Mudrost i pitanja, kritički pogled na sebe i svet su alati koji mogu da nam pomognu u zamršenom lavirintu života.
Prema rečima autora knjige Istorija grčke filozofije, Lućana De Krešenca, filozofija je nužna potreba ljudskog življenja. Mudrost i pitanja, kritički pogled na sebe i svet su alati koji mogu da nam pomognu u zamršenom lavirintu života. Filozofi su kroz istoriju bile osobe koje su raspolagale velikim znanjem, a svojom mudrošću su oblikovali društvo. Dovoljno je da se setimo samo osnovnih lekcija iz škole o Talesu, Anaksimandaru i Pitagori, čuvenim predsokratovcima koji su u istoriji filozofije postavili temelje zvanju filozofa, kome će se tek od Platona odati priznanje. Filozof je bio čovek koji misli, čovek koji se pita i čovek koji može da reši problem, ali čak i kada ga reši, priroda njegove ličnosti bila je takva da on nastavlja da se pita i da daje odgovore. Čovek koji uvek traži, čovek kome je mudrost nagrada sama po sebi.
Ako se još malo prisetimo lekcija iz škole, stvaramo živopisnu sliku grčkih filozofa koji tumače prirodu i čoveka, sagledavaju od čega je satkan univerzum i koji su razlozi našeg postojanja. Ali kroz istoriju filozofije jasno vidimo da posao ili životni poziv/zadatak filozofa nije bio samo puko teoretisanje o kosmogoniji, prirodi osnovne čestice univerzuma ili jedinstvu i mnoštvu. Tales je, na primer, bio izvrstan pronalazač - danas bismo ga nazvali inženjer - koji je svojoj mudrosti i znanju dao i vrednost praktičnosti i upotrebljivosti. Osmislio je hidraulike kako bi skrenuo tok reke za vreme rata Liđana i Persijanaca.
Sokrat je, zatim, bio oštar kritičar društva koji je ostavio veliki pečat na svoje sugrađane i kasniji razvoj filozofske misli i demokratije. A začetnik moderne filozofije, Rene Dekart, postavio je temelje analitičkoj geometriji, dok je njegov stav Cogito ergo sum - Mislim, dakle postojim, otvorio put novovekovnoj filozofiji i konačno je odvojio od srednjovekovnih teocentričnih sistema. Iako nam se možda čini da su mnoga dela filozofije kriptična i teško razumljiva, ostaje činjenica da su mnogi filozofi bili i dobri savetnici koji su kroz diskurs i podučavanje uticali na vladare i njihove odluke, a samim tim i na tok svetske istorije (Platon je savetovao kralja Sirakuze Dionisija, Aristotel je bio učitelj Aleksandru Makedonskom a Dekart je bio savetnik kraljici Kristini od Švedske).
Danas mnogi i na sam pomen filozofije namršte obrve i odmahnu rukom, jer ona je davno izgubila svoj satus medijatora između nauke i religije, davno je prestala da preispituje naše poglede jer je izašla iz naše svakodnevice da bi se preselila u akademske vilajete gde je običnim ljudima pristup zabranjen. Uvreženo je mišljenje da je filozofija nepraktična disiplina koja ne može da bude konkretizovana u stvarnosti, već ostaje da visi u vazduhu kao neka apsolutna akademska kategorija jednostavno ne čineći ništa (pomalo kao Parmenidova Istina/Bog/Biće/Logos: jedinstveno, celo i nepokretno).
Međutim, ranih osamdestih godina prošlog veka nemački filozof Gerd Ahenbah je odlučio da preispita čisto akademsku filozofiju i počeo je da nudi usluge filozofskog savetovanja onima koji su želeli da reše svoje probleme na taj način. Osnovao je Društvo za filozofsku praksu 1982. godine kako bi filozofsko savetovanje konačno bilo uobličeno u profesiju. Nije nasumice dao naziv društvu, jer reč praxis znači praktična primena neke grane nauke ili naučenog. Tako se filozofija lagano vraća u živote modernih ljudi kojima je sada, čini se, potrebnija više nego ikada.
Iza ideje o filozofskom savetovanju mogao bi da stoji jedan stav ili slika modernog čoveka i sveta kao sveta u filozofskoj krizi. Stojimo usred vrtloga informacija a opet nam nedostaju fundamentalna pouzdana etika, vrednosti i principi koji upravljaju i stoje iza naših odluka. Takvo stanje mnogi filozofski savetnici nazivaju metafizička vrtoglavica ili spiritualna dezorijentacija.
