Dugo, toplo leto je pred nama. Zima nam izgleda kao daleki san. Plamteće sunce zagreva nam kožu i misli. Teško je odoleti svežini reke ili talasanju mora. Snažna životna energija oseća se u prirodi i među ljudima. Ljubavne strasti mute nam um, baš kao i junacima Šeksiprovog dela „San Ivanjske noći". I upravo sada, kada nam sunce izgleda tako nepobedivo, slavi se među svim indoevropskim narodima letnji solisticij. Među Slovenima ovaj praznik slavi se kao Ivanjdan. To je najvažniji slovenski praznik posvećen letnjem Suncu. Hrišćanstvo je narodni praznik Ivanjdan posvetilo sv. Jovanu Krstitelju koji je zbog kompromisa sa srpskom narodnom religijom kod nas dobio naziv Biljober. Ivanjdan se slavi 7. jula po novom, a 24. juna po starom kalendaru. Neraskidiv deo proslave je i slava sv. Petra, koja se pada svega par dana kasnije, 29. juna, odnosno 12. jula. Pred nama je mesec jakog, nepobedivog Sunca.

Ujutro narod je odlazio na reke i obavljao ritualno kupanje, a zatim se kretalo u berbu bilja. Uveče, u čast ovog moćnog božanstva, pale se lile ili lože velike vatre koje se na zapadu Balkana zovu Ivanjski krijesovi. Kada bi se plamen razgoreo momci i devojke bi ga uz veselu igru i mnogo pesme preskakali uzvikujući „Gori Ivane". Smatralo se da njihov plamen pročišćuje i štiti od zlih uticaja te su zato čak i sasvim mala deca nadnošena nad njih. Vatre su se palile po šumskim proplancima ili raskršćima. Negde su se na ovim svetim plamenovima spaljivale lutke. Cele noći mladima je bilo dozvoljeno neobuzdano ponašanje. To je obred koji se odigravao u u prostoru koji je pripadao neukroćenim silama prirode.

Čovek je u to pagansko vreme izlazio van granica uređenog društva i slavio nezaustavljive moći prirodnih ciklusa, čiji je i sam bio deo. Izlazeći van uređenog sveta, čovek se prepušta onostranim silama, postaje i sam njihov deo. A te divlje, neshvatljive i neukroćene sile na ovo poverenje i prepuštanje uzvraćaju tako što čoveku predaju deo svojih moći i osnažuju ga. Ivanjdan je dan prepuštanja samog sebe onostranom. Čovek se prepušta plamenu strasti a on ga ne sagoreva, već kali, čini jačim. Poput Feniksa, kada sagorimo u svojim strastima, kada ih se oslobodimo, izlazimo iz njihove vatre sveži i pročišćeni od greha. Kada se spali prolazna ljuštura tela, ostaje večna duša. Ljudski duh je simbolično okupan, očišćen u vatri.

Ali ni kuća i okućnica nisu bili zaboravljeni. Sve je morao pročistiti plamen uzavrelog Sunca. Zato su se palile lile, zapaljene od brezine ili trešnjine kore, koje se pronose oko kuće, torova i celog sela da bi ljudska zajednica bila zaštićena od demonskih uticaja. Na ovaj dan Sunce tri puta zaigra na nebu, a devojke pletu vence kružnog, kolastog oblika sa prikazanim zracima. Venci predstavljaju sunce, a pletu se od ivanjskog cveća, Galium verum. Pri tom devojke, koje ove vence koriste i za ljubavno gatanje, pevaju:

„Ivanjsko cveće, petrovsko,
Ivan te bere, te bere.
Majci ga meće u krilo
A majka Petru na glavu."

