Iskrena ispovest autistične devojke: Ne bih menjala svoj autizam i maštu ni za šta na svetu

"Zašto ljudi prosipaju svoju briljantnu individualnost u kalup?", rekla je šesnaestogodišnja Rozi King koja boluje od autizma u jednom od najboljih TED govora. Ova devojka govori smelo, energično, iskreno i pita se zašto je želja celog sveta da svi budu jednaki. Ovo je važna poruka za sve roditelje, decu, mlade i učitelje i direktan poziv za slavljenje jedinstvenosti.

Ljudi često dijagnostikuju autizam tako što štrikliraju krajnje specifične simptome, ali u stvari, postoji čitav niz varijacija naše ličnosti. Na primer, moj mlađi brat, on je krajnje autističan. Nema sposobnost govora. Ne može uopšte da govori. Ali ja volim da govorim. Ljudi često povezuju autizam sa sklonošću ka matematici, nauci i ničemu drugom, ali ja poznajem mnogo autističnih ljudi koji vole da budu kreativni. Ali to je stereotip, a stereotipi su često, ako ne i uvek, pogrešni. Na primer, mnogi ljudi, kad pomisle na autizam, odmah se sete "Kišnog čoveka". To je uobičajeno verovanje da je baš svaka autistična osoba Dastin Hofman, a to nije istina.

Ali nije samo tako sa autističnim ljudima. Tako je i sa LGBT populacijom, sa ženama, sa ljudima drugačije boje kože. Ljude je toliko strah različitosti da sve pokušavaju da smeste u malene kalupe sa krajnje specifičnim etiketama. Ovo mi se zaista desilo u stvarnosti: na Guglu sam ukucala "autistični ljudi su..." i izađu sugestije šta ćete da upišete. Upisala sam "autistični ljudi su..." i prva preporuka je bila "demoni". Ovo je prvo što ljudi pomisle kad pomisle na autizam.

Jedna od stvari koje mogu da radim jer sam autistična - to je sposobnost, više nego invaliditet - a to je da imam veoma, veoma živu maštu. Dozvolite da vam to malo pojasnim. To je kao da se krećem kroz dva sveta istovremeno. Postoji stvarni svet, svet zajednički za sve nas i postoji svet u mojoj glavi, a svet u mojoj glavi je često daleko stvarniji od stvarnog sveta. Znate, meni je izuzetno lako da oslobodim svoj um jer ja ne pokušavam da se uklopim u maleni kalup. To je nešto najbolje kod autizma. Nemate potrebu za tim. Pronađete šta želite da radite, pronađete način da to radite i posvetite se tome.

PageBreak

Ljude je strah od različitosti

Da sam pokušavala da se uklopim, ne bih bila ovde, ne bih postigla ni polovinu stvari koje sam postigla. Ipak, postoje problemi. Kada ste autistični, imate probleme, a problemi nastaju zbog prevelike maštovitosti. Škola može uopšteno da bude problem, ali kada morate da objašnjavate profesorima svakodnevno da je njihovo predavanje neopisivo dosadno i da potajno bežite u svet unutar svog uma, koji nema veze sa predavanjem, to doprinese listi problema.

Takođe, kada mašta zaživi, izgubim kontrolu nad svojim telom. Kada se nešto veoma uzbudljivo dešava u mom unutrašnjem svetu, ja prosto moram da jurim. Moram da se klatim napred i nazad, a ponekad i vrištim. To mi da toliko energije, da ja moram nekako da otpustim svu tu energiju. Ali ja to radim još od detinjstva, još dok sam bila malena devojčica. Mojim roditeljima je to bilo simpatično, pa mi nisu zamerali, ali kad sam krenula u školu, njima to nije bilo simpatično. Dešava se da ljudi ne žele da budu prijatelji sa devojkom koja vrišti na času matematike.

Bob Proktor otkriva tajnu za ostvarenje snova: evo kako da već danas privučete obilje i uspeh...

Ovo se obično ne dešava u današnje vreme, ali desi se da ljudi ne žele da se druže s autističnom devojkom. Možda ljudi ne žele da budu u vezi ni sa kim ko ne želi ili ne može da se uklopi u kalup s etiketom "normalno". Ali nemam ništa protiv toga, tako se deli žito od kukolja, i ja mogu da otkrijem koji ljudi su iskreni i odani i mogu da ih izaberem za prijatelje.

Ali, kad malo razmislite, šta je to normalno? Šta to znači? Zamislite da je to najbolji kompliment koji ste ikad dobili. "Vau, kako si ti normalna." Ali komplimenti glase: "ti si izvanredna" ili "otvorena si za nove poglede". "Neverovatna si." Dakle, ako ljudi žele da budu sve to, zašto toliko njih teži da bude normalno? Zašto ljudi prosipaju svoju briljantnu individualnost u kalup? Ljude je toliko strah od različitosti da pokušavaju da primoraju svakog, čak i ljude koji ne žele ili ne mogu, da budu normalni. Postoje kampovi za LGBT ljude ili autistične ljude, gde ih pokušavaju učiniti "normalnim", i to je strašno, da to ljudi rade u današnje vreme.

Sve u svemu, ne bih menjala svoj autizam i svoju maštu ni za šta na svetu. Zato što sam autistična, pojavljivala sam se u dokumentarcima na BBC, trenutno pišem knjigu i držim govore. Jedna od najboljih stvari koje sam postigla jeste to što sam pronašla način da komuniciram s mlađim bratom i sestrom, za koje sam već rekla da nemaju sposobnost govora. Ne govore. Ljudi bi često otpisali nekoga ko ne može da govori, ali to je glupo, jer su moj brat i sestra najbolji brat i sestra koje biste poželeli. Oni su prosto najbolji i obožavam ih, stalo mi je do njih više od bilo čega na svetu.

Ostaviću vas sa jednim pitanjem: ako ne možemo da uđemo u tuđe umove, bez obzira da li su autistični ili ne, umesto da kažnjavamo sve što nije normalno, zašto ne bismo slavili jedinstvenost i zašto ne bismo aplaudirali svaki put kada neko pusti mašti na volju?

Izvor: Ted