Idealizacija partnera: zašto se zaljubljujemo u pogrešne osobe

Dečije projekcije su snažne. Zbog nemoći i neiskustva, mala deca u roditeljima vide bogove. Ti bogovi im omogućavaju da prežive, ispunjavaju im želje i malo-pomalo približavaju im svet koji je njima potpuno nepoznat. Kad roditelji previše odudaraju od tih idealnih, bogolikih bića kakvima ih deca vide, idealna slika roditelja popunjava se i učvršćuje putem „lekovite fantazije" koja leči emotivne povrede.

Najčešći i najlakši okidač za projekcije je nedostupnost. Kad odnos najpre krene dobro i postigne se određena bliskost, a zatim se potencijalni partner pokaže na bilo koji način nedostupnim ili, uopšteno, manje spremnim za iskren, otvoren i celovit odnos, počinju se buditi projekcije koje vode prema željenoj budućnosti.

PageBreak

Zašto idealizujemo nedostupnog partnera

Baš kao što dete veruje da su njegove idealizovane projekcije istinite, jer mu to omogućava da opstane uz roditelje koji su veoma daleko od idealnih, tako i odrasla osoba veruje u svoje idealizovane projekcije koje vode prema sreći, prihvaćenosti, zajedništvu, nežnosti i svemu ostalom što u svom životu želi imati. No, sama pojava idealizovanih projekcija znak je da je potencijalni partner daleko od idealnog. One se javljaju samo onda kada u odnosu postoje šupljine, nedorečenosti, povrede.

Kad je reč o mladalačkoj zaljubljenosti, maštarije i opsesivno razmišljanje sasvim su prirodni. Idealizovanje nekog dostupnog ili nedostupnog deo je priče o emotivnom sazrevanju. No, u tridesetima, četrdesetima ili pedesetima idealizovane projekcije uznemiruju i stvaraju zbrku jer je životni kontekst drugačiji te postoji težnja za što kvalitetnijim partnerstvom.

Čišćenje uma, srca i duše: 10 stvari kojih treba da se oslobodimo ovog proleća

Često od svojih klijentkinja čujem kako govore: „Sve mi je jasno, ali ne mogu to zaustaviti, ne mogu prestati misliti o njemu. Šta da radim?" Sve bi najradije htele da mogu to nekako „odrezati" jer shvataju da žele nešto što od tog muškarca ne mogu dobiti, međutim, emocije koje su putem projekcija lansirane u idealizovanu sliku nije moguće „odrezati". Moguće je samo dopustiti sebi proces isceljenja koji se temelji na priznanju nemoći i na tuzi zbog gubitka.

Idealizovane projekcije stvaraju fiktivnu moć, ideju da se može doprijeti do nekoga iako stvarnost pokazuje da to nije moguće. Nakon nekog vremena, projekcije se počinju trošiti, gubiti snagu jer nema stvarnosti koja bi ih podržala. Naprosto - ne ostvaruju se. Ideja zajedništva koja je pre davala snagu i ulepšavala život, a lice činila ozarenim propada. I u tom svom propadanju donosi sve ono što je tome suprotno: iscrpljenost i besperspektivnost koje lice čine tužnim i izmučenim.

PageBreak

Može li zaljubljenost u pogrešnu osobu imati srećan kraj

U tom periodu - bez obzira na to što je odnos možda bio tek na početku, nerazvijen - teško se pomiriti s gubitkom. Iako izgleda da se nema šta izgubiti, i gubitak nečeg nestvarnog veliki je gubitak jer su u to „nestvarno" projektovani stvarni dečiji osećaji, težnja za stapanjem, za razumevanjem, prihvaćenošću, toplinom, pripadanjem, prepoznavanjem vrednosti i svim ostalim što je u detinjstvu ostalo neostvareno. Tugovanje nad tim gubitkom je važno i toj tuzi treba dati vremena.

Za razliku od „lekovite fantazije", tuga je osećaj koji, kada je dopušten, trajno zarasta. Baš kao što se na koži nakon ranjavanja događaju promene koje dovode do iscelenja, tako i proces tugovanja leči emotivnu povredu koju je neko „zagrebao" pa su potrebe iz dubine ponovo izašle na videlo.

Da bi neko mogao „zagrebati" po vašoj davnoj povredi, mora imati nešto što vam nedostaje. Ako se dete u vama oseća nezaštićeno, to može biti muškarac koji se smatra snažnim i ponaša se zaštitnički. Ako se dete u vama oseća zanemareno, to može biti muškarac koji vas obasipa pažnjom. Ako se dete u vama oseća neželjeno, to može biti muškarac koji pokazuje snažnu želju i doima se strastvenim. Ako se dete u vama oseća nedoživljeno u svojoj mekoći i ranjivosti, to može biti muškarac koji je izrazito saosećajan. Varijacija na temu je puno.

Kada osetite da dobijate ono što vam treba, to je ugodan, ljubavni osećaj koji budi fantazije o tome kako taj izvor užitka i ljubavi zadržati. Videli ste, tj. osetili, šta možete imati, a onda se pokazuje da to ipak ne možete imati. Tada se javljaju ideje o tome što možete reći ili napraviti, scenariji o tome kako bi se stvari mogle odvijati - a sve to kako biste zadržali „emotivni lek" koji vam je potreban.

Iako vam ta osoba u celini možda uopšte ne odgovara (zbog nekih drugih loših osobina ili zbog toga što vam nije dostupna), „ono što vam treba", tj. emotivni lek koji vam je ponudio ono je oko čega se vaše misli vrte, ono što projekcijama pokušavate zadržati. Zato je najvažnije prepoznati taj emotivni lek, osvestiti ono što vas najviše veže. Nakon što to osvestite, sledi mirenje s gubitkom. To može biti vrlo intenzivno tugovanje i snažan osećaj gubitka, kao da gubite deo sebe. I istina je da na neki način gubite deo sebe - gubite deo svog dečijeg sveta, deo dečjih emocija koje izviru iz dečije nemoći i idealizacije.

Zašto ne možemo da se otrgnemo od prošlosti i kako živeti sa teškim emocijama

Taj gubitak je neminovan i na kraju je dobar jer vas dovodi u kontakt s realnošću. Nakon što taj gubitak prežalite, s nekim drugim vam se neće tako lako zamagliti percepcija. Osim toga, kapacitet za idealizaciju moći ćete usmeriti u ambiciju. Umesto da se vežete za misli o svemu onom lepom što možete doživeti s tom osobom, moći ćete se vezati za misli o svemu onom lepom što sami možete stvoriti.

I na kraju krajeva, možda zaljubljivanje u „pogrešnu" osobu možda i nije tako pogrešno. Ako sebi date priliku da taj odnos iz vas izvuče zaostale deliće vašeg dečijeg svijeta, takav odnos je upravo ono što vam je trebalo.

Izvor: Sensa klub