Kao i kod drugih, tako su i kod mene trenuci neizdržive, slepe, nadiruće sreće mnogo puta bili zaspljusnuti dubokom tamom, koja ih je u mahu gutala, kao da nikad nisu postojali, a za sobom ostavljala pustoš srca i tugu, duboku, nesagledivu... I čini se da se, uvek kada pomislimo da ne može biti gore, desi ono čega se pribojavamo, ono što ne želimo, a najčešće ono na šta ne smemo ni da pomislimo. Gubitak ljubavi, dragih bića, nestanak snova i ideala, neostvarene nade, promašeni ciljevi... Svaki od ovih momenata od nas otkine neobnovljivi deo bića i ostaje nam da sagledamo kako ćemo dalje i možemo li dalje...
Tog jula pre nekoliko godina, avion se približavao i udaljavo od sunca u nepreglednom plavetnilu i osećala sam se tako blizu svih svemoćnih sila dok sam im se obraćala sa molbom da bude sve u redu sa mojom bebom. Iako sam znala, osećala da onog časa kada budem kročila na beogradski aerodrom ništa neće biti isto. "Mladi ste, biće još prilika...", bio je komentar stažiste nakon što je konstatovao prestanak rada srca detetu kojem smo se toliko radovali. U isto vreme, kroz agoniju druge vrste, prolazila je moja majka, boreći se za svoj život. Obe smo izašle ranjene iz bolnica u različitim gradovima, osećajući prazninu u telu, strah što nam se nešto ružno desilo i nadu da će na tome ostati. I odlučne da nas to neće slomiti.
Decembar u kome sam po drugi put prolazila kroz isti mrak nakon svetla koje nas je na trenutak obasjalo bio je snežan i težak. Stezala sam jaknu oko stomaka, savijala grudi, opet u sebi moleći da sve bude u redu, da malo srce kuca snažno i borbeno. Međutim, u taksiju koji me je vodio ka bolnici bilo mi je jasno da neće, i u meni su se javila snažna osećanja prezira, bunta usled nemoći, odustajanja od vere i nade... Ali ono što me je u periodu nakon toga održalo je bila odluka - da neću dozvoliti tome da me ugasi.
Tih dana koji su usledili, svi prethodni "veliki" jadi, problemi na poslu, bivše ljubavi, pa čak i izgubljena draga bića, sve je delovalo malo i beznačajno. A ono što me je održalo bila je odlučnost - da ne mogu promeniti šta mi se dešava, ali mogu promeniti kako ću se osećati i šta ću tim povodom preduzeti. I da se neću plašiti. I iako ističemo da stvari posmatramo iz afirmacije, a ne iz negacije, tih dana kada je najjednostavnije bilo potonuti, mene je na površini održala jednostavna reč: neću, koja je tek kasnije, kako su rane zarastale postajala hoću. Iz neću da budem slaba, rodilo se hoću da budem jaka, hoću da imam ono što želim.
Ciklusi života
Kao i kod mnogih, zrelost je nastupila onda kada sam na svojoj koži osećala bol, a ispunjenost je nastala kada sam plodove svoje odlučnosti i takvih odluka držala u naručju jednog avgusta, nakon što su svi govorili kako se to neće desiti. Držala sam svoju ćerku.
Usledile su neke godine uspona i neki dani ponekih padova. Smenjivali su se ljudi, događaji, osmesi, suze, zagrljaji, rastanci i sastanci, nekad u usporenom filmu, nekada ubrzano kao na traci.
I onda je došao ovaj septembar. Opet se javio život koji je želeo da postoji. Opet se javila radost. I opet sam bila spremna na sve. Tako sam krajem avgusta palila sveće i obraćala se Svetoj Petki. Obilazila crkve i ikone i sama sebi bila čudna, jer nisam osoba sklona ritualima, imam neke svoje sisteme podizanja energije i isceljenja, uzimam ono najbolje za sebe od drugih škola i tehnika i kombinujem ih u sistem razmišljanja. Ali kada se u isto vreme oko srca stegnu želja i strah, više ne postoji selekcija. Pošto pričaju da je zaštitnica žena, da poznaje naše duše i sluša naše želje, nad ikonom sam se tiho molila. Pila sam i neku vodu sa izvora i zamolila je da čuva bebu, ako se već dogodilo da je došla među ove naše zemaljske živote.
Neke drage osobe su mi rekle da vide anđela Rafaela oko mene i da mu se obratim. Okej. Može. Išla sam ulicom i pod rizikom da delujem potpuno ludo, tražila pomoć anđela da sve bude dobro. Pratila nizove brojeva - 444, 888 - aha, znači sve će biti dobro, umirivala sam se, nekad tiho, nekad glasno.
Svako jutro - afirmacije. Tokom dana - afirmacije. Uveče - afirmacije. Pila sam kapi i mazala se eteričnim uljima. Za drugu čakru. Pa onda i za prvu, nema veze, nema druge bez prve. A kad smo kod prve i druge, onda treba i treća. Išla sam po kući od glave do pete u uljima, dok me ukućani nisu zamolili da smanjim malo jer ne mogu da dišu od mešavina raznih biljaka. A da stvarno ne preterujem, pomislila sam. Pa sam smanjila. Neka bude samo druga čakra. Tapkala sam se cela od glave do pete - da prekinem stare obrasce, da se oslobodim strahova, da umirim pretke i očistim njihove priče. Gamut tačka, meridijani...
Moguće i nemoguće
Išla sam kod šamana. Da pitam za neke pretke, a usput i da pitam kako je beba i da li će sve biti dobro. Bacala sam astro kockice ujutru i uveče i tumačila simbole. Bavila sam se art-terapijom da smirim strahove i promenim obrasce. Čistila sam stara uverenja, primenjivala rad sa frekvencijama, konektovala se na sve kanale.
Eto, da ne dužim, svašta sam uradila. Ipak, srce bebe je prestalo da kuca. U oktobru, taman kada je lišće počelo da se zaljubljuje u zemlju. Sve se odjednom vratilo - sve slike prethodnih gubitaka, svi strahovi su ustali kao jedan, bes je zauzeo svoje mesto i u sebi sam neprestano ponavljala kako je nepravda. Um je govorio jedno, ali emocije su eksplodirale i sve se raspalo. U isto vreme, stizale su mi poruke, mejlovi, upiti, kako sam tako pozitivna. Kako je meni lako i vidi se da uživam u životu, a eto - on/ona imam mnogo problema...
Svi prolazimo kroz neke turbulencije u životu. Nekome se vidi, neko to vešto rešava, neko negira i krije, neko se predaje, neko se bori. U traganju za utehom ili ispunjenjem, mnogi biraju svoj put, metod koji im najpre rascveta snagu bića i uveri da su dovoljno jaki da kreiraju svoj život onako kako žele. Ali u svakom od nas postoji to žarište koje tama pokušava da ugasi, kao i želja da joj to ne dozvolimo. U tome nam nekad treba pomoć drugih, koji će nam rečima, vežbama, savetima pomoći da se probudimo i istrajemo.
„Sve sam uradila i opet ništa", žalila sam se Lei. „Šta ti to govori?", pitala me. Besna, tužna, ljuta, rekla sam: „Govori mi da ništa nije delovalo." „Ne", rekla mi je mirno Lea. „Govori ti da su svi odgovori u tebi."
Energetska genetika
Medicina je rekla svoje. Ali ipak, ko zna zašto je to tako. Ko zna zašto se treći put to događa. Mnoge moje prijateljice prolaze kroz slične gubitke. Ne uspevaju im veštačke oplodnje. Gube nadu, pa joj se vraćaju. Gube strpljenje, pa ga pronalaze. Mnoge sjajne žene oko mene se slome oko prvih komplikacija u trudnoći. Savladaju ih strahovi, ta borba i želja za detetom, taj instinkt da održe život. Kada čuju kroz šta sam prošla, otvaraju mi srce i pričaju o svojim gubicima, o bebama koje su izabrale da (p)ostanu anđeli.
Ko zna. Moja baka se zove Stana. Dali su joj to ime kako bi deca prestala da se rađaju. Bilo ih je mnogo a godine su bile siromašne i ratne. Bolesti i nemaština, strah, sumnja i gubici naselili su srca i domove. Deca su dolazila, ali su usled oboljenja i odlazila. Tuge su se gomilale, žalile su sestre za sestrama, bolovale za braćom. Koliko li je teško bilo srce te majke, moje prababe, koja je rađala i gubila. Koliko su gorke bile njene suze u kojima se nadala smehu i kojima je ispraćala duše. Koji su teret nosili moji preci koji su rekli da je dosta, da se stane, možda toliko glasno i toliko snažno da se eho čuje i danas. I taj zavet izrečen u nemoći, utkao se u zapise duša moje babe, moje majke i dospeo do mene. I govori i danas - dosta je. I u momentu kada krenu trenuci neizdržive, slepe, nadiruće sreće - vikne jasno i stavi zabran. Uzme svoj danak i namiri strah.
