"Draga, pogledaj ovamo." Moj muž je kleknuo pored mene sa telefonom u visini očiju. Iza njega je ležalo blistavo more, a topli vetar je nežno milovao moju kožu. Ležala sam potrbuške na ležaljci, prislonjenih obraza na frotirni peškir. Vrtelo mi se u glavi od ispijanja previše šampanjca i izvirela sam preko naočara za sunce, svestna gužve oko nas. Pokušala sam da smirim svoje bolno srce ubedljivim osmehom .
Moj muž, čovek odgovoran za moju trenutnu depresiju, podstakao me je da se smejem. Lažno sam se nasmejala dok sam skrivala svoje crvene oči iza prevelikih sunčanih naočara i suzdržavala vrisak koji je prestajao u mojim grudima. Kada je završio slikanje, poslao mi je seriju fotografija. Stavio sam šešir širokog oboda i izabrao fotografiju za koju sam mislio da izgleda najbezbrižnije. Kako je moj muž uhvatio taj trenutak kada više nisam bila srećna? Nakon ispijanja šampanjca, pored fotografije sam napisala tekst da izbegnem sva moguća pitanja naših najmilijih: 'Kako smo?' i objavila sam je na društvenim mrežama.
Šest nedelja ranije, otkrila sam muževljevu aferu i pobegla u Pariz. Planirala sam da se tamo oporavim. Već smo preživeli njegovu traumatsku povredu mozga (TBI) dve godine ranije. Zbog TBI nije mogao da se seti mnogih delova našeg zajedničkog života, a ja sam koristila stare fotografije da ga podsetim na naše važne životne događaje. Stvorila sam istoriju koju sam želela da zna, izostavljajući ružne delove.
Sada smo snimali svaki navodno blažen trenutak našeg putovanja u Francusku - prazne flaše šampanjca i jagoda, brčkanje u moru, naša nasmejana lica... Nismo pokazivali da plačem na podu hotela ili lice mog muža nakon što sam ga udarila u vilicu. Objavljivala sam samo ono što sam želela da ljudi vide.
Objavljivala sam za njegovu ljubavnicu, za svoju porodicu, prijatelje. Slikali s smo, objavljivali i glumili na plaži. Verovala sam da ako možemo da stvorimo iluziju srećnog braka , onda bismo ga možda mogli i živeti, a možda bi sav bol prethodnih meseci nestao kao izbrisana slika. Želela sam da kreiram našu budućnost kao što sam to uradio sa našom prošlošću - jedna po jedna fotografija je trebalo da stvori srećnu priču.
Na dan kad sam pobegla, moj je suprug priznao svoju aferu na Fejsbuku, čime je ono što je trebalo biti privatno postalo javno. Ponižena, ignorirala sam pozive i poruke porodice i prijatelja. Jedino što su videli, nakon što je moj suprug stigao u Pariz da bismo se pomirili, bile su fotografije koje sam objavila na kojima se mazimo na stepenicama Sakre kera i pravimo glupe selfije u parku Tiljerije. Pokajao se, a ja sam mu oprostila. Sve je bilo dobro. Idemo dalje.
Dok sam ležala na svojoj ležaljci sa suncem koji me obasjava, bila sam nagrađena pozitivnim komentarima i 'lajkovima' na moju poslednju objavu, ali me je srce bolelo. Moj brak nije bio srećan i moje objave su bile varljive. Naše vreme u Francuskoj je bilo lažno i bolno, a ja sam se plašila da pokažem svoje sirove emocije ili zatražim pomoć. Previše sam brinula o tome šta drugi ljudi misle i to je ometalo naš oporavak.
Kada je moj muž ponovo uzeo telefon i zamolio me da se nasmejem, odmahnula sam glavom. "Nema više slika." U tom trenutku sam shvatila da smo postali toliko opsednuti da dokažemo svetu da je naš brak obnovljen i divan.
Moj muž je spustio telefon i zagrlio me. "Budimo realni", rekla sam dok su suze koje sam uvek suzdržavala u javnosti padale. "Hajde da uradimo ovo samo za nas." Poljubio me je u glavu i pristao. Dubok jecaj je izašao iz mene i uhvatio poglede onih oko nas. Ali nije me bilo briga. Prestali smo da živimo u laži. Bilo je vreme da počnemo da živimo autentično i samo za nas.
Izvor: Sensa.story.hr