Za dete svet može izgledati kao veliko, opasno, zastrašujuće mesto. Kada još izostanu roditeljska posvećenost i podrška, najprirodnije je da se dete povlači u sebe, "zatvara" i, u pokušaju da izbegne potencijalne opasnosti tog nepoznatog sveta koji ga okružuje, postaje stidljivo. Ono, zapravo, pokušava da postane "nevidljivo".

Stidljivost je osobina poznata u svim kulturama, ali se način na koji se ona vrednuje razlikuje. U pojedinim zemljama smatra se plemenitom osobinom koju treba podsticati od ranog uzrasta. Univerziteti u Šangaju i Ontariju sproveli su istraživanje, upoređujući osobine dece iz ova dva grada. Deca iz Šangaja su "stidljivost" smatrala najpoželjnijom osobinom koju njihov prijatelj treba da ima. Istovremeno, deca iz Ontarija su upravo ovu osobinu smatrala najmanje poželjnom.

U različitim uzrastima stidljivost se različito manifestuje. Ipak, uobičajeni simptomi su: spuštanje ili izbegavanje pogleda, odbijanje komunikacije, drhtanje, crvenilo lica, tikovi, znojenje dlanova... Iako su ova deca omiljena kod nastavnika (ne prave galamu, nisu sklona nestašlucima), u današnjem društvu roditelji na stidljivost svoje dece gledaju kao na manu, odnosno poistovećuju je sa nedostatkom upornosti ili ambicija.

Međutim, upravo roditelji, u najvećoj meri, doprinose razvoju stidljivosti. Kako? Kada roditelji imaju očekivanja veća od onoga što dete može da ispuni, ono počinje da misli da nije dovoljno sposobno niti vredno. Druga krajnost je roditeljsko pretereno zaštićivanje deteta, čime utiču da dete odrasta sa uverenjem da ga roditelji štite, donose odluke umesto njega i "uskaču" u rešavanje svakog njegovog konflikta upravo zato što ono to ne može da uradi samostalno.

Kako da roditelj zadrži "pravu meru" autoriteta: vaspitanje dece po "Mercedes" modelu...

Konačno, ponovljena lična negativna iskustva, takođe doprinose razvoju stidljivosti. Kada se detetu više puta ponove iskustva ličnog neuspeha (na primer, u ostvarivanju drugarskih odnosa sa vršnjacima), ono se povlači jer pokušava da izbegne sledeće iskustvo, uvereno da će i ono biti negativno.

Stidljivost može biti deo karaktera, nasleđeno ponašanje, prolazna faza u odrastanju. Ipak, u pozadini su uvek detetova nesigurnost, ubeđenje da nije dovoljno dobro i nedostatak samopouzdanja.

Upravo zato što stidljivost može biti deo karaktera ili prolazna faza odrastanja, važno je da ne insistirate da dete bude odraz vaših ambicija. Vaš zadatak jeste da upoznate njegov karakter, potrebe i želje, a da zatim ono što je potrebno usmeravate i blago korigujete.

Odmah počnite da radite na njegovom samopouzdanju. Ubedite ga da vredi koliko i neko drugi. Njegov lični doživljaj sebe utiče da veruje da drugi oko njega imaju veće sposobnosti nego ono.

"Opasne" rečenice i konstruktivan razgovor. Kada svom stidljivom detetu kažete: "Prestani da crveniš" ili "Opet mucaš", dodatno ćete ga postideti. Svaka vaša oštra reč pogoršava njegov osećaj koji ima u odnosu na samog sebe. Izbegavajte kritike, ruganje, podsmešljive ili ironične nazive. Umesto toga, pokušajte da analizirate njegove emocije. Insistirajte na razgovoru, jer ćete tako bolje upoznati svoje dete, a time steći osnovu na kojim poljima tačno treba da "radite".

Vaše dete ne poznaje socijalne veštine jer nema iskustvo koje u razvijanju socijalnih odnosa imate vi. Omogućite mu što više susreta sa vršnjacima i pokušajte da ga u ovim prilikama što više ostavljate da se snalazi samostalno. Naime, ako naviknete dete da uvek donosite odluke umesto njega ili da rešavate njegove sukobe, ono ne može da razvije sugurnost u sebe i stekne samopouzdanje.

PageBreak

Ne izbija se svaki klin drugim klinom

Naučite ga "magičnim" rečenicama, primerenim njegovom uzrastu. Na primer, kada ga podstičete da učini prvi korak u igri sa vršnjacima, uz rečenicu: "Mogu li i ja da se igram sa vama?", uveliko utičete na razvoj njegovog samopouzdanja.

Čak i ukoliko ga druga deca odbiju u igri, dete je premostilo veliku prepreku prvog kontakta i, u sopstvenim očima, posle ovog koraka biće hrabrije, odlučnije, samostalnije. Preispitajte sebe. Možda je vaše dete stidljivost preuzelo posmatrajući svoje najveće učitelje i najjače autoritete, tj. vas.

Dozvolite mu da "proviri" u vaš svet. Pričajte mu o svom detinjstvu, opišite nekoliko vaših iskustava i to kako ste se sa njima izborili. Neka iz vašeg primera vidi koliko ste socijalno aktivni, na koji način se borite i negujete svoja prijateljstva. Pojedina deca prevazilaze stidljivost tek u situacijama očigledne saradnje. Tako, kućni ljubimac koji zahteva otvorenu pažnju i zadovoljavanje svojih potreba detetu ne ostavlja mnogo mogućnosti da se povlači i bude stidljivo. Naime, u ovom odnosu, emotivna otvorenost i vezivanje (za još nekog osim za mamu i tatu) se podrazumevaju.

Konstruktivne pohvale. Kao i svakom drugom detetu, i onom stidljivom, pohvala je veoma podsticajna za razvoj. Međutim, kada su pohvale uopštene, na primer: "Baš si ti dobar mamin dečak", ili popularne fraze: "Moraš da veruješ u sebe", ono ne može da ih razume i teško mu je da u njih poveruje. Zato je daleko efikasnije da vaše pohvale budu konkretne, da se odnose na neki konkretan postupak, uložen trud ili postignut rezultat. Takve su pohvale: "Divan ti je crtež, ali mi se posebno dopada ovaj deo" (zatim izdvojite jedan deo crteža) ili: "Odlično si sredio svoju sobu".

Umesto da se zavaravate da je stidljivost detetova priroda i da se tu "ništa ne može učiniti", radije kod njega razvijajte stav o tome koliko je ono jedinstveno i dragoceno. Ponašanje "kao da..." podrazumeva određeni stepen glume. Objasnite detetu da će određeni stav tela, osim što će zavarati njegovu okolinu, uticati da se i ono, zaista, oseća bolje u sopstvenoj koži.

Saveti za roditeljstvo: kako da detetu objasnite razvod braka...

Ako uspe da hoda uspravne glave, da sagovornike gleda u oči i da odgovara na postavljena pitanja, niko neće pomisliti da je stidljiv. Istovremeno, reakcija koju će dobijati od okoline, uticaće da se postepeno i dete oslobađa, pa i iznutra postaje sve slobodnije.

Podstaknite detetovo samopouzdanje dozvoljavajući mu što više samostalnih odluka, primerenih njegovom uzrastu (na primer, da samo izabere odeću za sutrašnji dan). Pružite mu što više prilike za izražavanje sopstvenih stavova i emocija. Podstičite polemisanje i verbalno sukobljavanje kako bi se uverilo da izražavanje njegovog stava, čak i kada je on različit od vašeg, po njega nema nikakve negativne posledice.

Kada od svog stidljivog deteta, po principu "klin se klinom izbija", tražite da se eksponira u javnosti (na primer, da recituje pred gostima), dodatno ste pojačali njegovu stidljivost. Ono će ubuduće zamišljati slične situacije i tako ojačati osećanje treme i nesigurnosti.

Konačno, ako je stidljivost nevešt pokušaj deteta da bude što nevidljivije, kako bi izbeglo loša iskustva svog okruženja, pokušajte da barem iskustva koja detetu pružate budu što pozitivnija. Pružite mu svoju podršku. Volite ga bez ustezanja. Ubedite ga koliko ste na njega ponosni. Pokažite mu da svet može biti, a i jeste, čarobno i predivno mesto. Imate za takvo ponašanje ogroman razlog, jer, zapravo, ostati "nevidljiv" znači propustiti mnogo.