- Bukajeva alegorija prati tragaoca koji na groblju vidi nadgrobne spomenike sa upisanim godinama života i pomisli da su tu sahranjena deca.
- Čuvar mu objašnjava da porodice sabiraju samo najlepše trenutke iz života i taj zbir urezuju na spomenik, kao meru stvarno proživljenog vremena.
Ovo je priča o čoveku koji bi se mogao nazvati tragaocem. Tragalac je onaj koji traži, ali ne mora nužno i da pronađe. Ponekad čak ni sam ne zna šta traži. Jednostavno oseća da je njegov život potraga.
Jednog dana tragalac je osetio da mora da ode u grad Kamir. Naučio je da veruje snažnim osećajima koji su dolazili iz nekog nepoznatog dela njegove unutrašnjosti. Zato je ostavio sve iza sebe i krenuo na put.
Posle dva dana hodanja prašnjavim putem, ugledao je Kamir u daljini. Neposredno pre nego što je stigao do grada, privuklo ga je brdo sa desne strane puta. Bilo je prekriveno prelepim zelenilom, drvećem, pticama i mirisnim cvećem. Oko njega se nalazila mala ograda od glatkog drveta, a bronzana kapija pozivala ga je da uđe.
Tragalac je zaboravio na svoje putovanje i odlučio da zastane. Prošao je kroz kapiju i polako hodao među belim kamenjem razbacanim između drveća. Posmatrao je svaki detalj tog neobičnog mesta, sve dok nije ugledao natpis na jednom od kamenova:
„Abdul Terah je živeo 8 godina, 6 meseci, 2 nedelje i 3 dana.“
U galeriji ispod pročitajte 7 moćnih japanskih citata o životu!
Zbunio se. Shvatio je da to nije običan kamen, već nadgrobni spomenik. Učinilo mu se strašno što je tako malo dete sahranjeno na tom mestu.
Osvrnuo se oko sebe i primetio da i sledeći kamen ima sličan natpis:
„Jamir Kalib je živeo 5 godina, 8 meseci i 3 nedelje.“
Tragalac je bio šokiran. To prelepo mesto zapravo je bilo groblje, a svaki kamen bio je nadgrobni spomenik.
Počeo je da čita natpise, jedan po jedan. Svaki je sadržao ime i precizan obračun života pokojnika. Ono što ga je najviše pogodilo bilo je saznanje da gotovo niko od njih nije živeo duže od jedanaest godina.
Obuzeo ga je očaj. Sedeo je među cvećem i plakao. Čuvar groblja, koji je tuda prolazio, prišao mu je i upitao ga da li oplakuje nekog člana porodice.
„Ne“, odgovorio je tragalac. „Šta se ovde događa? Zašto je toliko dece sahranjeno na ovom mestu? Kakva je to strašna nesreća zadesila ove ljude?“
Starac se blago nasmešio.
„Smiri se. Nema nikakvog prokletstva. To je stari običaj ovog mesta. Reći ću ti.“
Objasnio mu je da kada dete napuni petnaest godina, roditelji mu poklone svesku koju nosi oko vrata. U nju počinje da zapisuje svoje najlepše trenutke.
U galeriji ispod pročitajte mudre Gandijeve citate!
Na levoj strani beleži šta je doživeo, a na desnoj koliko je dugo trajala ta sreća. Upoznaš devojku i zaljubiš se. Koliko traje ta emocija, ta vatra, taj susret? Nedelju dana? Dve? Tri i po nedelje?
A prvi poljubac? Koliko dugo traje uzbuđenje i čarolija tog trenutka? Minut? Dva dana? Nedelju? Šta je sa trudnoćom i rođenjem prvog deteta? Venčanjem prijateljice? Putovanjem o kojem ste dugo sanjali? Susretom sa bratom koji se vratio iz daleke zemlje?
Koliko su dugo trajali ti trenuci? Satima? Danima?
Sve istinski srećne trenutke ljudi zapisuju u svoje sveske.
A kada neko umre, porodica otvori njegovu svesku, sabere sve te periode sreće i upravo taj zbir ureže na nadgrobni spomenik.
Jer za njih je to jedino vreme koje je čovek zaista živeo.
BONUS VIDEO: