O promenama
„Bojimo se promene iz jednostavnog razloga što ne znamo šta će da se dogodi. Pitamo se: Šta sad, da li će ovo biti dobro ili loše za mene? Ponekad bi ljudi radije da stvari ostanu onakve kakve jesu samo zato što ne znaju što će im promena doneti, kako će se promeniti njihov život,”objašnjava Nil Donald Volš u razgovoru za Sensu. „Duhovni majstori se ne boje promene, jer im je potpuno jasno da ništa ne može da se dogodi, a da nije za njihovo dobro. Oni veruju da je sve što se događa u našu korist, svaka promena je promena nabolje. Pa tako čak i ako se penemo na merdevine, okliznemo se i padnemo, naučimo da padamo kada se okliznemo. To iskustvo samo nas podseća na to šta treba da znamo o penjanju na merdevine. Vrlo je uskogrudo mišljenje da samo zato što si pao, nisi naučio nešto. Iz svih svojih iskustava možemo da izvučemo neku korist i zato je svaka promena dobra za nas,” objašnjava Nil Donald Volš.
O strahu
U razgovoru za Sensu ovaj duhovni učitelj i autor dalje odgovara na pitanje kako da prestanemo da se plašimo i da prigrlimo promene: „Možemo da prestanemo da se plašimo tako što ćemo pogledati u sve što smo preživeli i proživeli u životu i reći sami sebi: Preživeo sam! Imam 74 godine i još sam ovde. Imam sposobnost da budem srećan, mogu da volim, da se smejem i da plačem, što je takođe ponekad dobro. Tu sam. Mogu da se pogledam u ogledalo i vidim da sam preživeo sve čega sam se bojao.” Ipak, u nama ostaju sumnje o kojima ne volimo da promišljamo, posebno kada govorimo o životu samom: „Čak i nakon što umremo, imaćemo sva ta iskustva i nastavićemo da postojimo kao svest. Duhovni učitelji to znaju i zato se ne boje promene. Na svojim seminarima obično kažem ljudima: Bez obzira na sve čega se bojite, bit ćete ovde i za godinu dana. I jedino pitanje je koliko ćete do tada kvalitetno da živite. Hoćete li se ubiti od brige i strahova ili ćete se zapitati kako u tih godinu dana možete drugima da pružite radost i ljubav? Zapitajte se šta je najstrašnije šta može da se dogodi? Ali, ako neko prolazi kroz težak period, možda bolesti ili nekakve druge agonije, važno je pružiti mu utehu i podršku. Takva iskustva mogu čoveku da donesu i začetak svesti o tome da možda postoji i neki širi kontekst iz koga mogu da pogledaju na svoj život i dublje razumeju situaciju u kojoj se nalaze. Tada možda mogu da pronađu načine koji će mi olakšati patnju iako možda neće otkloniti bol. Postoji velika razlika između patnje i bola. Bol je fizičko ili psihičko emocionalno iskustvo, a patnju predstavljaju naše misli o tom stanju – patimo kada mislimo da ta bol ne bi smela da nam se događa. Tako možemo da osećamo bol i budemo u nekom teškom iskustvu, ali pri tome ne moramo da patimo. Ako svoja iskustva posmatramo u širokom kontekstu evolucije čoveka pre svega kao duhovnoga bića, možemo sebi mnogo toga da olakšamo u životu,” kaže čuveni autor.
4 pitanja
Kada razgovaramo o sreći Nil Donald volš nam savetuje da sebi svakodnevno postavimo 4 pitanja: „Većina ljudi je nesrećna, čak i oni koji su dobrostojeći, oni koji imaju dobre porodice ili su ostvareni u poslu ili ljubavnim odnosima. Nesrećni su jer ne razumeju šta im se događa i život im nema smisla. Važno je shvatiti da našem umu život nikad neće imati smisla. Ako upotrebljavate svoj um kao jedini instrument kojim promišljate o životu, ništa neće imati smisla. Ljudi su nesrećni, jer ne znaju ko su, gde su, zašto su onde gde jesu i šta mogu da učine sa svojim životom. Niko nas nije učio kako da odgovorimo na ova četiri jednostavna, ali moćna pitanja. Ako razumemo srž tih pitanja, teško je biti dugo nesrećan. Rešenje je u tome da sebi stalno postavljamo ta četiri pitanja. Odgovore na njih ne možete da pronađete u svom umu, nego u svojoj duši.
Izvor: Sensa