko ljubavi, radosti, emocija i privrženosti...

Taj isti biznismen obukao je trenerku i ušao u kuhinju. Kuvao je za nas nekoliko dana dok smo bili njihovi gosti (u Indiji je velika čast da muškarac uđe u kuhinju i spremi jelo za goste, posebno tako imućan). Sedeo je i spavao na podu, kako bismo mi imali mesta da se raskomotimo. Za mene je kuvao zasebno, sa vrlo malo chilija, jer se još nisam bila navikla na ljutinu indijske hrane. Njegovi sinovi često su išli u prodavnicu da mi kupe sladoled koji volim, voće, zeleni čaj, kako mi ništa ne bi nedostajalo. Prevodili su mi sa hindi na engleski razgovore, sa poštovanjem se odnosili prema roditeljima i starijima, bez bahatosti koju bih ja u svojoj zemlji očekivala od mladića njihovih godina iz dobrostojeće porodice. Ni po čemu ne bih mogla primetiti da su ovi ljudi vrlo imućni, da mi nije rečeno da jesu. Bili su tako skromni i jednostavni, velikog srca.

PageBreak

Indijci su zahvalni i srećni na svemu što imaju i svoju sreću dele sa drugima

Podeliti radost

Za sve lepo što im se desi, Indijci će svoju sreću podeliti sa drugima. Bilo da se oženio sin, dobila prinova u kući, kupio novi automobil, stan, neko završio studije, dobio posao ili pokrenuo biznis, srećnik je dužan da počasti prvo Božanstvo u hramu, a zatim sve posetioce hrama, pa ukućane, prijatelje, komšije, članove uže i šire porodice... Najčešće su to slatkiši, ali za posebne događaje (kao što su venčanja), daruju se odeća i novac. Indijci su zahvalni na onome što imaju i trude se da naprave najbolje od onoga što im je dostupno. Vrlo su štedljivi i dobri u improvizaciji, pa se tako skoro ništa ne baca: od komadića različtih materijala nakon šivenja napravi se navlaka za jorgan ili torba, ceger; stara odeća iskoristi se za krpe za čišćenje poda i prašine, novinski papir kao kuhinjski papir, pokrivač za sto, za pravljenje kesica, umotavanje voća, uokvirivanje knjiga.

Trude se da svojim radom i trudom postignu što najbolje mogu, koliko mogu i svoj posao obavljaju sa velikim ponosom i osećanjem dužnosti i odgovornosti. Oni koji rade na uličnim štandovima rade od jutra do mraka i po najtoplijim letnjim danima, a tokom zime noće na ulici na temperaturama nešto većim iznad nule, jer nemaju vozilo da prevezu robu od štanda do kuće.

Duh drevne Indije: kako Iyengar joga pruža osećaj mira i energičnosti

Oni koji rade u klimatizovanim kancelarijama rade po devet sati dnevno (često i prekovremeno i subotama), a vožnja od kuće do kancelarije, čak i na malim geografskim razdaljinama, može trajati i do dva sata, usled velikih saobraćajnih gužvi. Ipak, i jedni i drugi zahvalni su što imaju posao i obavljaju ga punog srca. Oni koji voze do posla ne žale se na gužve jer su presrećni i zahvalni da imaju posao u klimatizovanim kancelarijama, od kojeg zarađuju dovoljno da mogu sebi da priušte da voze automobil i ne moraju da se guraju kao sardine preznojeni u prepunjenim autobusima ili auto-rikšama.

Dok su zapeli u saobraćajnoj gužvi (koja je svakodnevnica na indijskim ulicama kojima se zajedno kreću automobili, rikše, motocikli, bicikli, kamioni i krave) Indijci po pravilu ne psuju i nisu usijane glave: navikli su na gužve i provode vreme slušajući zanimljiv radijski program, vesti ili pevajući najnovije Bollywood hitove. Oni sa smart telefonima provere e-mail ili čitaju vesti i notifikacije na društvenim mrežama, a oni koji imaju svog vozača čitaju Times Of India ili rade na laptopu.

Indijci imaju odličan smisao za humor i bez obzira na to koliko je dan topao ili život težak opet će se našaliti. Indijska svakodnevica prožeta je humorom od interakcije sa uličnim prodavcima, do bollywoodskih filmova, radio i TV programa. Ako se ne dešava nista smešno, dovoljno je samo uključiti TV, ili poslušati program neke od radio stanica, pogledati bollywoodski film (bilo da je akcioni ili komedija - humora, plesa i muzike neće manjkati). Ako ne to, onda će neko ispričati anegdotu, našaliti se ili, pak, napraviti neku smešnu grimasu.

Paolo Koeljo otkriva tajnu 2 džepa: da li je jači materijalni ili duhovni svet

Iako se prema hinduističkoj tradiciji alkohol ne pije, plesa i veselja u Indiji ne nedostaje. Pleše se čak i u hramovima uz pobožne pesme koje slave Boga Krishnu ili Shivu. Pleše se na venčanjima, zabavama, festivalima. Indijcima ne treba alkohol da bi se veselili i opustili, samo razlog za slavlje i malo muzike (to može čak biti i ona koja dolazi od uličnih svirača sa velikim bubnjem, dobošom ili trubom). Za razliku od zapadnjačkih zemalja, muškarci u Indiji ne ustručavaju se da plešu, naprotiv; kao da se takmiče ko će izvesti bolje plesne pokrete. Muškarci se ne ustručavaju da pokazuju svoja osećanja, pa tako nije retko videti Indijca koji plače dirnut tugom, nostalgijom ili ljubavlju, zbog čega ih žene sa Zapada obično vide kao brižne i romantične.

Život u Indiji koliko god da je težak, u odnosu na život prosečnog građanina u nekoj od evropskih zemalja sa najnižim primanjima i životnim standardom, prožet je nekom unutrašnjom srećom, mirom i spokojem kojih, čini se, u Evropi sve više manjka, gde se za deskripciju svakodnevnice koristi reč stres.

Možda se zbog toga Indija i smatra najspiritualnijom zemljom na svetu. Ako posetite Indiju, vratićete se prosvetljeni, možda čak i bez posete ijednom hramu ili yoga centru. Vratićete se produhovljeni na način da ćete se zauvek sećati onih nasmejanih lica koja sreću ne definišu veličinom doma u kojem žive, sumom novca na bankovnom računu, komforom, niti lakim životom. Sećaćete se kako ste dolaskom u Indiju uvideli koliko ste srećni onim što imate u svojoj zemlji, koliko se god u njoj činilo „loše". Sećaćete se kako se može biti srećan sa vrlo malo ako nosite puno vere u duši i ljubavi u srcu. I da uvek imate razloga za smeh, a ako ga nemate, možete ga sami stvoriti.

Izvor: Lovesensa