Marte Meo je metod čiji je cilj da podstakne prirodne sposobnosti za uspešnu komunikaciju i da navede osobu da na najbolji način koristi sopstvene kapacitete. Kreirala ga je Marija Aarts kako bi pomogla roditeljima dece obolele od autizma, sa kojom je bilo skoro nemoguće ostvariti čak i onaj inicijalni kontakt, te roditelji nisu mogli ni da primenjuju savete koje su dobijali od lekara. Pošto su rezultati kod autističnih mališana bili izvanredni, Marte Meo metod je počeo da se primenjuje i u komunikaciji sa decom ometenom u razvoju, sa starima i dementnima, ali i u radu sa sasvim malim bebama koje se nalaze u predgovornoj fazi, kao i sa decom koja još nisu ovladala jezikom.

Istraživači su zaključili da ukoliko ovaj metod daje sjajne rezultate u odnosima sa ljudima koji imaju ograničenje u komunikaciji, onda sigurno značajno može i da utiče i na poboljšanje u svim vrstama odnosa kod kojih postoji problem u komunikaciji. Tako parovi koji se često svađaju primenom Marte Meo metode imaju mnogo veće izglede da svoj odnos održe, a roditelji tinejdžera ističu da im se odnos sa decom potpuno promenio otkako su našli način kako da im priđu. Takođe, u nekim zapadnim zemljama ovaj metod predstavlja komunikacijski standard koji svoju primenu ima u poslovnoj sferi, pa su tako službenici čiji se posao oslanja na rad sa ljudima u obavezi da nauče i primenjuju principe koji čine suštinu ove metode.

Marte Meo u prevodu znači "sopstvenim snagama" te je jasno da je polazište ovog metoda da osobu koja ima problem u komunikaciji sa okruženjem navede da svoje kapacitete koristi u punoj meri i to na način koji će joj pomoći da uspostavi skladne i ispunjavajuće veze sa drugim ljudima. To podrazumeva da osoba u sebi mora da pronađe one sposobnosti koje će joj pomoći da (kvalitetno) komunicira. Marija Aarts, autor ove metode, shvatila je da čak i oni ljudi za koje se sumnja da imaju takvu sposobnost, kao što su deca obolela od autizma, itekako znaju da uspostave kontakt ako znamo kako da im priđemo. Ovaj metod osposobljava za komunikaciju ne samo osobu koja ima očigledan problem, već i druge ljude koji žele da sa članovima porodice, kolegama ili prijateljima prodube odnos kroz direktniju i otvoreniju komunikaciju.

PageBreak

Gde grešimo u razgovoru s tinejdžerom

Snežana Milanović, Marte Meo praktičar, diplomirani je medicinar fizioterapeut i ovaj metod koristi u radu sa decom i bebama. Od kad ga primenjuje kod svojih malih pacijenata primetila je da brže i lakše prihvataju sugestije i uputstva koja im daje, kao i da bolje napreduju. Snežana nas je uputila u principe na kojima se zasniva Marte Meo, a čija primena može da pomogne u uspostavljanju boljeg odnosa sa svima, kao i u prevazilaženju onih prepreka u komunikaciji za koje smo mislili da su nepremostive.

Kontakt oči u oči

Prvi princip podrazumeva direktan pogled oči u oči. Svi znamo da je to početni element dijaloga između dvoje ljudi, ali uprkos tome neretko nam se dešava da važne stvari ljudima oko sebe saopštavamo u prolazu, usput radeći nešto drugo, vozeći kola ili razgovarajući telefonom. Kako bi druga strana shvatila da smo pozitivni, potrebno je da nas vidi, da u našim očima, izrazu lica, u boji glasa - uoči pozitivnu nameru koja se iza svega krije.

Snežana Milanović ističe da nas ovaj metod uči da sve ono što je važno zahteva našu potpunu posvećenost i pažnju, pa je zato potrebno da odvojimo vreme, da sednemo sa sagovornikom i da se pogledamo u oči i da tek kada primetimo da smo dobili njegovu pažnju, započnemo razgovor. Povezivanje kroz kontakt očima je prvi korak i preduslov svake smislene komunikacije.

Sa decom i odraslima koji imaju problem u komunikaciji ovakvo uspostavljanje kontakta nije uvek moguće. U tim situa­cijama se onoj strani koja želi da razgovara savetuje da čeka na reakciju druge osobe. To je osnovna stvar koju svaki Marte Meo praktičar treba da nauči.

Zajednički interes

Tek kada je uspostavljen direktan kontakt oči u oči, koji "označava" da je komunikacija započeta, potrebno je da se verbalno obratimo sagovorniku i da mu tom prilikom damo do znanja da smo primetili šta je ono čime se on trenutno zanima ili kako se oseća. Na taj način mu pokazujemo da smo prisutni u tom trenutku, fokusirani na razgovor koji predstoji, ali još važnije - izražavamo svoje uvažavanje i dobronamernost.

U toj fazi započinje zajednička aktivnost - razgovor, ili ako je reč o deci - igranje. Zapravo i kada je o odraslima reč to može da bude i bilo koja druga zajednička aktivnost, odnosno nešto što predstavlja zajedničku sferu interesovanja. Tokom takve vrste komunikacije važno je da oba učesnika budu stoprocentno prisutna i koncentrisana na temu, a ne da tu radnju obavljaju usput, istovremeno radeći nešto drugo. Tako na primer ukoliko želimo da se sa detetom tinejdžerom dogovorimo oko raspodele obaveza ne treba da mu zadatke dajemo kuvajući ručak ili spremajući se za sastanak. Potrebno je da sa njim sednemo, da se pogledamo i da jasno i direktno komuniciramo.

