Većina ljudi ne pravi jasnu razliku između svojih očekivanja i realnosti. Njihov doživljaj sveta je umnogome obojen očekivanjima.

Očekivanja se odnosne na procenu budućnosti koja je bazirana na prošlim iskustvima osobe. Osoba nastoji da predvidi budućnost na osnovu prošlih iskustava. Očekivanja mogu biti pozitivna ili negativna. U oba slučaja ona se javljaju automatski zbog čega većina ljudi i nema jasnu svest o tome da način na koji opažaju svet u mnogome zavisi od očekivanja.

S jedne strane očekivanja su korisna, daju nam orijentaciju u svetu u kojem živimo. Bez prošlih iskustava bilo bi nam teško da se snađemo u svetu. Takav svet bi bio potpuna nepoznanica za nas. Morali bismo stalno da učimo nešto novo. Ako znamo šta da očekujemo od pojedinih situacija, ljudi i dešavanja mi znamo kako da se postavimo, kako da emocionalno reagujemo, da li da se suočimo ili izbegnemo određene situacije ili ljude, kako da se ponašamo itd.

Šta nam govore strah, nelagoda i neodlučnost: psihološka analiza događaja u detinjstvu...

Problem sa očekivanjima je u tome što ona mogu biti bazirana na prošlim iskustvima koja više nisu relevantna, koja više nisu aktuelna u sadašnjem svetu u kojem živimo. Takva očekivanja mogu u nama stvarati reakcije (emocije i ponašanja) koja nam ne pomažu da reagujemo adaptivno, svrsishodno, korisno i u skladu sa svojim ciljevima.

Pre svega o očekivanjima koja su bazirana na iskustvima koje smo imali kao deca. Kada smo bili deca naši kapaciteti, mogućnosti i percepcija sveta su bili značajno drugačiji nego sada kada smo odrasli. Kada smo bili deca često smo bili bespomoćni da menjamo svet oko sebe, biramo ljude i situacije sa kojima ćemo imati interakciju, braniti svoje interese itd. Ako smo uz to imali ugrožavajuću sredinu (neadekvatne roditelje ili traumatske situacije) to je moglo dovesti do stvaranja negativnih iskustava, iskustava bespomoćnosti, očaja, bezizlaznosti i sl.

Takva iskustva naš mozak pamti kao važna i stvara očekivanja da će se takve situacije dešavati i u budućnosti. Način na koji smo reagovali ili doživeli neku važnu situaciju ili osobu može se generalizovati na razne druge, slične situacije, osobe ili odnose. U tome i jeste suština učenja, da se naučeno generalizuje a ne da u svakoj situaciji učimo nešto iznova.

PageBreak

Kad se vodimo očekivanjima

Očekivanja se baziraju uglavnom na prošlim iskustvima. Prošla iskustva su vodič, okvir, šema za buduća iskustva. To bi bilo 100% adaptivno i smisaono kada se svet i mi sami ne bi menjali. Međutim realnost je skroz suprotna. Svet i mi sami se stalno menjamo. Mi odrastamo, nismo bespomoćni, stičemo znanja, iskustva, mudrost i druge potrebne resurese koji nam pomažu da imamo veću slobodu izbora i veće mogućnosti.

Paralelno sa tim, naša negativna očekivanja opstaju u nama i značajno boje i kreiraju našu percepciju sadašnjeg sveta, aktuelne realnosti. Na primer, neko ko je odrastao u doba socijalizma, usvojio je određene kulturne i društvene vrednosti, doživeo razna iskustva u tom periodu i ima očekivanja koja su proizvod takvih iskustava. Danas kada tog sistema nema, osoba vođena očekivanjima iz prošlog perioda imaće problem da se adaptira na promenjene uslove. Osoba koja opaža svet na taj način, biće kao osoba koja tumara u mraku. Isto važi i za sva naša prethodna iskustva, ljubavna, emotivna, iskustva sa autoritetima i sl.

Na primer: Osoba koja je doživela napad panike nekoliko puta počinje da razvija očekivanje da će se napadi panike javljati ponovo u istim ili sličnim situacijama i očekujući ponovno javljanje anksionzosti zapravo sebi stvara panični napad. Osoba koja ima strah od javnog nastupa već na samu pomisao da će imati javni nastup doživeće simptome straha. Postoji mnogo ovakvih primera. Zapravo svaka anskioznost je proizvod strašnih očekivanja. Anksioznost se uvek odnosi na neku zastrašujuću hipotetičku budućnost.

Tajne oneirologije: 5 snova koji ukazuju na dolazak nove ljubavi...

Tačno je da se naša iskustva menjaju i da se shodno tome i naša očekivanja modifikuju. Međutim taj proces može biti dosta spor, znatno sporiji nego promene koje nastaju u svetu. Zašto je to tako?

Ljudi generalno imaju otpor prema svakoj vrsti promene. Promene, bez obzira da li su pozitivne ili negativne uvek podrazumevaju napor i neprijatnost. Svaka promena pretstavlja narušavanje i promenu već uspostavljene ravnoteže. Iz tog razloga za ljude se kaže da su bića navike i iz toga razloga promene nisu nagle i nedešavaju se bez izvesnog napora. To što su promene praćene otporom ne znači da su promene nemoguće.

PageBreak

Šta je realnost, a šta očekivanje

Ljudi generalno teže da potvrde svoja očekivanja. Taj fenomen se naziva samoispunjujeće proročanstvo. Osoba vođena svojim očekivanjima doživljava svet na unapred determinisan način što dovodi do iluzuje da su očekivanja tačna, odnosno apsolutno potvrđena u realnosti.

Objektivno gledano, nema tih očekivanja koja se u realnosti tako dosledno (naročito u dužem vremenskom periodu) potvrđuju, već ta "potvrda" se bazira na našem verovanju da su svet ili mi sami ostali nepromenjeni. Naša verovanja se baziraju na osećanjima koje imamo. Ljudi su skloni da veruju da ako nešto osećaju da je to potvrda da je to što osećaju nepogrešivi odraz realnosti. Ti osećaji koji "potvrđuju" naša očekivanju su zapravo rezultat, proizvod tih istih očekivanja.

Tako se očekivanja sama potvrđuju i uporno održavaju. Očekivanja mogu biti pozitivna i negativna. Bez obzira na to da li su očekivanja pozitivna ili negativna, to su ipak očekivanja koja su rezultat naših prošlih iskustava i verovanja. Ako očekujemo da će nam neke situacije ili ljudi biti prijatne verovatno hoće, ako očekuje da će nam biti neprijatne, verovatno hoće.

Naša očekivanja su automatska i kreiranju naše emocionalne reakcije, usmeravaju našu pažnju, motivaciju, način razmišljanja i mogu uticati na to kako se ponašamo u određenim situacijima. Jako je važno da budemo svesni naših očekivanja i da svesno pravimo jasnu razliku između očekivanja i realnosti, odnosno sadašnjeg trenutka. Realnost je samo ono što nam se događa u sadašnjem trenutku a nije rezultat naših prethodnih očekivanja. Sve ostalo je imaginacija, odnosno očekivanja.

Pored prošlih iskustava, naša očekivanja mogu biti kreirana u našoj mašti. Zamislite da ste otišli kod lekara jer treba da vam se uradi neka medicinska intervencija. Vi sedite u čekaonici sa još nekoliko pacijenata koji čekaju na istu intervenciju kao i vi. Oni počinju međusobno da pričaju i jedan od pacijenta priča kako mu je neprijatno, bolno i zastrašujuće bilo kada je prethodni put bio kod tog lekara i imao intervenciju na koju i vi sada čekate.

Pacijent veoma slikovito i uverljivo priča o svojim bolnim iskustvima a vi to slušate. Kako ćete se osećati? Da li ćete osetiti strah ili zabrinutost za sebe? Strah je posledica priče koja je u vama indukovala negativno očekivanje.

Kao što ne možemo živeti samo u sadašnjem trenutku bez prethodnih iskustava, isto tako nije korisno da budemo roboti i da iznova i iznova rekreiramo, obnavljamo i potkrepljujemo naša stara iskutva i verovanja.

Metode višefaznog sna: kako su spavali Tesla i Leonardo da Vinči...

Svaki put kada reagujete u nekoj situaciji, pitajte sebe: da li ovako reagujem zbog aktuelnih dešavanja (nečega što se zaista sada dešava u ovoj situaciji) ili su ove rekacije samo odraz mojih očekivanja? Postanite svesnih svojih reakcija i očekivanja i pravite razliku između njih i stvarnosti. Stvarnost je samo ono što nam se dešava sada i ovde, sve ostalo je konstrukcija uma vođena našim očekivanjima.

Tokom psihoterapije mi identifikujemo i menjamo očekivanja. Kada postanemo svesni svojih očekivanja, naučimo da pravimo jasnu razliku između sebe i svojih očekivanja, između očekivanja i sadašnje, aktuelne realnosti on ili ona postaju sposobni da vode kvalitetniji život, da imaju veću slobodu izbora umesto da budu robovi svojih očekivanja, verovanja i svoje prošlosti.

Izvor: Vaš psiholog