Kod baka Milke sam bila u poseti jednog kasnog letnjeg popodneva. Napolju se polako spuštalo sunce iza brda, a ona je, kao i uvek, imala vremena za sve. Kod nje se kafa nije pila na brzinu. Sedelo se, pričalo, prebiralo po životu i ljudima, a između dve priče uvek bi se našla neka narodna mudrost koju čovek tek mnogo kasnije razume.
Pitala sam je tada kako je moguće da ljudi danas stalno jure za nečim što nemaju. Jedan želi veću kuću, drugi bolji automobil, treći više novca, četvrti posao koji će mu doneti veću platu. Svi kao da čekamo da se nešto promeni kako bismo konačno bili zadovoljni.
Milka me je pogledala, nasmejala se i rekla: „Sinko, čovek treba da zna koliko mu je guber dug.“
Nisam razumela šta mi govori, pa mi je objasnila da guber znači pokrivač. Ako je pokrivač kratak, ne možeš da se pružiš preko njega i očekuješ da ti noge ostanu pokrivene. Moraš da znaš dokle možeš da dobaciš i da prema tome namestiš život.
„Nije sramota imati mali guber“, dodala je. „Sramota je ceo život vući tuđi da bi izgledalo da ti je veliki.“
Tada mi je to zvučalo lepo, čak pomalo starinski. Danas znam da je u toj jednoj rečenici bilo mnogo više životne mudrosti nego što sam tada mogla da shvatim.
Baba Milka nije imala mnogo. Kuća joj je bila skromna, bašta mala, a život je, kako mi je pričala, nije mazio. Kao mlada je rano ostala bez majke, udala se i podigla decu gotovo bez ičije pomoći. Sećam se da mi je jednom pričala kako su imali samo jedan bolji kaput u kući, pa su ga ukućani delili kada bi neko morao u grad.
U galeriji ispod pročitajte mudrosti patrijarha Pavla!
„Nismo mi tada gledali šta ima komšija“, rekla je. „Gledali smo šta imamo u kući i kako da od toga napravimo ručak.“
A onda se nasmejala i dodala da joj je sestra jednom donela kući cipele koje su bile dva broja veće, jer su bile na sniženju. „Nosila sam ih godinama sa dva para čarapa. Eto ti kako se štedi kad znaš koliko ti je guber dug.“
Najviše me je, međutim, iznenadilo što nikada nije govorila sa gorčinom. Nije se žalila na ono što nije imala. Nije pričala kako je drugima bilo bolje. Za nju je život bio ono što ti je dato, a mudrost je bila u tome da od toga napraviš nešto svoje.
Tek kasnije shvatila sam zašto mi se ta rečenica vratila u misli
Došao je period kada sam pokušavala da živim iznad svojih mogućnosti. Ne zato što sam bila bahata, već zato što sam želela da sve stignem i svima budem oslonac. Prihvatala sam obaveze koje nisu bile moje, trošila vreme koje nisam imala, govorila „može“ čak i kada sam iznutra vrištala da ne mogu. Gledala sam druge i pitala se kako oni sve uspevaju, a onda pokušavala da njihov život preslikam na svoj.
I tako sam se, malo po malo, potpuno iscrpela. Jednog dana, kada se sve što sam mesecima držala pod kontrolom odjednom raspalo, sedela sam sama i shvatila koliko sam daleko otišla od sebe. Imala sam osećaj da pokušavam da se pokrijem pokrivačem koji jednostavno nije dovoljno dug.
Tada sam se setila bake Milke. „Pruži se koliko ti je guber dug.“ Odjednom sam razumela.
Nije mi govorila da treba da sanjam manje. Nije mi govorila da čovek treba da se pomiri sa nemaštinom ili da odustane od velikih želja. Govorila mi je nešto sasvim drugo – da ne uništavam sebe pokušavajući da živim život koji nije moj.
Nekada je naš guber kratak jer nemamo dovoljno novca. Nekada zato što nemamo dovoljno vremena. Nekada zato što smo preuzeli tuđe probleme, tuđa očekivanja i tuđe snove. A nekada je najkraći onda kada od sebe tražimo da budemo savršeni u svemu.
Godinama sam mislila da je uspeh u tome da možeš da imaš što više. Danas sve više mislim da je uspeh i kada znaš šta ti zaista treba.
Baba Milka je, čini mi se, to znala mnogo pre mene. Dok smo tada sedele na njenoj terasi, meni je njen guber izgledao mali. Danas shvatam da je samo bio pažljivo skrojen prema njenom životu. Nije joj nedostajalo ono što nije imala, jer je naučila da ceni ono što jeste imala.
Možda je upravo to značenje ove stare izreke
„Pruži se koliko ti je guber dug“ ne govori da treba da prestanemo da želimo više. Govori nam da ne smemo da zaboravimo koliko možemo, koliko imamo i šta nam je zaista potrebno dok jurimo za nečim što pripada nekom drugom.
Jer život ume da nas nauči na teži način. Mene jeste.
I zato se danas, kad god pokušam da na sebe natovarim još jednu obavezu, još jedno „moram“ ili još jedno tuđe očekivanje, setim jedne bake sa Maljena, njene kafe i rečenice koju tada nisam razumela.
Ponekad je najveća životna mudrost upravo u tome da znaš gde ti se završava guber, i da se ne plašiš da ostaneš ispod njega.
BONUS VIDEO: