Smislio sam sopstvenu definiciju uspeha 1934. kada sam predavao u srednjoj školi u Saut Bendu, Indijana, pošto sam bio pomalo razočaran i možda obmanjen načinom na koji su roditelji omladine na mojim časovima engleskog očekivali od svoje dece da dobiju četvorke ili petice. Mislili su da je trojka u redu za komšijinu decu, jer su komšijska deca sva prosečna.
Ali nisu bili zadovoljni svojom decom - naterali bi ili profesora ili dete da se oseća kao da je podbacio. To nije u redu. Dobri bog u svojoj beskrajnoj mudrosti nas nije sve napravio jednakim što se tiče inteligencije, isto kao što nismo jednaki u veličini i izgledu. Nije svako mogao da zasluži 4 ili 5, i nije mi se dopadao takav način procene.
A znao sam kako su kolektivi raznih škola u 30-tima procenjivali sudije i sportske timove. Ako ste ih sve pridobili, smatrali su da ste razumno uspešni - ne sasvim. Jer sam otkrio - imali smo određeni broj godina na kalifornijskom univerzitetu gde nismo izgubili utakmicu. Ali činilo se da nismo u svakoj pojedinačnoj utakmici pobedili po granici koju je naš kolektiv predvideo i ja sam sasvim često imao osećaj da su svoja predviđanja zasnovali na više materijalan način.
Uvek se trudi da budeš najbolji što možeš
Ali to je bilo istinito 30-tih i ja sam razumeo to. Nije mi se sviđalo. I nisam se slagao s time. Želeo sam da smislim nešto što bi od mene napravilo boljeg nastavnika i mladima pod mojim nadzorom - bez obzira da li je to na fizičkom ili u učionici na času engleskog - nešto ka čemu bi težili, osim veće ocene u učionici, ili poena na sportskom takmičenju.
Dosta sam razmišljao o tome i hteo sam da smislim svoju definiciju. Mislio sam da bi to pomoglo. Znao sam kako je to g. Vebster definisao: skupljanje materijalnog imetka ili sticanje pozicije moći i prestiža ili nešto tako - možda vredna postignuća, ali ona koja po mom mišljenju nisu znak uspeha. Tako sam želeo da smislim nešto svoje.
I sećao sam se - odrastao sam na maloj farmi u južnoj Indijani i tata je pokušao mene i moju braću da nauči da nikada ne pokušavaš da budeš bolji od nekoga drugog. Siguran sam da u vreme kada je to radio, ja nisam - to nije - pa, pretpostavljam iz nekog skrivenog kutka uma, to je iskočilo godinama kasnije. Nikada ne pokušavaj da budeš bolji od nekoga, uvek uči od drugih.
Nikada ne prestaj da pokušavaš da budeš najbolji što možeš - to je pod tvojom kontrolom. Ako se previše zaokupiraš i umešaš i zabrineš u vezi sa stvarima gde nemaš kontrolu, to će negativno uticati na stvari gde imaš kontrolu. Onda sam naišao na ovaj jednostavni stih: "Jadna duša je poklekla pred božjim nogama i savila glavu. 'Nisam uspeo!' Uzviknuo je. Gospodar je rekao: 'Uradio si najbolje što možeš, to je tvoj uspeh.'"
Iz tih stvari, i možda još jedne, smislio sam svoju definiciju uspeha, a to je: mir koji se postiže samo kroz samozadovoljstvo iz znanja da si se potrudio da uradiš najbolje što si sposoban da uradiš. Verujem da je to istina. Ako se potrudiš da uradiš najbolje što možeš, da pokušaš da poboljšaš situaciju koja postoji za tebe, mislim da je to uspeh. Mislim da drugi ne mogu da sude o tome. Mislim da je to kao karakter i reputacija.
Kakav je odnos sporta i poezije
Vaša reputacija je ono kako vas vide; vaš karakter je ono što vi zaista jeste. Mislim da je karakter mnogo bitniji od onoga što ljudi misle da vi jeste. Nadate se da će obe stvari biti dobre, ali ne moraju biti iste. Pa, to je bila moja zamisao koju bih pokušao da prenesem mladima.
Nailazio sam na druge stvari. Volim da predajem, i prethodni govornik je rekao da volim poeziju i pomalo se bavim time i volim to. Mislim da postoje neke stvari koje su mi pomogle da budem bolji nego što bih bio. Znam da nisam ono što bih trebao da budem. Ali mislim da sam bolji nego što bih bio da nisam naišao na određene stvari. Jedna od njih je bila strofa koja kaže:
"Ni reč pisana, ni molba izrečena mlade ne uči šta treba da budu. Ni sve knjige na policama - to samo mogu sami nastavnici."
Na mene je 1930-tih to ostavilo utisak. Manje - više sam pokušao da koristim to na svojim časovima, i u sportu, i u predavanju engleskog. Volim poeziju i nekako sam se uvek interesovao za to. Možda zato što nam je otac noću čitao. Uz lampu na petrolej - nismo imali struju u našoj kući na farmi.
Tata bi nam čitao poeziju. Tako sam je voleo uvek. U isto vreme kad sam naleteo na ovu strofu, naleteo sam na još jednu. Neko je pitao učiteljicu šta je mislila. Nakon nekog vremena, rekla je da želi da razmisli o tome. Onda je došla i rekla:
"Pitaju me zašto predajem a ja im odgovaram: 'Gde bih našla tako sjajno društvo?' Tu sedi državnik, jak, nepristrasan, mudar; novi Danijel Vebster, britkoga jezika. Pored njega sedi doktor, čija hitra ruka može da zaleči kost ili zaustavi krv da ne teče. A tu je i graditelj. Uvis diže luk na crkvi, gde sveštenik može da širi reč božju i povede posrnulu dušu da dotakne Hrista.
Svuda je skup učitelja, zemljoradnika, trgovaca, radnika, onih koji rade, glasaju, grade, planiraju i mole se za sjajnu sutrašnjicu. Rekla bih, možda ne vidim crkvu i ne čujem reči ili jedem hranu koju uzgajaju njihove ruke. Ali možda hoću. Kasnije bih rekla, nekad sam ga poznavala i bio je slab, ili jak ili hrabar ili veseo. Poznavala sam ga nekad, ali je bio samo dečak. Pitaju me zašto predajem i odgovaram: 'Gde bih našla tako sjajno društvo?'
Verovanje u tačnost
Verujem da je zanimanje nastavnika - istina je, ima toliko omladine. Moram da pomislim na svoju omladinu na UCLA - tridesetak advokata, 11 zubara i doktora, mnogo, mnogo nastavnika i drugih zanimanja. To vam pruža dosta zadovoljstva, da ih vidite kako idu dalje. Uvek sam pokušao da postignem da se mladi osete da su tu na prvom mestu da steknu obrazovanje.
Košarka je druga, jer su time plaćali sve i treba im malo vremena za društvene aktivnosti, ali ako dozvolite društvenim aktivnostima da nadvladaju ovo dvoje, nećete imati ništa veoma dugo. To su ideje koje sam pokušao da prenesem omladini pod mojim vođstvom.
Otprilike sam imao tri pravila kojih sam se držao skoro uvek. Njih sam naučio pre dolaska na UCLA i odlučio sam da su veoma bitna. Prvo je - nikada ne kasni. Nikada ne kasni. Kasnije sam rekao određene stvari - imao bih igrače koji bi morali da budu čisti i uredni ako bismo išli negde.
Jedno vreme sam ih terao da nose sakoe, košulje i kravate. Onda sam video kancelara kako u školu dolazi u džinsu i rolci, pa sam pomislio, nije u redu da zadržim ovo drugo dvoje. Pa sam ih pustio - samo neka budu uredni i čisti. Imao sam jednog od najvećih igrača za kojeg ste verovatno čuli, Bila Voltona.
Došao je da uhvati autobus, išli smo da igramo negde. Nije bio čist i uredan, pa nisam hteo da ga pustim da ide. Nije mogao da uđe u autobus. Morao je da ode kući i sredi se da bi stigao na aerodrom. Bio sam sitničar za to. U to sam verovao. Verujem u vreme, ono je veoma bitno. Verujem da treba da budete tačni. Na primer, na treningu sam primetio, počnemo na vreme i završimo na vreme. Mladi nisu morali da osećaju da ćemo ih zadržati predugo.
Kada govorim pred klinikama za trenere, često govorim mladim trenerima - a tu su manje-više mladi treneri koji kreću sa zanimanjem. Većina njih su mladi, znate, odskora oženjeni. Ja im kažem: "Ne kasnite s treninzima. Otići ćete kući loše raspoloženi. Za mladog, oženjenog čoveka nije dobro da ode kući loše raspoložen. Kada ostarite, nema neke razlike."
Vera i strpljenje
Tako da jesam verovao u tačnost. U počinjanje i završavanje na vreme. Još jedno pravilo bilo je da nije smelo biti psovki. Jedna prosta reč, i letite na dan. Ako to vidim u toku igre, letite napolje i idete na klupu. Treća stvar je, nikada ne kritikuj saigrača.
