Saznajte zašto je čitanje važno za odrastanje

Kada otvorite korice neke knjige započeli ste putovanje za koje ne znate kuda će vas odvesti. Znate samo da ćete u njemu uživati i ako je knjiga dobra, nećete želeti da se završi. Svi mi koji smo rasli uz obaveznu lektiru u školama znamo koliko je čitanje važno. Mozak je mišić a čitanje je njegova fiskultura. Ne postoji bolji način za razumevanje sveta i sopstvene duše od dobro napisane knjige. Pored boljeg razumevanja sveta u kome živimo, uz čitanje se razvija i samopouzdanje, a ne zaboravimo da se preporučuje i kao delotvorna terapija, posebno u slučajevima depresije.

Međutim, mislim da zaboravljamo činjenicu da su ljudi i dalje najzanimljiviji jedni drugima. Još nisu smislili igricu koja može da zarobi pažnju kao kad te druga osoba pogleda u oči. Tako počinju moje radionice. Dečju pažnju pridobijam direktnim pogledom. To je nulti korak. Sledeće je da se ta pažnja zarobi na neko vreme, da misli ne odlutaju. Tu već stupa na snagu moja dobra ili loša procena: kome se obraćam, šta želim da kažem, da li sam odabrala dobru temu/knjigu, da li je način na koji sam odabrala da je prezentujem adekvatan u tom trenutku za tu grupu dece.

Ako vidim da ne ide tako kako sam zamislila, moram da improvizujem na licu mesta, mada su moje radionice zapravo uvek vođena improvizacija jer je u pitanju dijalog s decom. Ja ne predajem i ne čitam knjige na svojim radionicama. Uživanje u tom razgovoru i u temi za koju sam ih zainteresovala, preporuka je da će i čitanje biti zabavno.

PageBreak

Zašto ti voliš da čitaš? Šta je za tebe knjiga?

Za mene je čitanje uvek bilo putovanje. U druge svetove. U druge ljude ili druge geografije, svejedno. Isto tako, knjiga za mene nikad nije beg od stvarnosti. Uvek je bila sredstvo da tu stvarnost bolje razumem. I možda mi je utoliko lakše da deci napravim vezu između književne fikcije i stvarnosti, jer ta veza zapravo uvek postoji. Otkrivanje te veze i načina na koji je knjiga bitna za život jeste moja polazišna i krajnja tačka kad radim sa decom.

Sada već imamo generacije odraslih mladih ljudi koji nisu rasli sa knjigom. Kako njih zainteresovati?

Što se te generacije tiče, mislim da treba da razmišljamo o njihovoj deci. To će biti deca roditelja koji knjigu smatraju ništavnom. Dakle, imaćemo generaciju dece čiji roditelji smatraju da je vreme provedeno uz knjigu - izgubljeno vreme. Jedno je da vi kao roditelj ne čitate s decom, a nešto sasvim drugo da ih od čitanja odvraćate. Mi već imamo i takve roditelje i takvu decu. Posledice po društvo su previše očigledne i previše pogubne. Bez sistemskih rešenja i volje društva da se takva situacija menja teško da tu može nešto pozitivno da se desi. Entuzijazam pojedinaca je vrlo ograničena stvar. Ali uvođenje kreativnih pojedinaca voljnih da rade za opšte dobro u proces donošenja odluka i kreiranja politika jeste jedan od načina. Pitanje je da li kao društvo želimo da idemo u tom pravcu ili ne.

Šta primećuješ na svojim radionicama kao glavni problem? Da li je u pitanju to što lektira više nije obavezna ili odvlačenje pažnje tehnologijom?

Odvlačenje pažnje tehnologijom, bez dileme, jer se to dešava već na vrlo ranom uzrastu. Onda to kasnije ima za posledicu i to da deca nisu u stanju da pročitaju knjigu. Zaista nisu. Ne mogu da održe pažnju. I onda im ukinu lektire u školama. Tehnologija je sjajna stvar, donela nam je brojne koristi. I sama sam majka troje dece i ona, naravno, ne rastu u saksiji. Naravno da znaju i za mobilni, i za kompjuter, i da sami puste crtać. Ali te stvari ne mogu biti prepuštene deci bez kontrole. Ne može televizor neprestano biti uključen, tek da nešto priča u pozadini. To su gluposti!

Pustite muziku, razgovarajte s decom, neka knjige budu nadohvat ruke, bojice, papiri, makazice, lepak, testo, deca vole da stvaraju, da mrljaju prstićima. Moja deca vole da im čitam dok oni boje i seckaju. Sva deca to vole. Da slušaju glas svog roditelja koji čitanjem za njih stvara magiju.

Izvor: Sensa