Putevi koji vode do dubokog razumevanja našeg bića i života retko su lagani, a često su čudni. Put duhovnog učitelja Gurđijeva takođe to potvrđuje, ali njegova otkrića su svetlo mnogima koji tragaju za samospoznajom.

Čudesna mantra koju treba da izgovorimo kad smo pod stresom: ponavljajte ove reči sve dok ne osetite promenu

Georgij Ivanovič Gurđijev, jedan od najuticajnijih mistika 20. veka, govorio je da u tradiciji spiritualnih učenja postoje tri puta: Put fakira - kada čovek zbog spoznaje Istine žrtvuje udobnost svoga tela, Put kaluđera - kad čovek obuzdava svoje srce da bi produbio odnos sa Svevišnjim i Put jogija - kad se čovekov um podvrgava strogoj disciplini da bi dosegnuo najdublju spoznaju. Svoj put Gurđijev je nazvao Četvrtim putem. Idući njime, rekao je, čovek se koristi kvalitetima svih ostalih puteva radeći u svim pravcima odjednom, ali ne zatvarajući se u samostane, ne odvajajući se od sveta, nego nalazeći se u samom središtu života. Kad idemo Četvrtim putem, ostajemo u samom središtu sopstvenog života, ne odvajajući um od tela i osećaja i ne dajući prednost nijednom od njih, nego ih svesno stapajući u nerazdvojnu, uravnoteženu i skladnu celinu.

G. I. Gurđijev rodio se pred kraj 19. veka u jermenskom gradu pod ruskom upravom, Aleksandropolju. Danas je to jermenski grad Gjumri. Otac mu je bio Grk, a majka Jermenka, stoga su grčki, jermenski i ruski bili prvi od dvadesetak jezika koje je Gurđijev naučio izvrsno da govori. Prvi put postao je svestan svoje potrebe da razume ljudsku psihu i otkrije uzroke ljudskih postupaka kad je kao dečak prisustvovao događaju koji ga je duboko potresao.

Sedeo je na klupi blizu mesta koja su za igru koristila deca različitih naroda, s obzirom na to da su u gradu živeli Grci, Jermeni, Kurdi, Turci, Tatari... Odjednom je začuo krik i skočio misleći da se nekom detetu u igri dogodila nesreća. Ali kada je došao do grupice dečaka od kojih je dolazila buka, otkrio je da krikove ispušta dečak koji stoji usred na tlu nacrtanog kruga, boreći se za dah i praveći rukama u vazduhu čudne pokrete, dok su mu se ostali smejali i rugali. Iznenađen, Gurđijev je upitao šta se događa. Objasnili su mu da je dečak Jezid (pripadnik verske sekte koja živi u Zakavkazju) i da Jezidi zbog verskih razloga (poznatih samo pripadnicima te religije) ne smeju da izađu iz kruga ako se u njemu nađu. Unutar kruga mogu slobodno da se kreću, ali iz njega ne smeju samovoljno da izađu. Znajući za to versko pravilo, deca su oko jezidskog dečaka nacrtala krug u pesku. Dečak je zaista pokušavao izaći iz kruga, ali zbog snage njegovih uverenja granica kruga bila mu je poput fizičke prepreke koju nije mogao da savlada, stoga se mučio i jecao od nemoći. Gurđijev je, šokiran dečakovim ponašanjem, došao do kruga i brzo izbrisao jedan njegov deo, nakon čega je dečak iskočio napolje i pobegao trčeći.

15 saveta za srećan i uspešan život: mudre smernice velikog mistika Georgija Ivanoviča Gurđijeva

Taj događaj je snažno potresao Gurđijeva. Nakon njega osetio je duboku potrebu da istražuje snagu psiholoških uverenja koja ljudima mogu da postanu prepreke snažne poput kamenih međa.

Iako se školovao za lekara i sveštenika, Gurđijev je želeo iskustveno, a ne teorijski, da spozna dublji smisao sopstvenog postojanja. Smatrao je da se pravo znanje izgubilo iz savremenih religija koje su postale automatizovane i prepune praznih rituala, ali je verovao da sve religije i sva duhovna učenja u svojim počecima govore o jednoj Istini. Stoga je vrlo mlad počeo da putuje i traga za mestima i ljudima od kojih će da uči o tajnama duše.

Na svoja tragalačka putovanja u početku je išao sam, ali je vremenom susreo ljude koji su imali sličan cilj i s njima je stvorio grupu Tragači za Istinom. Zajedno su godinama putovali bespućima Afrike i Azije tragajući za samostanima i manastirima u kojima se skrivaju mistične tajne o ljudskoj duši.

