Moja prababa je živela 92 godine. Bila je stamena, majka šestoro dece, žena muža koji je zarađivao, ali imao ljubavnice, išao po kafanama i čašćavao, dok je ona iz nadnice nosila koru hleba da bi nahranila decu. Za njega su govorili da je boem, za nju da je domaćica, a ponekad i da je luda, kada bi ga terala iz dvorišta kada bi u „avliju“ došao praznih džepova, pun mirisa duvana i pića, i ogluveo od trubača kojima je dao poslednji dinar.
Bila je neškolovana, ali toliko inteligentna da bi u današnje vreme, čini mi se, mogla da se popne do najvećih visina. Čista, sa maramom uvek uredno podvezanom, mirisala je na sapun i pomadu, kako je nazivala kremu. Deda je prvi otišao, a ona je, uprkos teškom životu, doživela duboku starost. Govorila je kada se spomene nebo: „Njega tamo nema.“ Ljutnja i bes su ostali, ali je bila spokojna, pa je, izgleda, ipak njeno srce pri kraju života otpustilo teret i dalo lekoviti oproštaj.
Volela je da mi prži jaja na starom smederevcu, posluži mentol bombonama koje je čuvala u limenoj kutiji i čajnim kolutićima. A onda bi stavila štap pored sebe i počela da priča.
Kao devojka ustajala je pre nego što petao zapeva, kako je govorila, da bi išla na seoski potok da pere veš. Napolju je još bio mrak. Nema lampiona, nema fenjera, nema svetla iz kuća, samo ona i drvena korpa, pletena od pruća, prepuna veša.
Kako je govorila, uvek se plašila i sećala priča kako su u selu pored vode ljude zavodile vile i odvodile ih na strašna mesta. Pričala je kako je čula razne glasove dok je u svitanje trljala odeću na potoku, gledala okačene majice i veš upokojenih ljudi. Takav je bio običaj, da se veš umrlih opere i okači dalje od kuće.
Govorila je: „Sine, nikada nemoj da zanoćiš pored vode.“
Verovala je da se kod reka, potoka i jezera tokom noći dešavaju strašne stvari, a mene je prolazila jeza kao da gledam horor film. Međutim, kada sam odrasla i razmišljala o prababinim rečima koje su mi se kao slike urezale u pamćenje, osvestila sam nešto jezivije od paranormalnog.
Ona je bila dete, sama, uplašena i spremna da na svojim malim leđima ponese teret celog sveta. Mislila je da tako mora, tako treba i nije imala izlaza.
Teret roditelja, braće, a kasnije i muža, pet sinova i jedne ćerke, sručio se na njena pleća kao oluja koja je godinama skupljala oblake, dok je ona ćutke stajala usred nevremena, držeći čitavu kuću da se ne uruši.
Žena je moćno biće koje zovu nežnijim polom, a kada život donese tajfun, jaka je kao stena o koju se razbijaju talasi.
I nije samo to moja prababa Mileva. To je priča koju kao rep vuče svaka od nas. Dugovi i nemiri naših pretkinja, žena koje su se trkale sa vetrom, a ipak ostajale uspravne kada bi pred njima pucao i sam horizont.
Možda su one prošle kroz sve i svašta da bismo danas mi postale slobodnije, vedrije, spremne da raširimo ruke i oslobodimo se na stihijama života. Ili se bar nama čini da to jesmo.
Zato svakoj danas dugujemo zahvalnost, žal i poštovanje za ono što su prošle. Što su nas rađale, učile i podsećale da se borimo, najpre za sebe i svoje.
I kao što kaže Klarisa Pinkola Estes u knjizi „Žene koje trče s vukovima“:
„U svakoj ženi postoji divlja i prirodna stvorenost, moćna sila ispunjena dobrim instinktima, strastvenom kreativnošću i večnim znanjem.“
U galeriji ispod pročitajte mudre citate Vedrane Rudan!
BONUS VIDEO:
