Život bez straha

Život bez straha je kada ne brinemo zbog svoje prošlosti i ne strepimo za svoju budućnost, već neopterećeno živimo u sadašnjem trenutku. To je potpuno i radosno življenje uprkos životnim poteškoćama. Tada dozvoljavamo sebi prostor i vreme u kome nismo obavezno okupirani stvarima, kako bismo uživali i odmarali se u svojoj istinskoj prirodi. S jedne strane, to je pauza u kojoj ne radimo ništa što nije spontano izražavanje naše prirode. A s druge, to je jedno nevino stanje i otvorenost za iznenađenja koja nam život donosi iz trenutka u trenutak. To su vrata u čistu magiju postojanja.

Konačno, život bez straha je kada živimo na takav način da ne zavisimo ni od čega što nam nije neophodno u tom trenutku.

Priroda straha

Dobra vest je što strah ne postoji sam po sebi. Ono što se javlja kao strah u stvari je reakcija iz stanja nesigurnosti koja jedino postoji u odnosu na nešto drugo. Sama priroda straha zapravo je mentalna kreacija – slika/reč – koju pokušavamo da održimo stalnom kako bismo zaštitili voljenu sliku o sebi. To objašnjava da je koren straha zapravo deo nas, a ne nešto spolja. Otud, bežanje od straha jeste bežanje od sebe. I sve dok to ne uvidimo, nećemo prestati da pokušavamo da pobegnemo, što samo produbljuje konflikt i mizeriju. Napokon, kada direktno uvidimo da nema straha izvan nas samih, strah se rastapa u ništa. Ostaje nam da se nasmejemo raspršenoj iluziji, pre nego što zaboravimo da smo uopšte imali strah – da smo bežali od sopstvene senke.PageBreak

Kada nastaje strah

Kada izbegavamo da se pomirimo sa osnovnom činjenicom života da nema unutrašnje izvesnosti, kontinuiteta i stalnosti, počinjemo da se plašimo za integritet svoje krhke ličnosti.

Umesto da se suočimo sa sveprožimajućom istinom o neizvesnosti i nestalnosti i prihvatimo da je to fundamentalni zakon svih stvari, mi radije izolujemo sebe od celine i njenih zakona ne videći da tako izmičemo sebi samo tlo ispod nogu.

Krishnamurti u svojoj knjizi o strahu lepo kaže: „Strah počinje željom da budemo sigurni, iznutra i spolja, željom da budemo sigurni u stalnost postojanja.”

Joel Kramer u knjizi „Strastan um” (The Passionate Mind) reče: „Strah postoji jedino kada želimo nešto – nešto što nemamo ili imamo, ali ne želimo da izgubimo.”

Neki od glavnih faktora koji su odgovorni za pojavu straha jesu:

Zamenjivanje stvarnosti iluzijom

Koliko nam se puta učinilo da smo ugroženi i da reagujemo stvarnim strahom kada smo, u stvari, samo zamenili činjenicu svojom sopstvenom projekcijom? Nažalost, to je nešto što se dešava svakodnevno većini nas. Zamenjujemo običan konopac za zmiju. Na primer, dovoljno je da neko pomene reč strah i da istovremeno osetimo nelagodnost u telu. Naravno, ono što je izazvalo telesnu reakciju nije strah već sećanje na neko prošlo iskustvo u kome smo doživeli strah. Kada bismo bili u stanju da to uvidimo, oslobodili bismo se straha jednim udarcem. Ne bi bilo potrebe da radimo ništa drugo. Samo viđenje bilo bi pokret u slobodu od straha.

Bežanje od posledica straha

Stvarnost straha ogleda se u njegovim posledicama. I upravo posledice u obliku fizičkih kompulzivnih reakcija, emotivne uznemirenosti i psihološke nesigurnosti jesu to čega se najviše plašimo i od čega pokušavamo da pobegnemo po svaku cenu. I sve dok se borimo sa fizičkim, emotivnim i mentalnim reakcijama, nećemo uvideti koren straha koji je misao u obliku želje. Rešenje leži u prostom dopuštanju da se osećamo tako kako se osećamo, bez procene i osuđivanja. U tome nam uveliko može pomoći svesnost disanja na primer. Kada smo u strahu, obično izgubimo dah i parališemo se, a da bismo to rešili, treba samo da nastavimo da dišemo i strah će biti transformisan u mudrost ili sposobnost viđenja iza reakcije u samu prirodu straha – misao. I opet, zapažanje istine jeste pokret prema životu bez straha.

Indirektni kontakt sa drugima

U osnovi, svi strahovi počinju kada izgubimo direktan kontakt sa sobom i drugima. Budući da želja za kontaktom ostaje i dalje vrlo snažna, bivamo prinuđeni na uspostavljanje indirektnog kontakta, što rezultuje gubitkom svesti o tome ko smo mi stvarno. I baš u toj tački počinje komplikacija odnosa. Na primer, postajemo uplašeni od toga kako nas drugi vide i šta bi mogli da nam urade. Na taj način rađa se želja za zaštitom i dodatnom izolacijom, što samo nastavlja još više da komplikuje stvari. Sada, u želji da se oslobodimo straha od daljeg pogoršanja situacije, stvaramo dodatni strah. Drugim rečima, upadamo u začarani krug nemoguće misije koju naš um izvodi u naše ime. Kada bismo samo bili u stanju da se zaustavimo i prestanemo da se borimo sa sopstvenim umom, sve bi se samo od sebe sredilo. I naravno, više ne bismo imali razloga da se plašimo.

Upoređivanje i takmičenje sa drugima

Upoređivanje i takmičenje sa drugima automatski nas izoluje od naše jedinstvene i samodovoljne prirode. Za posledicu dobijamo osećaj da nismo dovoljno dobri takvi kakvi jesmo, što u nama samo podstiče reakciju inferiornosti, ljubomore, zavisti, besa i nadasve straha. Ono što prethodi toj reakciji jeste procena u obliku projekcije da su drugi ti koji su odgovorni za to što se mi osećamo tako loše. Otud dolazi neprijateljstvo i averzija prema drugima. Da bismo se oslobodili potrebe za upoređivanjem i takmičenjem, treba prvo da shvatimo odakle ona dolazi tako što ćemo pregledati svoj uslovljeni um.

Kada to budemo otkrili, videćemo realnu opasnost te tendencije, što će nas podstaći na još dublje istraživanje. Drugo, moramo da vidimo i prihvatimo da smo jedinstveni u svakom pogledu i da nismo predmet za upoređivanje. I treće, treba da afirmišemo dublje povezivanje i zbližavanje sa drugima, što će nam pomoći da uvidimo da drugi nisu naši ljuti rivali ni neprijatelji, već pre naša ogledala, i u svakom slučaju, naši prijatelji.PageBreak

Nespremnost za istinu o sebi

Ne treba mnogo mudrosti da bismo uvideli kako strah nastaje onda kada okrenemo glavu od svoje sušte dobrote, tj. glavnog aspekta naše istinske prirode. Ako postoji neki greh, onda je ovo prvi greh. Cena koju plaćamo pritom jeste izolacija i strah od nepoznatog. Međutim, pošto sami sebi postajemo nepoznato, jednom kada okrenemo glavu od sebe, ne treba da izmišljamo nepoznato kojeg ćemo da se plašimo. Ovaj nivo straha ništa ne rešava, osim direktnog suočavanja sa apsolutnom istinom o sebi.

Uzgred, ono čega se najviše pribojavamo svakako je otkriće da ne živimo svoju pravu prirodu, već jedno večito nezadovoljno „ja” koje ima hiljadu i jednu želju. Kada je u pitanju ovaj faktor, izlaz se nalazi u preuzimanju rizika i buđenju unutrašnjeg impulsa za slobodom.