U svojim traganjima Gurđijev i njegovi prijatelji nisu pravili razliku između jogija, derviša, sufijskih i hrišćanskih mistika... Učili su od predstavnika svih religija, smatrajući da se duboko mistično znanje o čovekovoj duši krije u osnovama svake od njih.

Tragajući za unutrašnjom Istinom, Gurđijev je na svojim putovanjima naučio tajne hipnoze i sugestije kojima je lečio ljude od zavisnosti i teških psihičkih i fizičkih bolesti. Prema njegovim rečima, mogao je sugestijom i snagom pogleda da ubije jaka (vrsta azijskog goveda) na udaljenosti od nekoliko milja.

Ali, sve moći i veštine kojima je ovladao i pomagao ljudima ostale su u senci učenja koje je iz starih istočnjačkih mističnih škola preneo na Zapad poučavajući ljude kako da se približe doživljaju sopstvenog bića.

Gurđijev je podučavao da se čovek sastoji od dva dela: bića i ličnosti. Biće svakog čoveka jeste ono što je stvarno njegovo i što ga u dubini povezuje sa celim svemirom i svim drugim ljudima, s misterijom Celine koja nas je stvorila.

Ličnost čoveka je ono što nije izvorno, to je ono što čovek tokom života nauči od drugih, što nekritički od detinjstva usvaja - zbir znanja, mišljenja, stavova i pravila koja nauči i prihvata ih dok ne postanu deo njega, deo njegove slike koju je stvorio o sebi, koju predstavlja drugima i veruje da je ta slika on sam. Deo slike o sebi čini poistovećivanje s naučenim uverenjima o narodnosti, veri, politici, kulturnom nasleđu i moralu, naučeni obrasci ponašanja iz porodice, znanja o svetu i životu naučena u školi...

PageBreak

Osvešćivanje i odustajanje od navika

Gurđijev je isticao da se ljudi ponašaju poput automata jer funkcionišu u skladu s navikama i uverenjima koja su usvojili u detinjstvu i mladosti, te nikad nisu duhovno dovoljno odrasli da bi svoja uverenja prepoznali i doveli u pitanje. Zato se ponašaju poput mašina koje mehanički ponavljaju naučene obrasce i robuju ponašanjima koja su im davno zadata, a toga uopšte nisu svesni.

Smatrao je da većina ljudi zbog toga zapravo i nema dušu jer dušu treba zaslužiti svesnim životom, životom u kojem čovek pokušava da sagleda, osvesti i preispita sva u životu stečena znanja i uverenja. Ako živimo prema naučenim uverenjima, obrascima ponašanja i navikama, ponašajući se „kao svi drugi" i ne tragajući za sopstvenom istinom, verujući samo onome što su nas drugi naučili, mi ostajemo bez svoje duše jer nikad ne upoznamo istinskog sebe.

Osvešćivanje i odustajanje od navika, obrazaca ponašanja i automatizovanog nesvesnog ponašanja Gurđijev je smatrao osnovom duhovnog sazrevanja, a put prema deautomatizaciji čoveka i oživljavanju unutrašnjeg bića nazivao je jednostavno: radom ili radom na sebi.

POZITIVNA PSIHOLOGIJA: 4 najvažnija stava u kojima pozitivni ljudi nalaze snagu

Cilj rada na sebi za Gurđijeva bila je realizacija sopstvenog bića, ostvarenje individualnosti koja je naša prava sudbina. Govorio je da život svakog čoveka ima viši smisao i taj je viši smisao prava sudbina tog čoveka. Ali ako ne raskrinka svoju lažnu ličnost i ne upozna pravog sebe, čovek ne može da ispuni svoju sudbinu, svoj viši smisao.

Govoreći o odnosu bića i ličnosti, Gurđijev je naglašavao da je u savremenom čoveku ličnost mnogo jača od njegovog bića. Ali, iako je smatrao da pravi čovekov razvoj treba da ide u pravcu razotkrivanja lažnosti ličnosti, naglašavao je da je razvoj ličnosti nužan preduslov da bi se uopšte počelo tragati za sopstvenim bićem: „Paradoksalno je što je, da bi došlo do unutrašnjeg razvoja bića i da bi se moglo raditi na samom sebi, ipak potrebna određena razvijenost ličnosti. Jer ako čovekova ličnost nije dovoljno razvijena, čovek nema dovoljno znanja, informacija i materijala koji su mu potrebni za rad na samom sebi. Stoga, iako mu naučena znanja, s jedne strane, zatiru sopstveno unutrašnje biće, ipak bez određenih zaliha znanja, bez određene količine materijala koji ‘nije njegov', čovek ne može da počne rad na samom sebi, ne može da počne da proučava samog sebe, on ne može početi da se bori protiv svojih mehaničkih navika..."

PageBreak

Meditacija zaustavljanja i osvešćivanja

U radu na sebi, smatrao je Gurđijev, ne postoji jedan recept koji bi važio za sve ljude, već svakom čoveku treba pristupati individualno.

Ipak, učenike je podučavao i tehnikama koje bi mogle da im pomognu pri razotkrivanju sopstvenih mehaničkih obrazaca ponašanja i meditacijama kojima bi mogli da se približe doživljaju svog bića.

Jedna od meditacija koju je dao svojim učenicima bila je meditacija zaustavljanja i osvešćivanja. Ona se sastoji od naglog zaustavljanja u bilo kojem trenutku dana. U zaustavljenom trenutku treba da zatvorimo oči i postanemo svesni onoga što osećamo, mislimo, želimo i radimo. Kad osvestimo sve navedeno i to postane svesno, a ne automatsko delovanje, nastavljamo sa svojom aktivnošću.

U svojoj knjizi "Život je stvaran samo dok jesam" Gurđijev je naveo još jednu tehniku rada o kojoj je govorio svojim učenicima: „Svako među vama, učestvujući u jednakosti prava u grupi, treba neprestano da se bori protiv onih podsticaja nedostojnih čoveka koji neizbežno izbijaju u njemu, kao što su samoljublje, oholost, taština i tako dalje i ne stideti se biti iskren u svojim zapažanjima. Svako obaveštenje o tome, koje dolazi od nekog među vama, može da se pokaže vrlo vrednim u kolektivnom radu i pomogne svima. Što iskreniji budete jedni prema drugima, to ćete jedni drugima biti korisniji."

Osvešćivanje, a ne potiskivanje ili negiranje, navedenih osećaja oslobađa nas od njih. Ako osvestimo sopstvenu zavist ili oholost, vremenom ćemo se sve više i sve brže odvajati od njih i na kraju se više uopšte nećemo ponašati u skladu s njima. Važno ih je razotkriti prvenstveno samom sebi, ali razotkrivanje drugima koji su spremni na isto takvo razotkrivanje o sebi može još više da pomogne. Gurđijev je ipak naglašavao da ovu iskrenost učenici treba da imaju jedni prema drugima, ali ne i prema svim ljudima koje susreću jer mnogi ljudi nisu spremni na takav oblik rada na sebi.

U samostanima u kojima je boravio tokom svojih putovanja Gurđijev je naučio plesove koji su dervišima i monasima pomagali da ostvare kontakt s unutrašnjim bićem i Celinom Egzistencije. Kad je osnovao svoj Institut za harmoničan razvoj čoveka - prvo u Rusiji, a zatim u Francuskoj i Americi - Gurđijev je svoje učenike podučavao tim plesovima i organizirao njihove demonstracije za publiku.

Gurđijevljevi sveti plesovi čovekovu svest usmeravaju na pokret prema dubini - pokret tela postaje put prema centru čovekovog bića, dovodeći um, telo i osećaje u ujedinjenu celinu, umesto da su, kao što smo navikli, niz automatskih reakcija. Za razliku od ostalih plesnih oblika koji su estetsko iskustvo, Gurđijevljevi plesovi usmereni su na spiritualno mistično iskustvo: oni doprinose višem stepenu prisutnosti i svesnosti, postaju put prema našoj suštini - pokret i ples postaju meditacija.

Iako je Gurđijev kreirao veliki broj pokreta i plesova komponujući i muziku za njih, danas se u školama koje ih podučavaju može naučiti 150 različitih plesova i vežbi koje je Gurđijev stvorio na osnovu drevnih hramskih plesova i rituala ezoteričkih škola u kojima je boravio tokom svojih putovanja Azijom.

Danas u mnogim svetskim centrima njegovi učenici i učenici njegovih učenika na razne načine pomažu onima koji žele da tragaju za sopstvenom individualnošću i da prekinu s nesvesnim obrascima ponašanja, a mistična energija starih istočnjačkih učenja sačuvana je u Gurđijevljevim svetim plesovima koji su jedan od najvećih poklona koje nam je ovaj strastveni tragalac za Istinom ostavio.

Izvor: Sensa