Umesto sudbonosnog "da" i zavetovanja na večnu ljubav pred matičarem, mnogi emotivni partneri se odlučuju da zajedničku budućnost urede sami, lepše, bolje i humanije nego bilo koji zakon. I sve je kao u braku, godinama žive zajedno, vole se i poštuju, imaju decu... Nedostaju samo venčani list i burma na ruci koja će ih svakodnevno podsećati na to da su se jedno drugom obećali. Oni koji nisu zagovornici braka i takvog tradicionalnog modela zajedništva, poštovanje prema partneru dokazuju svakodnevno, rečima i delima.

Znači li to da brak kao institucija gubi dominantnu ulogu u društvu? Zašto se parovi odlučuju na ovakav vid emotivnog partnerstva, kako život udvoje "bez potpisa" utiče na ljubav, da li ona vremenom postaje snažnija ili slabi? Psiholog i psihoterapeut Svetlana Slepčev za "Život plus" kaže da je takvim osobama suština važnija od forme i da oni smatraju da brak može da se održi bez društvenog ugovora koji bi ih obavezao da ostanu zajedno:

- Mislim da se ne radi o jačini osećanja ljubavi koje ih "drži" zajedno, već o vrednostima (manje tradicionalnim) i autentičnoj spremnosti za dugotrajan odnos. Ove osobe su spremne da preuzmu odgovornost koju povlači stupanje u bilo kakav oblik zajednice sa nekim. Ljubav je neophodna, ali nije dovoljna da veza opstane, bilo da se radi o braku ili vanbračnoj zajednici. Potrebna je odluka da se istraje, narodski rečeno, "i u dobru i u zlu", da ostanemo zajedno i kada prolazimo kroz krize i probleme. Radi se o osobama koje posmatraju brak kao slobodu izbora i koje, pre svega, osećaju ličnu odgovornost prema partneru sa kojim su u vezi, zbog čega nije potrebna dodatna društvena odgovornost nametnuta kroz zakon koja bi ih "primorala" da ostanu u braku. To su samosvesne osobe koje imaju dovoljno poverenja jedna u drugu, ali i u sebe, da mogu samostalno da regulišu odnos, bez potrebe za spoljnom, društvenom regulativom. Rekla bih da je međusobno poverenje ključno za opstanak vanbračne zajednice.

Da li je to trend i koje su mane i prednosti ovakvog partnerskog odnosa? Naša sagovornica podseća da je brak složen i podložan stalnim promenama, da su i ranije postojali parovi koji su živeli u vanbračnojzajednici, ali da ih je u 21. Veku znatno više. Porast "nevenčanih brakova" je uslovljen promenom uverenja o braku, ulogama polova i religiji. Na pitanje ko više insistira na tome, muškarac ili žena, Svetlana Slepčev kaže:

- Čini mi se da je to podjednako zastupljeno kod oba pola. Pre bih rekla da je odluka da se živi u vanbračnoj zajednici uslovljena vrednostima i uverenjima osobe o braku i životu uopšte. Kada par odluči da ozvaniči vezu bračnom ceremonijom, tada se nameće pitanje: "Sada kada smo u braku, da li ostajemo zajedno zato što to želimo ili zato što moramo jer smo venčani?" U vanbračnoj zajednici je možda jasnije da je brak dobrovoljna stvar. Mana može da bude to što im je lakše da se raziđu jer ne postoji institucija braka i zakonska sila koja bi ih zadržala zajedno u periodima krize i konflikata.

Ali zajednički život "bez potpisa" ne predstavlja uvek izbor oba partnera, već je ponekad nametnuto rešenje jednog od njih. Da li se osoba kojoj to ne predstavlja idealnu opciju oseća inferiorno i degradirano?

PageBreak

Zašto se moderni parovi ne venčavaju: brak ili zajednički život bez potpisa - psiholog otkriva prednosti i mane
Foto: Shutterstock zasto-se-moderni-parovi-ne-vencavaju-brak-ili-zajednicki-zivot-bez-potpisa-psiholog-otkriva-prednosti-i-mane5

- Da, ako se neko od bračnih partnera ponaša kao da je brak potpuno dobrovoljna stvar iz koje može da izađe bilo kada, zbog čega ne želi da se obaveže i nikada ne pravi ustupke. Ili ako je osoba pristala da živi u nevenčanombraku, a zapravo to ne želi, tada takođe može da se oseća ugroženo i degradirano.

Da li život u zajednici koja zvanično nije regulisana zakonom, nevenčanim supružnicima daje veću slobodu, samim tim i manji osećaj sputanosti i organičenja?

- Može da pruži osećaj veće slobode osobama koje nisu spremne da se angažuju u građenju intimnosti i imaju strah od bliskosti i emocionalnog vezivanja. Za njih stupanje u brak može da bude ugrožavajuće na psihološkomnivou. Međutim, ljudi koji već godinama ili decenijama žive nevenčano i pri tome su srećni, ne spadaju u pomenutu grupu.

Ranije je brak smatran krunom ljubavi, a šta danas predstavlja krunu emotivnog odnosa? Psiholog i psihoterapeut Svetlana Slepčev ističe da se previše značaja pridaje samom činu venčanja i formalnom aspektu braka, pa ljudi ne shvataju da sve što se dešava pre i posle "stavljanja potpisa na papir" ima mnogo veću vrednost i određuje kakav će brak biti.

- Krunu emotivnog odnosa danas predstavlja rast partnera u okviru bračnog odnosa - da li mogu da budem iskren sa tobom, da se razvijam i budem autentičan? Hoćeš li mi pomoći da prevaziđem svoje nesigurnosti i raditi u korist moje dobrobiti?

Nekad se zapitamo da li se iza toga kriju i drugi motivi i da li takav odnos u određenim situacijama "uređuje" novac, odnosno partner koji više zarađuje? Samim tim diktira i definiše oblik i način funkcionisanja partnerskog života.

- Motiv može biti prethodno bračno iskustvo i razvod zbog čega se osoba oslobodila romantičnih predstava o braku i stekla realističniju sliku o tome. Dakle, ljudi koji su shvatili da brak sam po sebi ne unosi nove elemente i da je moguće doživeti ljubav ili razočaranje u vezi koju ste krunisali brakom kao i u onoj koju niste. Ili ako su njegovi/njeni roditelji imali loš brak, zbog čega se osoba plaši bliskosti i vezivanja. Prinudni (zakonski) aspekt braka neki ljudi doživljavaju kao zarobljenost, zbog čega žele da zadrže mogućnost bezbednog i nekomplikovanog izlaska iz veze, ako se u nekom trenutku osete ugroženim. Novac uređuje odnos i u braku u kojem su ljudi venčani. Partner koji zarađuje više ima veću moć u smislu da može da ucenjuje u onim slučajevima gde novac ima ulogu - razvod, starateljstvo nad decom...

Izvor: Novosti