Žudnja za zadovoljstvom

Kada žudimo za nekim zadovoljstvom, mi u stvari pokušavamo da ponovimo neko prošlo iskustvo koje smo okarakterisali kao „zadovoljstvo”. Očigledno, zadovoljstvo je nešto što pripišemo živom iskustvu koje nam se jednom (ili sto puta) desilo. A vezanost za sopstvenu „etiketu sa mašnicom na vrhu” čini da počnemo da žudimo za ponavljanjem istog ili još boljeg iskustva. Budući da nemamo kontrolu nad realnim iskustvom, na samu pomisao da možda nećemo ponovo dobiti objekat svoje žudnje, obuzima nas strah. Što je veća zavisnost, to je veći strah. Postoji li izlaz?

Ključna stvar u rešavanju ovog problema tiče se osvešćivanja veze između iskustva, poželjnog etiketiranja, razdvajanja od samog iskustva, rađanja želje u obliku žudnje za još zadovoljstva, frustracije (žalosti i patnje) usled nemogućnosti ispunjenja žudnje u novom-starom iskustvu i straha da ćemo ostati gladni i nezadovoljeni. Šta treba da uradimo? Dovoljno je da zaustavimo tendenciju poželjnog etiketiranja „kako je ovo iskustvo lepo – hoću to i sutra… da ponovim”, i da budu eliminisani svi ostali neprijatelji u lancu događaja, uključujući i strah. To je tako jednostavno. OK. Teško je povezati činjenice i poverovati da tehnika pali.

Projekcija šta bi moglo da nam se desi u budućnosti

Problem sa ovakvom vrstom projekcije jeste upadanje u zamku negativnog očekivanja da nam se ne ponove loša iskustva iz prošlosti. Sam strah od ponavljanja prošlosti seje sigurno seme – loše iskustvo – u tlo budućeg iskustva. To je ta karma o kojoj mudri pričaju. Međutim, kada bismo bili u stanju potpuno da doživimo sva ta „strašna” iskustva upravo tada kada se dešavaju prvi put, ne bismo imali od čega da strepimo da se ne ponovi u budućnosti. Drugim rečima, ako nema prošle akcije, tj. strepnje, nema ni buduće reakcije, ili samoostvarujućeg proročanstva. Naravoučenije za ispravno postupanje sa strahom od budućnosti glasi: kada osetiš da te prožima strah zbog budućnosti, dopusti mu da se razlije po tvom telu dok ti „loviš” po svom umu u potrazi za negativnim slutnjama koje ćeš zameniti pozitivnim.

Misao konačni uzrok straha

Kao što možemo da vidimo, strah može da bude uzrokovan raznim faktorima. Međutim, u svima njima misao je konačni uzrok straha. I kada ne bi bilo misli, ne bismo otcepljivali sebe od celine, i samim tim ne bismo osećali strah. Strah dolazi u trenutku kada fragmentiramo svoju pažnju na prošlost, sadašnjost i budućnost. Tačnije, kada uzimamo u obzir sećanja na prošlo neželjeno iskustvo i projekciju želje u budućnost sa namerom da ponovimo prošlo iskustvo, ali na željeni način. S druge strane, živo iskustvo koje se dešava u sadašnjem trenutku ne želimo da pogledamo i doživimo bez opiranja i privrženosti. Tako onesposobljavamo sebe da učimo od straha.

Konačno, da bismo živeli bez straha, treba da povučemo kompletno pažnju u sadašnji trenutak i da prestanemo da delimo iskustva na dobra i loša. Drugim rečima, treba da se otvorimo i potpuno iskusimo to što se dešava OVDE i SADA, ne sekirajući se šta je bilo i ne strepeći šta će biti. U krajnjoj analizi, samo pogledajmo malu decu i podsetimo se kako se živi slobodno, bez straha.