Čovek sanja, a Bog određuje – palo mi je na pamet dok sam ležala na krevetu do kog sam se dovukla nakon što sam pala s bicikla i povredila stopalo. Imala sam razrađen plan kako ću tih dana da uradim nekoliko zadataka koje sam upisala na listu obaveza i zapravo sam se jako radovala prilici da ih konačno precrtam. Najvažniji zadatak koji sam isplanirala bio je konkretan: presložiću stvari koje držim na nekoliko mesta u svoj, tek sređeni, podrum.

Misliti pozitivno moja je životna odluka od koje ne odustajem ni u najtežim trenucima i moja prirodna reakcija nakon pada bila je pomisao kako će biti dovoljan hladan oblog koji će za sat-dva da reši stvar. Moja kućna apoteka sadrži, između ostalog, i kesicu gela za hlađenje sportskih povreda. No, otok je rastao i nije mi bilo druge nego da obavestim ćerku, koja je doktorka medicine (trenutno stažira, molim lepo), o padu i povredi. Nakon pregleda u hitnoj pomoći odlazim kući s longetom na nozi i sablasnom odlukom lekara: četiri-pet nedelja imobilizacije i strogog mirovanja. O, neeee! A moje sređivanje podruma?! A poslovne obaveze koje sam preuzela?!

Brzo se vraćam u ravnotežu (posledica je to dugogodišnjeg svakodnevnog meditiranja) i prihvatam situaciju ne dozvoljavajući kontrolišućem razmišljanju da mi odredi raspoloženje. Donosim odluku da ne otkazujem učestvovanje na Sensa vikendu (čemu se jako radujem i svakako želim da održim svoju radionicu). Onih nekoliko stvari koje sam planirala da uradim (srediti podrum, na primjr) odložiću za mesec dana, a putovanje koje sam planirala (Čikago i Nju Jork) za sledeću godinu. Volim da putujem i barem jednom godišnje idem na duže putovanje, pa ću preko velike bare na jesen, u uvek toplu Kaliforniju, tešim se. Razmišljaj pozitivno, ali ipak… četiri-pet nedelja... možda i šest. Ko će to da izdrži!?

Vreme je novog učenja, pomislih. Srediću ja taj podrum prvo u sebi! Činjenica je da ću sledećih mesec dana da budem nepokretna, što će da mi omogući da se fokusiram na unutrašnjost, svoje emocije, um i sve ono što zbog obaveza ne stignem ili odgađam (makar i nesvesno). Kada smo stalno u modu „raditi“ umesto u modu „biti“, to nam daje opravdanje da radimo sve ono što nas onemogućava da osetimo ko smo, šta želimo i kako ćemo to da postignemo.

O.K., prihvatam izazov. Da vidimo šta je na programu koji je nametnut umesto mog plana. Da proverimo šta sam dosad zaista naučila, a šta tek moram.

Evo mojih uvida. Možda vam pomognu da, ako se razbolite i morate dugo da mirujete, ili ako nešto ne ide po planu, iskoristite okolnosti koje niste izabrali na najbolji način:

1. Strpljivo nošenje s onim što nam se dogodilo lakše je kad prihvatimo sopstvenu odgovornost za situaciju (nepriliku, pogrešnu odluku, ali i neželjene posledice). Pre svega, takva vam odluka pomaže da iz te situacije naučite svoju lekciju umesto da se osećate i ponašate kao žrtva događaja. Na taj način, uvidevši sopstvene postupke koji su vas doveli do te situacije, povećavate mogućnost da vam se tako nešto ne ponovi.

Na nepriliku, sa zahvalnošću, a ne s ljutnjom, tada gledate kao na nešto iz čega možete da učite, a ne kao na tragediju koja vas je zadesila. Tada situaciju shvatate kao izazov i dajete joj smisao koji je pozitivan, konstruktivan i čini vas kvalitetnijom osobom. Razmislila sam i shvatila šta mi je u ponašanju koje je prethodilo povredi smanjilo pažnju (ljutnja na nesavršenost sveta koji me okružuje) i prihvatila svoju odgovornost u događaju. Bez ljutnje!