Nisam želeo to. Govorio im bih da sam ja za to plaćen. To je moj posao. Za to me plaćaju. Katastrofalno malo, ali me plaćaju. Ne kao današnje trenere, pobogu, ne. Malo je drugačije nego u moje vreme. To su bile tri stvari kojih sam se držao prilično čvrsto sve vreme. To je zapravo poteklo od mog oca. To je nekad pokušao da nauči mene i moju braću.
Na kraju sam smislio piramidu ali nemam vremena da pričam o tome. Ali mislim da mi je to pomoglo da postanem bolji nastavnik. To je nešto poput ovog: imao sam blokove u piramidi, a osnove su bili vrednoća i zainteresovanost, naporan rad i uživanje u tome šta radite, dolazeći do vrha po mojoj definiciji uspeha.
A na samom vrhu - vera i strpljenje. Kažem vam, šta god da radite, morate biti strpljivi. Morate imati strpljenja da - želimo da se stvari dogode. Govorimo da je omladina prilično nestrpljiva. I jesu. Žele sve da promene. Misle da je svaka promena napredak. Kako starimo, kao da nekako popuštamo. Zaboravljamo da bez promene nema napretka.
Morate imati strpljenja. I verujem da moramo imati vere. Verujem da moramo verovati, iskreno verovati. Ne samo kroz reči, verovati da će se stvari rešiti kako treba, ako radimo ono što bi trebalo. Mislim da smo skloni verovanju da će se stvari odviti kako želimo većinu vremena. Ali ne radimo stvari koje su potrebne da bi te stvari postale stvarnost. Na ovome sam radio oko 14 godina i mislim da mi je pomoglo da postanem bolji nastavnik. Ali sve se okretalo oko te prvobitne definicije uspeha.
Putovanje je bolje od cilja
Pre određenog broja godina, postojao je sudija u Glavnoj ligi bejzbola koji se zvao Džordž Morijarti. "Morijarti" je pisao samo sa jednim "i". Nikada pre to nisam video ali to je radio. Bejzbol igrači velike lige - lako opažaju ovakve stvari i primetili su da je u svom imenu imao samo jedno "i". Iznenadili biste se koliko njih mu je takođe reklo da je to za jedno više nego što je imao u svojoj glavi u različitim periodima.
Ali napisao je nešto za šta mislim da je uradio dok sam ja pokušao da uradim ovu piramidu. Nazvao je to "Put ispred ili put iza". "Ponekad mislim da sudbina mora da se smeši dok je odbacujemo i tvrdimo da je jedini razlog za to što ne možemo pobediti promašaj sudbine. Ali živi prastara izreka: pobeđujemo ili gubimo unutar sami sebe. Sjajni trofeji na policama nikad ne mogu dobiti sutrašnju utakmicu.
I ja i vi znamo duboko u sebi da ima šanse da osvojimo krunu. Ali kad ne damo sve od sebe, jednostavno ne položimo test toga da damo sve i ne čuvamo ništa dok utakmica stvarno nije gotova, da pokažemo šta je upornost, šta je igra dok se drugi predaju, šta je igranje do kraja, bez popuštanja. Nadvladanjem se dobija kup.
Snivanjem da postoji cilj, nadom kada su naši snovi mrtvi, molitvom kada nestanu naše nade. Ipak gubimo, ne plašeći se pada, ako smo hrabro dali sve. Ko može tražiti više od čoveka nego da da sve od sebe. Kako mi se čini, dati sve nije daleko od pobede. Tako sudbina često greši, kako god se to uvrne i izmota. Ti i ja smo oni koji kuju svoje sudbine, otvaramo i zatvaramo kapiju za put unapred ili iza nas".
To me podseća na još jednu trojku koju je tata hteo da nam prenese. Ne kukaj. Ne prigovaraj. Ne nalazi izgovore. Samo izađi tamo, i šta god da radiš, uradi to kako najbolje umeš. Niko ne može više od toga. Pokušao sam i to da prenesem - moji protivnici vam neće reći - nikad nisam spominjao pobedu. Nikada ne spominjite pobedu.
Moja je zamisao da možete izgubiti kada nadvladate nekog u igri. A možete i pobediti kad vas nadvladaju. Tako sam se osećao u raznim situacijama, u različitim vremenima. Samo sam želeo da mogu da drže glavu gore nakon utakmice. Govorio bih da kada se igra završi i vidite nekog ko ne zna rezultat, nadam se da po vašim radnjama ne bi mogli da kažu da li je protivnik nadvladao vas ili vi njega.
To je zaista bitno: ako se potrudite da redovno činite najbolje što možete, rezultati će otprilike biti kakvi bi i trebalo da budu. Nisu uvek nužno onakvi kakvi biste želeli da budu, ali će biti otprilike kakvi bi trebalo i samo vi ćete znati da li možete da uradite to. To sam od njih želeo više od bilo čega drugog.
Kako je prolazilo vreme i kako sam učio više o drugim stvarima, mislim da je malo bolje funkcionisalo, što se rezultata tiče. Ali želeo sam da rezultat utakmice bude sporedni, a ne krajnji efekat ovih drugih stvari. Verujem da je to bio - jedan veliki filozof je rekao - ne, ne, Servantes.
Servantes je rekao: "Putovanje je bolje od cilja". Sviđa mi se to. Mislim da je to - stižemo do toga. Ponekad kada dođete do toga, skoro da se razočarate. Ali stizanje do cilja je zabavno. Sviđale su mi se - kao trener košarke na UCLA voleo sam da treninzi budu putovanja a utakmica cilj. Krajnji rezultat. Voleo sam da odem i sednem na tribine i gledam igrače kako igraju i vidim da li sam tokom nedelje uradio solidan posao. Opet su igrači ti koji su zadovoljni sobom, znajući da su učinili napor da urade najbolje što mogu.
Ponekad me pitaju koji je bio moj najbolji igrač ili tim. Nikada ne mogu da odgovorim, što se tiče pojedinaca. Jednom su me pitali to i rekli: "Recimo da na neki način možeš da stvoriš savršenog igrača. Šta bi želeo?" Rekao sam: "Želeo bih igrača koji zna zašto je na UCLA, da stekne obrazovanje, bude dobar student, zaista zna zašto je uopšte tu.
Ali želeo bih igrača i koji zna da igra. Nekog koji bi shvatio da odbrana na kraju osvaja prvenstva, i koji bi radio naporno na odbrani. Ali i da igra i napad. Želeo bih da ne bude sebičan i da gleda da prvo doda a ne šutira stalno. Želeo bih igrača koji može i hoće da doda loptu.
Imao sam neke koji su mogli a nisu hteli i neke koji su hteli a nisu mogli. Želeo sam da mogu da šutiraju spolja. A i da budu dobri iznutra.
Želeo sam da mogu da skaču na oba kraja. Zašto da ne uzmemo nekog poput Kita Vilkisa i samo ga pustimo. Imao je kvalifikacije. Nije bio jedini ali sam ga naveo u toj kategoriji jer mislim da je učinio napor da postane najbolji.
Spominjem ovo u svojoj knjizi, "Zovu me trenerom". Dva igrača koja su mi donela veliko zadovoljstvo, koji su došli najbliže što mislim da neko može do svog punog potencijala: Konrad Berk i Dag Mekintoš. Kada sam ih video kao brucoše, u našem brucoškom timu - brucoši nisu mogli da igraju u prvom timu kada sam predavao.
Pomislio sam: "O bože, ako ova dva igrača, bilo koji od njih", bili su na različitim godinama ali mislio sam to za svakog kada je bio tamo - "Oh, ako ikad dođe do prvog tima, oni mora da su mnogo očajni, ako je on dovoljno dobar da se progura." Jedan od njih je bio u prvoj postavi sezonu ipo.
Drugi je bio - sledeće godine, igrao je 32 minuta u igri nacionalnog šampionata, i uradio je sjajan posao. Sledeće godine, bio je u prvom timu nacionalnog šampionata. A ja sam mislio da neće igrati ni minut, a on je - to su stvari koje vas jako obraduju i veliko je zadovoljstvo videti to. Nijedan od njih nije mogao dobro da šutira. Ali imali su odlične procente šuta, jer ga nisu forsirali.
Nijedan nije mogao dobro da skače, ali imali su - držali su dobru poziciju, i tako su i dobro skakali. Setili su se da za svaki pokušani šut treba da zamisle da je promašen. Imao sam ih puno koji bi stajali i čekali da vide da li će biti promašaj, onda odu i prekasno je. Neko drugi je ispred njih. Ako nisu bili brzi, ali su imali dobru poziciju, to je bila dobra ravnoteža.
Tako da su igrali dobru odbranu za nas. Imali su osobine koje - došli su blizu toga - najbliže iskorišćavanju svog punog potencijala od svih igrača koje sam imao. Smatram ih jednako uspešnim kao Luisa Alsindora ili Bila Voltona, ili mnogo drugih koje smo imali. Imali smo neke sjajne igrače.
Da li sam dovoljno brbljao? Rekli su mi da treba da ućutim kada se on pojavi.
Džon Vuden (14. oktobar 1910. godine - 4. jun 2010. godine) je bio američki košarkaš i najuspešniji trener u istoriji koledž košarke.
Preveo: Mile Živković
Izvor: Ted
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!