Život nije lak, a posebno ume da bude komplikovan kada čovek ostari i ostane sam. Iako većina ljudi s godinama stekne iskustvo i mudrost, to nije dovoljno za sreću. Ljudi su složeni: sećaju se prošlosti, pa je ili romantizuju ili je nose kao težak teret. Neki se kaju što su okonebitnih stvari brinuli, ima i onih koji prošlost ne krive ni za šta i optimistično polažu nadu u budućnost... Nevidljivi okovi otežavaju život. I tek kada se suoči sa ozbiljnom opasnošću ili katastrofom, čovek počinje da ceni jed
nostavne stvari.
Sa 20 godina lakše je voleti život, jer je oko čoveka mnogo onih koji dele sa njim ljubav i pažnju: roditelji, bake i deke, učitelji, prijatelji i ljubavnici.
Posle 40-50 godina gube se veze i ljudi moraju sami da generišu ljubav da bi je podelili. Što više daju, osećaju se srećnije. Oni koji ne znaju da odustanu presuše iznutra kao stari bunar.
Čovek zavidi sebi iz mladosti, oplakuje svoju mladost, nostalgičan je za „tim“ danima, a njegova zavist usmerena je na sve one koji su trenutno u zenitu života, a oni stare i ne mogu više da uživaju u životu kao kada su imali 18-20 godina.
Ova japnska mudrost otkriva kako čovek može brzo da pronađe sreću:
Mudri Japanac je šetao kroz snežno polje kada je ugledao stariju ženu kako plače.
„Zašto plačeš?“, upitao je.
„Zato što razmišljam o svom životu, svojoj mladosti, lepoti koju sam videla u ogledalu i čoveku koga sam volela. Bog je surov što mi je dao sposobnost pamćenja. Znao je da ću se setiti proleća svog života i plakati“, odgovorila je žena.
Mudrac je stajao na snežnom polju i pažljivo gledao u jednu tačku i razmišljao. Odjednom, žena je prestala da plače:
„Šta vidiš tamo?“, upitala je.
„Polje ruža“, odgovorio je mudrac. „Bog je bio velikodušan prema meni kada mi je dao sposobnost da pamtim. Znao je da zimi uvek mogu da se setim proleća i da se osmehnem.“
BONUS VIDEO: