Kad krenete na put meditacije, potražite način koji odgovara vašem temperamentu.
Svoja prva prava iskustva u meditaciji imala sam priliku da doživim u ashramu, pod zaštitničkim vođstvom nekolicine swamija. O meditaciji sam mnogo slušala i ponešto čitala. Pokušala sam da primenim nešto od usput prikupljenog znanja, ali bez mnogo uspeha. Očekivala sam da ću u ashramu, gde se udružila kolektivna energija poveće grupe učenika i beskrajno smirenih swamija, naših najstručnijih učitelja, odmah postići željeno stanje mira. Prevarila sam se. Mirno i lagano utonuti u meditaciju ne događa se baš tako lako, samo po sebi.
Meditacija je prirodno stanje svesti i svako može uspešno da meditira. Ipak, meditacija može da bude zahtevna. Potrebni su upornost i strpljenje. Kad želite nekoga da naučite meditaciji, to pomalo liči na pokušaj da ga naučite da spava i sanja. Swami je naglašavao da nam teorija neće mnogo pomoći, da je sve u praksi. Međutim, kad krenete prepušteni ste sami sebi. Mnogi koji sami pokušavaju da meditiraju nakon nekog vremena će se obeshrabriti. Nedostaje im podrška i misle da nešto rade pogrešno jer se ne događa željeni pomak. Mnogi su možda odabrali način koji ne odgovara njihovom temperamentu. Čak i ako ste uspešno započeli s meditacijskom praksom i doživeli osećaj unutrašnjeg mira, bistrine i blaženstva, može vam se dogoditi da zapnete u dugotrajnim "neuspešnim" periodima.
Učitelji raznih duhovnih škola predlažu pomoćne tehnike koje su u osnovi vrlo slične. To su, na primer, ponavljanje mantre, fokusiranost na prazninu između dva daha, svedočenje misaonog procesa, vizualizacija. Sve su tehnike meditacije poput vrata koja vode u beskonačni prostor s one strane granica našeg uma. Taj beskonačni prostor večnog i istinskog postojanja uvek je tu u svojoj jasnoći, ljubavi, urođenoj dobroti. Kad naučimo da otvorimo ta vrata, više nam nisu potrebna nikakva pomoćna sredstva. Aktivnost uma se stišava i mi jednostavno jesmo.
Sedim lagano prekrštenih nogu. Izravnam leđa, otvorim grudni koš i opustim mišiće. Počinjem lagano da dišem. Usmeravajući pažnju, proveravam deo po deo tela otklanjajući napetosti, ako ih ima. Opažam nadražaje koji dolaze spolja, zvuke, mirise. Potom uvlačim pažnju prema unutra i koncentrišem se na disanje. Smirim dah, pustim ga da postane nečujan, lagan. Usmerim svoju mentalnu energiju na ajna čakru - tačku između obrva. Prizovem u mislima mantru koja će biti moj pouzdani vodič kroz meditaciju.
Om... "Eto, baš lepo meditiramo!", javi se moj um. Ćuti, još nismo ni počeli. Om... "Jesi li udahnula kod Om? Hoćeš li ga izgovarati kroz udah i izdah, ili ćeš s izdahom započeti drugi Om?" Jedan dugački Om, kroz udah i izdah, pa znaš da mantra i dah zajedno teku bez napora, gle, opet sam počela da dišem preglasno, hajde da još jednom opustim mišiće... Nisam zapravo ni počela s meditacijom, kad je krenuo razgovor sa samom sobom. To je posebna igra koja otkriva moju unutrašnju dramu.
"Svedočite svojim mislima", savetuje swami. "Nemojte ih potiskivati, time ćete samo pojačati njihovu snagu. Pustite ih da neko vreme skaču, poput nestašnog majmuna, jureći s teme na temu. Pokušajte da se odvojite od svojih misli. Zamislite da su film koji gledate u bioskopu ili šareni baloni koje puštate da odlete. Pustite misli da odu. Lagano, bez napora, ponavljajte svoju mantru."