Od predaka smo nasledili boju kose i očiju, telesnu građu, karakter, gestikulaciju, talente, ali u našim genima zabeleženi su i energetski obrasci koje su oni nosili. O njima većina i ne razmišlja, a ponekada naši prvi koraci ili let ka životu zavise upravo od njih.
„Pusti pretke, neka žive svoje. Neka plaćaju svoje dugove tamo gde su ih napravili. Ti živiš svoj život!", moćno, snažno rekla je šamanka Matea.
Alhemija emocija
U trenucima kada se sve poljuljalo, kada su se urušila verovanja i kada sam se osetila izneverenom, ostavljenom i samom, setila sam se jedne priče. Starac je upao u besnu, nabujalu reku. Međutim kada je izašao, začuđeni seljani su ga pitali kako je preživeo. "Ja sam se prilagodio vodi, a ne voda meni. Dozvolio sam joj da me oblikuje," odgovorio im je. Tako je i sa promenama. Zapljusnu nas, iznenade, potope ili izbace na površinu. Život teče po sopstvenim zakonima dolaska i odlaska, susreta i rastanaka, dobitaka i gubitaka i šta god da mi učinimo, opet će se dogoditi ono što treba. A emocije koje tada osećamo su ipak samo energija kojoj možemo dopustiti da prođe kroz nas i da nastavi svoj put, ili možemo da je zadržimo u nama, gde će se stezati, sabijati i tražiti način da se ispolji.
Veliki mislilac i učitelj Osho predlaže da sve negativne emocije - prihvatimo, jer su deo nas, naše energije. Boreći se protiv njih - borimo se protiv sebe, a borba je ujedno i neki vid saradnje - ona osnažuje i realizuje u materiji upravo ono protiv čega se borimo. Drevni učitelji su alhemiju emocija, njihovu transformaciju od negativnih u pozitivne, nazvali "pretvaranje otrova u nektar". "Skoro u svakoj nepovoljnoj situaciji", kaže budistički monah Nyanaponika Thera, "postoji šansa za transformaciju, da ono neželjeno pređe u željeno". Ništa nije zauvek. I sreća dođe i prođe, baš kao i nesreća. Sve se menja, ništa nije isto. Tako je i sa besom - prolazi. Samo treba da budemo strpljivi. Što ga više postajemo svesni, brže će ispariti. A onda ćemo ostati u miru i tišini. Baš kao što je slučaj sa olujama, koje protresu prirodu iz korena, a onda se smire i nestanu ostavljajući prostor da nešto novo nikne i nabuja.
Lea mi je donela anđela da mi pomogne da pronađem svetlo u ovim danima. „Ali ja više ne verujem u anđele", rekla sam joj. „Ljutiti se na zakone koji vladaju univerzumom je kao da se ljutiš na gravitaciju", rekla mi je Lea. Da, pomalo je besmisleno. I mnogo je detinjasto. Ono što sigurno znam jeste da verujem u sebe. I verujem u vas. I sve ono što možemo. Verujem u vatru u nama koja greje, a ne u vatru koja pali. I ljubav koja oslobađa a ne zatvara. Zahvalnost i mir su zarazni baš kao i ples i pesma, ali revolucija mora prvo da se dogodi u nama - prvo mi treba da imamo u sebi plamen ljubavi koji želimo da vidimo u očima drugih ljudi. Dok se sami ne suočimo sa sobom, dok ne odlučimo, čvrsto i jasno, da nećemo da živimo ono što moramo, već ono što želimo, nijedan guru nam u tome ne može pomoći. Zato je važno da ostavimo za sobom gubitke i čekamo rođenja, da zamenimo strahove za nadanja i da ne dozvolimo da pokleknemo.
Setite se bisera. On je predivna stvar koju je stvorio ranjeni život, školjka koju je žuljalo zrno peska, koje ju je bolelo i smetalo. Shvativši da ne može da ga se oslobodi, školjka je pronašla način da ga obradi da ono postane glatko, sjajno, oblo, dragoceno.
"Ako ćete da pokušavate - idite do kraja! Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će buktati u plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba vredna truda." - Čarls Bukovski
Izvor: Sensa
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!