Svega par stihova, ali u njima ima puno tuge. Ne možete a da se ne zapitate kako majka može gotovo grubo da odbija poklon jednog sina i da da prvenstvo drugome. Ko je ona, ko su njeni sinovi? U ovim jednostavnim stihovima, sačuvan je deo prastarog verovanja i astronomskog znanja. Letnji solisticij ima svoj pandan u zimskom dobu godine, Božiću. Jedna nasparam druge stoje dve krajnje tačke sunčevog kretanja: zimska kratkodnevnica i letnja dugodnevnica. Ivanjdan nije samo praznik Sunca na vrhuncu svoje moći, to je i dan koji označava početak druge polovinu godine.

PageBreak

Venac kao simbol Sunca

Od ovog dana pa sve do Božića Sunce će postajati sve dalje i slabije. Sloveni su ova dva dela godine shvatali kao dva lika Sunca, u ovoj pesmi kao sv. Jovana (Ivana) i sv. Petra. Dva brata, u nekim od arhaičnih pesama znanih i kao Koledo, mlado, jako Sunce i Kuplo, Sunce koje slabi, pada u vodu, kupa se. Rusi letnji solisticij slave kao dan Ivana Kupala. U nekim krajevima običaj je bio da se od ivanjskog i petrovskog cveća pravi lutka, kojoj se stavljao venac na glavu i koja se zatim puštala niz reku da plovi. Kratki stihovi o majci koja venac, oznaku sunca, ali istovremeno i simbol vlasti predaje svom drugom sinu otvaraju nam ceo drevni svet verovanja i priča. Majka nije niko drugi do staroslovenska boginja plodnosti Lada, njen pandan kod Grka je Afrodita, a kod Skandinavaca Friga ili Freja.

Ime Friga zapravo znači draga, odnosno ona koja je voljena. Kod nas, na istoku Srbije, na praznik Duhova, koji se pada negde u ovo vreme, pedeset dana nakon Uskrsa, devojke se skupljaju u kraljice i idu od kuće do kuće i pevaju, a najmlađa od njih zove se Dragica. Dragica, ona koja je voljena, Lada ili Friga. Prema imenu ove boginje dobija naziv i peti dan sedmice friday. Petak je dan posvećen boginji plodnosti. Ne čudi onda da je na severu Evrope Ivanjsko cveće poznato pod nazivom Frigina kosa. I kod nas kao i kod antičkih naroda, pa i kod severnjaka, Lada je prelepa, mlada žena, duge plave kose u koju je upleteno cveće i žitno klasje. Na grudima joj je ležao simbol Sunca.

U severnjačkim mitovima ona nosi sjajnu ogrlicu koja se raspadne kada je boginja ljuta. Ogrlicu - sunce je dobila kada je provela noć sa četiri patuljka (četiri godišnja doba) koji su joj kao poklon iskovali prelepi nakit. Najlepša od svih boginja, plavokosa zavodnica, je ona koju slave možda još duže od muškog boga sunca. Friginu kočiju vukle su mačke što je čini bliskom staroegpatskoj boginji Bast. Skandinavska boginja živela je među ljudima i pomagala im u njihovim ljubavnim jadima. Ona je preuzimala i polovinu mrtvih junaka koji su išli u Valhalu. Nosila je ogrtač od sokolovih pera i sama se pretvarala u sokola kada je prelazila između svetova. Kod nas Lada je obučena u belo, a u čuvenoj pesmi o majci Jugovića, supruzi Jug Bogdana (bog juga, jakog sunca, bog dana, videla, bog Vid - Odin), ona se pretvara u labuda.

Dan kada vam krv proključa od sunčeve vreline, kada strasti obuzmu vaše telo i duh je dan velike boginje Lade. Ona poput grčke Persefone zimu provodi u Iriju, zemlji mrtvih, a na proleće se vraća među žive i donosi novi ciklus rađanja.

