Tarot karta dana za 22. januar 2018. godine - Dvojka diskova - ukazuje na večnost i mudrost. Ova karta donosi moć rasuđivanja. Danas ćete žonglirati sa važnim odlukama i potezima, svaka bitna odluka lebdeće u vazduhu sve dok ne budete sigurni u korake koje napravite. Osećate da treba da analizirate i puno naučite kako biste konačno izbarali kojim putem života treba da krenete.

Ovo je karta beskonačnosti i podseća vas da imate još puno vremena na raspolaganju za usavršavanje, rad na sebi i za dobre promene. Moguće je da će vas na poslu iznenaditi određene promene u organizaciji, ali važno je da ostanete smireni i sačekate kako će se to odraziti na vašu karijeru. Dvojka diskova uglavnom predviđa period u kojem nemate vremena za voljenu osobu, ali savetuje se da ga svakako proneđete, jer će vam uživanje u ljubavi napuniti baterije.

Izvor: Lovesensa

Dnevna doza dobrog horoskopa: ovaj znak danas pliva na talasu strasti i zadovoljstva

Dnevni horoskop savetuje svima da izbegavaju krupne odluke na današnji dan, naročito finansijske prirode, piše Lovesensa.

Nedeljni horoskop za vaš podznak: evo šta nas očekuje od 19. do 26. januara 2018. godine

Jedini hrabar znak kojem zvezde danas gledaju kroz prste je Vodolija!

Ona je spremna da se uhvati ukoštac s najtežim izazovima, a šarm je saveznik koji je nikad ne izdaje. Zagledana u pozitivno, ona samo zatreperi trepavicama i svi se problemi danas prosto odbijaju od nje.

Uz podršku Marsa, u ljubavni život ulazi i ogroman talas strasti i zadovoljstva. Ni flerta neće nedostajati, pa ste na korak od rizika da se previše upustite u nepoznato. Krepka od zimskog vazduha, rumenih obraza, Vodolija pleni i osmehom pa će i na poslu biti dočekana s toplom dobrodošlicom.

Izvor: Lovesensa

Vaše sigurno mesto je u vama: najčešće zamke u koje upadamo tražeći sigurnost

Živimo u nepredvidivom, nesigurnom svetu i naša ljudska krhkost lako izlazi na videlo na mnogo različitih nivoa - na fizičkom planu, na emotivnom, intelektualnom... Živeti s tom krhkošću tako što ćemo da se, onda kada je to potrebno, na vreme zaštitimo, a istovremeno ne dopustimo da zaštita otvrdne u oklop koji nas guši i sputava - pravo je umeće.

Na fizičkom planu - možemo da se razbolimo, padnemo i udarimo se, povredimo se na razne načine. Na emotivnom planu moguće je da nam samopouzdanje potkopaju uvrede, ismevanje, preuveličavanje naših slabosti. Na intelektualnom planu moguće je da nas ućutkuju, tretiraju kao glupe ili da nas sputavaju u sticanju znanja.

Paleta osećaja nesigurnosti vrlo je široka. Možemo da se osećamo egzistencijalno nesigurnima, pa stalno brinemo o tome imamo li dovoljno novca. U partnerskom odnosu možemo da se osećamo nesigurnim pa da stalno brinemo hoćemo li uspeti da održavamo kvalitetnu vezu. Možemo da se osećamo nesigurnim u sopstvene sposobnosti i talente, a to će da nas sputava u ispunjenju ambicija ili ćemo da se osećamo nesigurnim u društvu, stalno brinući šta neko misli o nama. Međutim, uprkos činjenici da je svet nesigurno mesto - zaista je u bilo kom trenutku moguće da se povredimo, da nas neko povredi ili misli nešto loše o nama - moguće je da izgradimo osećaj sigurnosti. Na kraju, ipak je to „samo osećaj" koji često nema mnogo veze s realnošću.

Osećaj sigurnosti izuzetno je važan i vrlo složen jer se odnosi na doslovno sve aspekte života. Razvija se u ranom detinjstvu, dok je dete privrženo majci (a posle i drugim bliskim osobama), a ta privrženost mu stvara ili ne stvara sigurne uslove za izražavanje sopstvenih potreba i osećaja za istraživanje spoljašnjeg sveta u onoj meri u kojoj je ono za to spremno. Kada je dete sigurno u to da svaki put kada je gladno može da računa na to da će biti nahranjeno, da će svaki put kada je uplašeno ili kada ga nešto boli biti zbrinuto u utešnom zagrljaju i da će biti podržano u tome da istražuje okolinu i samo stiče iskustva u svetu, onda će da razvije osnovni osećaj sigurnosti.

Taj osnovni osećaj sigurnosti posle će da mu omogućava da prepozna opasne situacije, da se ne stidi da izražava svoje osećaje u bliskim odnosima, da lako izražava svoje stavove u društvu i da se oseća sposobnim da sebi osigura finansijski stabilnu egzistenciju.

Ipak, kako niko od nas nije odrastao u idealnoj porodici, svi se, barem malo i barem povremeno, u nekim aspektima života osećamo nesigurnima. Tu nesigurnost najčešće pokušavamo na razne načine da sakrijemo, pa to može da nas odvede i u potpuno izbegavanje situacija u kojima naše nesigurnosti mogu da izađu na videlo, što može značajno da nam osiromaši život. Osim toga, može da nas odvede u pokušaj izgradnje osećaja sigurnosti „spolja" - preko ugleda, partnera, novca i slično - što je zapravo zamka iz koje izlazimo podjednako nesigurni kao i kada smo u nju ušli.

Jedna od vrlo čestih zamki u koje upadamo tražeći osećaj sigurnosti je fiksacija na zaradu. Istina, manjak novca može značajno da naruši kvalitet života i učini da se osećamo vrlo nesigurno, međutim, fiksacija na zaradu, gomilanje novca ili radoholičarstvo nikada ne stvaraju unutrašnji osećaj sigurnosti, nego upravo suprotno. S obzirom na to da se temelji na strahu kako jednog dana nećemo imati novca, stalno gomilanje novca hrani taj strah i uverenje da ćemo biti siromašni pa oni postaju sve jači, a to nas pak tera da još više opsesivno radimo i gomilamo novac, nekretnine ili stvari za koje mislimo „da će nam sigurno jednom zatrebati".

Druga zamka u koju često upadamo tražeći sigurnost je izgradnja određene slike o sebi. Slika „sigurne mene" može da se sastoji od slike bogatstva koju gradim kupujući skupe stvari iako mi je račun u minusu. Slika „sigurne mene" može da se temelji na tome da sam u braku (iako supruga ne podnosim) samo zato što ta institucija pred drugima odaje utisak sigurnosti. Slika „sigurne mene" može da se temelji na tome da se stalno trudim da budem u medijima kako bih delovala što uspešnije i time prikrila osećaj nesposobnosti ili može da se temelji na lepom izgledu, pa ću previše pažnje da posvećujem doterivanju ili ću da se podvrgavam tretmanima koji su štetni za telo samo da bih ugušila unutrašnje uverenje kako sam ružna ili gojazna.

Još jedna od zamki u koje može da nas odvede potraga za osećajem sigurnosti je destruktivna veza. Na primer, žene koje u svojim porodicama nisu imale adekvatnu zaštitu, a tokom detinjstva su bile fizičke ugrožene (npr. zbog zlostavljanja u školi i porodici) često posle traže mišićave muškarce uz koje se osećaju fizički zaštićenim, što nikako nije dobar kriterijum za izbor partnera. Osim što takav partner može da bude agresivan, uz muškarca koji svoje samopouzdanje gradi na mišićima često idu i neke nepoželjne osobine ličnosti, kao što je, na primer, snažna potreba za dominacijom kojom može da potkopava ženin osećaj sigurnosti na emotivnom ili intelektualnom planu.
Postoji mnogo zamki u koje možemo da upadnemo tražeći sigurnost. Možemo da zasnujemo porodicu pre nego što smo spremni za to ili da se, pak, stalno mučimo projekcijama daleke budućnosti koje se nikad neće ostvariti onako kako smo zamislili i zbog njih da propustimo život koji se odvija „ovde i sada".

Jedan od najvažnijih koraka za izgradnju osećaja sigurnosti u sebi je osvešćivanje onog što nas je tokom života činilo nesigurnima. Kada znamo da u svoje sposobnosti sumnjamo zato što smo kao dete bili izvrgnuti kritikama ili okrivljavanjima, da kao dete nismo dobili adekvatnu zaštitu onda kada nam je bila potrebna ili da smo strahovali od gladi jer je frižider bio često prazan, onda možemo da počnemo i da radimo na tome - ako je potrebno, i uz psihološku pomoć terapeuta koji će da nas vodi prema izvlačenju osećaja koji leže u korenu problema.

Drugi važan korak je da se pravovremeno zaštitimo od onih koji se hrane našim osećajem nesigurnosti da bi se sami osećali sigurnijima, odnosno - sposobnijima, važnijima, inteligentnijima ili na bilo koji način boljima od nas. Kako bismo gradili i održavali svoju zonu emotivne sigurnosti, ponekad je potrebno da prekinemo dugogodišnja prijateljstva i distanciramo se od pojedinih članova porodice. Na početku to može da se čini teškim, ali vremenom će vam postati jasno da zauzvrat dobijate nešto zaista vredno - osećaj mira, stabilnosti i sigurnosti.

