"Na samom početku života, a onda i kad zađemo u starost, neophodni su nam pomoć i ljubav drugih ljudi. Nažalost, između ta dva perioda, dok smo snažni i sposobni da se brinemo o sebi, ne vrednujemo dovoljno ni ljubav i saosećanje. A kako naš život i počinje i završava potrebom za ljubavlju, zar ne bi bilo bolje da je i mi pružimo drugima, u vreme kad smo snažni i sposobni za to!"

Ovo su reči koje je izgovorio aktuelni Dalaj Lama. Zaista, vrlo je neobično kad se zamislimo nad činjenicom koliko se ponosimo svojom emocionalnom nezavisnošću. Očigledno, stvari baš ne stoje tako. Naime, i dalje su nam potrebni drugi ljudi, čitavo života, ali nas je "sramota" da to pokažemo i više volimo da plačemo u tajnosti. A kad nas neko zamoli za pomoć, tu osobu smatramo slabom i nesposobnom da kontroliše osećanja.

Paolo Koeljo: Ovo je test istinske vere...

Postoji nepisano pravilo da je "svet stvoren za snažne" i da "samo najjači opstaju". kad bi to bila istina, ljudski rod ne bi postojao, jer je našoj vrsti potrebna zaštita dugo vremena (specijalisti kažu da bi naša deca mogla da prežive kad navrše 9. godinu života, dok mladunčetu žirafe treba šest do osam meseci, a pčeli čak manje od pet minuta.)

PageBreak

Zavisim čak i od svojih neprijatelja

Živimo u svetu u kojem zavisimo i večito ćemo - bar se to odnosi na mene - večito ću zavisiti od drugih. Od svoje žene, prijatelja, od svojih izdavača. Zavisim čak i od svojih neprijatelja koji mi pomažu da uvek budem u treningu i spreman da upotrebim svoj mač.

Očito, ima trenutaka kad se ovaj plamen okrene u drugom pravcu, ali uvek se zapitam: gde su ostali? Jesam li se suviše izolovao? Kao i svaka zdrava osoba, potrebni su mi i samoća i trenuci refleksije.

Ali od toga ne mogu postati zavistan.

Emocionalna nezavisnost ne vodi apsolutno nikuda, osim u tvrđavu čiji bi jedini i to besmisleni cilj bio da se impresioniraju drugi.

Emocionalna zavisnost je, nasuprot tome, kao logorska vatra koju sami potpaljujemo.

Na početku, veze su teške. Baš je tako i sa vatrom - zarad nje moramo i da izdržimo neprijatan dim - teško dišemo, suze nam liju niz lice. Međutim, kad jednom vatra plane, dima nema a plamenovi osvetle sve oko nas - donose toplinu, mir, a možda i poneka varnica izleti i oprlji nas, ali to čini jednu vezu interesantnom, zar ne?

Počeo sam ovu kolumnu citirajući dobitnika Nobelove nagrade i njegovu izjavu o važnosti ljudskih odnosa. Završavam citatom profesora Alberta Švajcera, lekara i misionara koji je takođe dobio Nobelovu nagradu i to 1952. godine.

Paolo Koeljo: Mojih 25 smernica za sreću

"Svi smo mi čuli za oboljenje u Centralnoj Africi koja se zove spavajuća bolest. Ono što treba da znamo jeste da postoji slično oboljenje koje napada dušu a koje je vrlo opasno jer nas hvata neprimetno. A kad primetite najmanji znak ravnodušnosti ili nedostatak volje da pomognete sebi sličnima, budite na oprezu!"

Jedini način preventive za ovu bolest je da shvatite da i duša pati i to da pati mnogo kad god je nateramo da živi površno. Duša voli one stvari koje su lepe i duboke."

Sa bloga Paola Koelja, 8. jun 2016.