2. Osetite zahvalnost za ono što inače prihvatate zdravo za gotovo. Šta god da nam nedostaje, ma koliko maleno, smatramo najvećom teškoćom u svom životu, a često i ne razmišljamo o svim dobrim stvarima koje imamo. Kad mi se dogodila povreda zbog koje mi je imobilisana noga, prvo na šta sam pomislila došavši kući jeste kako sam srećna što posao mogu da radim a da ne napuštam kuću.

Zahvaljujući tome ne moram da se brinem za svoje prihode, a osim toga sad sa još više poverenja idem dalje jer se ne bojim za svoju finansijsku situaciju ako neko vreme nisam potpuno u kondiciji i savršenog zdravlja. Kakvo olakšanje!

3. Motrite na svoje misli i odustanite od samosažaljenja već na prvi znak takvog razmišljanja i ponašanja. Veoma je lako da se izgubi strpljenje kada dozvolimo da nam se raspoloženje pokvari samo zato što nemamo kontrolu nad događajima. Prvih dana i nije teško biti dobro, ali nakon nekoliko nedelja raspoloženje pada, želeli to ili ne. Osetivši da nailazi talas samosažaljenja, brzo sam prebacivala misli na sve ono što sam iz prve dve tačke svojih uvida spoznala, i vraćala se u uzlaznu fazu s raspoloženjem.

PageBreak

Iskoristite (ne)priliku za napredak
Shutterstock iskoristite_nepriliku_za_licni_napredak_2

Tražite i primajte pomoć

4. Spremnost da prihvatite i tražite pomoć – naročito ako ste inače samodovoljni i sposobni i da se preko svake mere brinete o sebi. Kako preživeti kada zavisite o sebi samima? Šta će da vam se dogodi ako se razbolite, a živite sami? Šta će da se dogodi sa mnom jednog dana kad budem stara i ne budem mogla da se brinem sama o sebi? Lekcija koju sam naučila lečeći svoju povredu jeste da je sasvim u redu ne biti u stanju da se brinem o sebi od 0 do 24 sedam dana u nedelji – to treba shvatiti pa zatražiti i prihvatiti pomoć.

Zapravo, prvi put u životu moja ćerka brine se o – meni. Prijateljica mi donese ručak, mama i tata (iako se i sami teško kreću) donesu mi hleb i mleko, sestra mi opere sudove, zet rešava tehničke stvari u kući. Odjednom moj pristup „super samostalne žene“ koja je i kroz ratne godine prošla s maloletnim detetom kao samohrana majka dobija konture koje zaslužuje – prošlo svršeno vreme. Naučila sam da tražim i primim pomoć i ništa mi se loše nije dogodilo.

5. Biti je ipak važnije od raditi. Sopstvenu vrednost u današnjem svetu koji pre svega poštuje postignuća teško je potvrditi kad nisi u stanju da ostvariš uobičajene stvari (hodajući uz pomoć štaka ne mogu da očistim pod, obrišem prašinu pa ni da zalijem cveće). Ometanja su svuda oko nas (knjige, TV, internet), ali ne može čovek po ceo dan ni samo da čita, rešava ukrštenice ili gleda filmove (TV ionako ne gledam).

Odjednom spoznaš da je „biti“ jako cool! Svako malo uhvatim se kako meditiram otvorenih očiju i... nema misli, samo trenuci ushićenja životom koji jeste. I pogled usmeren na predivno drvo koje raste u mom dvorištu i čija je krošnja pred mojim balkonom na koji gledam iz kreveta spavaće sobe. Moji Facebook prijatelji upravo su tu sliku dobili kao obaveštenje o tome da nekoliko sledećih nedelja mogu samo „biti“, a ne i „raditi“. Noga u longeti i pogled na zelenu krošnju u koju gledam!
I to je, dakle, sasvim moguće da se preživi. Možda ne bi trebalo da čekamo da se razbolimo da budemo potpuno ispunjeni i srećni baš onakvi kakvi jesmo i s onim što nam je na raspolaganju u datom trenutku!