Dajte prostor sagovorniku

Ukoliko tokom razgovora naiđemo na neslaganje ili na problem, potrebno je da na pristojan način izrazimo ono što osećamo, bez osuđivanja i davanja etiketa. Kako razgovor bude tekao tako će se i emocije oba učesnika menjati, a na nama je da bez prenaglašavanja, na prirodan način, potvrdimo emocionalno stanje druge osobe. Ako primetimo da se raspoloženje našeg sagovornika menja tokom interakcije, treba na iskren i otvoren način to da joj stavimo do znanja. Tako osoba dobija potvrdu da je prihvaćena, da se njene reakcije i emocije uvažavaju.

Na primer, ukoliko je druga osoba uznemirena jer razgovaramo o temi koja joj nije prijatna, treba da kažemo da smo primetili kako se oseća, odnosno da joj dozvolimo da svoju emociju izrazi. Jednako je važno da prihvatimo osobu i njene negativne emocije, čak i onda kada se one tiču nas.

Dobronamernost i prijatan izraz lica

Još jedan princip sa kojim nas je upoznala naša sagovornica je da osoba koja inicira komunikaciju održi prijatan izraz lica. Ukoliko tema to dozvoljava, lice bi trebalo da bude nasmejano, i u svakom slučaju bi na licu trebalo da se vidi blagonaklonost i dobra namera. Dobra namera je zapravo najvažnija. Ako je reč na primer o partnerskim odnosima, recimo kada smo na partnera ljuti, u komunikaciju ne treba da uđemo sa tom negativnom emocijom, nego sa potrebom da problem rešimo, a to znači da u osnovi imamo dobru nameru. Ako negativna emocija ipak postoji, trebalo bi da sačekamo da se ona stiša, ili makar da je ne proživljavamo iznova kroz razgovor.

Kada pominjemo prijatan izraz lica, treba da imamo u vidu da takav izraz treba da dolazi iznutra, da je potrebno da se povežemo sa pozitivnim emocijama prema drugoj osobi, a ne da stavimo masku na lice i da se pravimo da je sve OK, ako zapravo nije. Ako smo izveštačeni naš osmeh će izgledati kao loša maska, čime ćemo samo postići kontraefekat.

Bitno je da tokom celog razgovora budemo svesni težnje da sa drugom osobom razgovaramo zato da bi se i mi i ona osećali dobro, i zato je važno da ne napadamo, optužujemo niti da okrivljujemo drugu stranu. Problem u odnosu ćemo rešiti samo ako u svim fazama komunikacije drugoj osobi stavljamo do znanja da nam je stalo da nađemo zajednički interes, tako da nam oboma bude dobro.

Blagonaklonost

Dodir je još jedan element koji preporučuje Snežana Milanović. Kada nekoga dodirnemo, automatski krenu da se luče hormoni, i druga strana tada i fizički oseća da smo prema njoj blagonakloni. Ako je do tada izbegavala odnos iz bilo kog razloga, kada joj uz nežan pogled i dodir pokažemo da nam je stalo i da želimo da uspostavimo kvalitetan odnos, ona prosto ne može da se povuče.

PageBreak

Dokazi delotvornosti metode Marte Meo

Dokaz da ova tehnika daje zadivljujuće rezultate su video snimci koji prikazuju odnos dve osobe kada komuniciraju primenjujući i ne primenjujući principe Marte Meo. Odnos dve osobe se snima od 2 do 10 minuta, i u okviru tog vremena lako je uočiti zajedničke, odnosno centralne tačke odnosa. Ponekad ljudi smatraju da apsolutno ne mogu da funkcionišu zajedno, a onda kada se njihova interakcija snimi uočavamo da imaju dodirne tačke u kojima iskazuju zajednički interes. Kada se ti dobri momenti uoče, potrebno ih je osvestiti, osnažiti i ponavljati. Snežana Milanović naglašava da se akcenat isključivo stavlja na pozitivne tačke, a da se osobama u interakciji ne skreće pažnja kako nešto da ne rade, ili kako da ne postupaju, već se samo poentira ono što je dobro. Kada se osobi obratimo na jedan nov, topliji način, ona počinje da se oseća uvaženo i prihvaćeno i samim tim njen odgovor na komunikaciju je drugačiji.

Potrebno je samo da se tokom svih faza komunikacije držimo ovih bazičnih principa, i rezultat ne može da izostane.

Koristan savet za svakoga ko čita ovaj tekst je da treba da nauči da kritika koju primimo ili koju damo, predstavlja samo to - kritiku određenog ponašanja. Ljudi se često osećaju odbačeno i nevoljeno ako im neko skrene pažnju na nešto što kod njih ne valja, iako se najčešće radi samo o određenom segmentu, ponašanju ili postupku. Kada kritikujemo i kada smo kritikovani, važno je da budemo svesni i da nas druga strana ne osuđuje kao osobu već da samo ne odobrava neki naš postupak ili određeno ponašanje. Ako osobi damo do znanja da je volimo i prihvatamo, ali joj ipak na fin način saopštimo da nas nešto kod nje iritira, imamo mnogo veće šanse da utičemo na to da ona nešto kod sebe promeni. Zvuči paradoksalno, ali samo neko ko se oseća prihvaćeno i voljeno ima želju, volju i sposobnost da se menja.