Treći važan korak je priznati da su vam potrebni drugi ljudi i početi da tražite pomoć prijatelja onda kada vam je pomoć potrebna. Nema goreg osećaja od onog kada spoznate da ste uvek sami i da sami morate da se nosite sa svim životnim nedaćama. Čak i ako ste navikli na ulogu snažne osobe koja uvek može sve sama, rizikujte, izložite se i eventualnoj nelagodi, ali zatražite pomoć jer je osećaj da imate ljude na koje možete da računate nezamenjiv. Mi smo društvena bića i potrebni smo jedni drugima da bismo se osećali povezanima, kako u svojim trenucima snage, tako i u svojim trenucima slabosti.

Četvrti važan korak je posvetiti se kvalitetnom planiranju vremena jer dobar plan i stavljanje na papir svih obaveza koje treba da obavimo u našoj glavi „otvara prostor" za učestvovanje u onom što radimo „ovde i sada". Bez plana i dobro raspoređenih prioriteta, događaji nam „samo dolaze" i sve što možemo je da besperspektivno izvršavamo ono što je trenutno tu, a to izaziva osećaj nemoći i nesigurnosti. Kada imamo dobar dugoročan plan u vezi sa svojim životnim ciljevima i imamo naviku da planiramo vreme iz nedelje u nedelju, onda imamo kapacitet za uživljavanje u radnje koje obavljamo u sadašnjosti, jer je važna svaka aktivnost. Svaka od njih je deo života i svojom uključenošću u tu radnju stičemo dublji doživljaj života, a samim tim i osećaj stabilnosti i sigurnosti da možemo da obavljamo zadatke koje smo stavili pred sebe i da smo sposobni za siguran put dalje.

Ako se ne osećate dovoljno živo i ako ste navikli da vodite pomalo dosadan život kojim upravljaju strahovi, evo nekoliko ideja koje mogu da vam pomognu da malo pomerite okvire svoje zone sigurnosti i steknete neka nova iskustva.

Razgovarajte s partnerom vrlo otvoreno o tome kako vidite i doživljavate vaš odnos. Neka to ne bude razgovor s ciljem da ga promenite ili mu date do znanja kako bi trebalo da se ponaša. Neka to bude razgovor u kom se razotkrivate, u kom partneru pokazujete kako vam je s njim. Šta god budete dobili zauzvrat, znajte da izlaganje sebe unutar bliskog odnosa uvek unosi živost i pokreće novu emotivnu dinamiku.

Počnite češće da govorite kako se osećate. Ako ste na poslu navikli svima da se smeškate, tu i tamo kolegama dajte do znanja da vam baš i nije neki dan, da ste umorni ili neraspoloženi. Kada vam prijateljica kaže ili učini nešto što vam zasmeta, recite joj: „To me baš ljuti", a kada prepričavate neku priču koja vas je rastužila, napomenite da vas je to rastužilo. Čim u razgovor uključite svoje osećaje, razgovor postaje življi i vi, takođe, jer osećaji i jesu tu da bi nas činili živim. Tako ćete pomalo da izlazite iz svoje sigurne zone i izlagaćete se na nov način, što vam možda u početku neće biti prirodno ili sasvim prijatno, ali ćete, ukoliko steknete naviku češćeg izražavanja osećaja, sigurno početi da se osećate ispunjenije.

Pružite svom telu novo iskustvo. Za nekog to može da bude planinarenje ili kurs plesa, a za nekog ronjenje na dah. Omogućite svom telu da na nov način upozna stvarnost. Iako možda mislite da vaše telo nije dovoljno spretno, snažno ili spontano, rizikujte neprijatnost i budite istrajni - taj proces će vam sigurno uneti jedan novi osećaj povezanosti s telom i sigurnost u njega.

Napravite listu ponašanja koja vam stvaraju neprijatnost ili kojih se bojite, pa svake nedelje napravite jednu od stvari s popisa. Na primer, ako se bojite da odete kod šefa i razgovarate s njim, a znate da vas to čeka - najavite se svojevoljno. Na taj način stičete bolji osećaj kontrole i sigurnosti u sebe. Na primer, ako se bojite da odete na razgovor za prijem u amatersku glumačku ekipu, upišite u svoj rokovnik datum kada ćete to da uradite i onda, kako god se osećali, otiđite na razgovor. Kad god je to moguće, nemojte da čekate poslednji trenutak, preuzmite kontrolu i uradite ono čega se pribojavate, i to samo zato što ste vi tako odlučili.

Izlaženje iz zone komfora shvatite kao životni put jer jedino ponavljanje takvih iskustava može da vam omogući da počnete da se osećate prijatno s puno različitih vrsta iskustava. Nikome prva vožnja automobila nije bila prijatna. Svi smo bili uzbuđeni, a neki od nas su možda bili i u panici. Ipak, malo-pomalo, vožnja automobilom postaje nešto poznato, uobičajeno i samim tim doživljava se više kao nešto sigurno, nego kao nesigurno, iako uvek predstavlja svojevrstan rizik. Zato, ako se naviknete na određenu dozu uzbuđenja u životu, vaša zona sigurnosti će da postaje sve šira i život će da vam postaje sve zanimljiviji.

Izvor: Sensa