U skandinavskim mitovima Friga, Odinova supruga, je imala dva sina Baldera, prelepog mladog boga koga su svi voleli i Hodera, slepog i uvek u zapećku. Jednom prilikom prevrtljivi Loki prevari Hodera i on ne znajući, slučajno kopljem pogodi i ubija svoga brata. Kod nas postoji ceo niz sličnih pesama od kojih je najpoznatija priča o Kraljeviću Marku koji u lovu ubija svoga milog brata Andrijaša. Koledo i Kupalo, Balder i Hoder, Marko i Andrijaš, Kastor i Poluks (kod Grka i Rimljana), Jovan i Petar. Dva brata, dva sunčeva lika i njihova majka, velika Boginja.

"Ivanjsko cveće petranjsko,
Ivanjsko cveće rujano,
Petranjsko cveće plavetno!
Ivan ga bere te bere,
Petar ga plete te plete.
Ivan ga bere te bere,
Daje ga bratu do sebe
Svom mlađem bratu Koledu.
Dajući brata moljaše:
„Aj mio brate Koledo!
Evo ti cvetak moj dajem
Čuvaj ga divni Koledo.
Čuvaj ga pa ga sačuvaj
Do moga čudna rođenja
Do tvoga strašna umrenja
Umrenja brata Koleda
Starijeg brata Božića,
Sinova starog Svaroga."
Petar mi cvetak primaše,
Petar mi venac vijaše
Pa veli bratu Kupalu:
„Oj mio brate Kupalo,
Stariji brate Ivane,
Primam ti cvetak i život
Do moga strašnog umrenja
I našeg brata rođenja
Rođenja mladog Božića
Sina nam starog Svaroga."

U Engleskoj, na ovaj dan letnje dugodnevnice, mnogi će se okupiti pod megalitskim spomenikom Stounhendžom i pokušati da i sami osete snagu drevne magije. Vi ne morate ići toliko daleko da bi osetili snagu arhaičnih božanstva, samo pročitajte ove drevne stihove i uživajte u ivanjskom cveću.

U našem narodu ovaj cvet, koji tokom letnjeg solisticija predstavlje sunce lično bio je poznat i pod nazivom gospin prostirač, gospin cvet ili broćac. Žuti, bogati cvetovi se okupljaju u bujne cvasti piramidalnog oblika. Ova važna, medonosna biljka u narodu se koristila kao čaj za čišćenje bubrega, gušterače i slezine. Čaj bi trebalo da se pije svakodnevno kod oboljenja limfne žlezde, dobar je protiv bledila, vodene bolesti i probadanja u slabinama. Dobar je protiv svih kožnih bolesti, potkožnih čireva i mitisera, osim toga umivanjem toplim čajem koža lica postaje sjajna, jedra i zategnuta. Nije onda ni čudo što je ova biljka partila boginju lepote. U narodnoj medicini se koristi kod epilepsije, histerije i zategnutih mišića (horeja), nervnih bolesti. Čaj od ivanjskog cveća pomaže kod problema sa tiroidnom žlezdom ako se tokom dana energično ispire.

U ranije vreme koristile su ga žene koje su imale tegobe sa matericom. Čaj od ivanjskog cveća se pokazao efikasnim kod kancera grla. Ivanjsko cveće služi kao repelent od insekata te su se njime punili dušeci. Cveće je korišćeno i za koagulaciju mleka i pravljenje sira. Čuven je Gločesterski sir pravljen na ovaj način. Danci od Ivanjskog cveća prave tradicionalno alkoholno piće.

Moderne hemijske analize pokazale su da ova biljka sadrži puno flavonoida, pogotovu kvercetina, koji mnogi nazivaju kraljem flavonoida zbog svog snažnog delovanja. Kvercetin ne samo da dokazano deluje kod upalnih procesa, on je i dokazani borac protiv karcinoma. Ispitan je na raku debelog creva, dojke, jednjaka i endometrija (materice).

Pripremanje čaja: jednu punu malu kašiku popariti sa četvrt litra vrele vode i staviti da odstoji kratko vreme.

Sveži sok: sveže ubrano ivanjsko cveće oprati i staviti u sokovnik i vlažno iscediti.

Spremanje masti: sveži sok pomešati sa puterom na sobnoj temparaturi, čuvati u frižideru.