Svet ekocentrika: očuvanje zajedničkih dobara

Iako se nama u Srbiji može činiti da bar vode imamo u beskonačnim zalihama (a daleko je od toga) i dok zalivamo naše travnjake da bi nam dvorišta bila lepa, stotine miliona ljudi u svetu nema pristup vodi za piće, a čak milijarde imaju problema sa sanitarnim čvorom.

Šezdesetih godina prošlog veka u Indiji je bila na pomolu masovna glad, pa indijski zvaničnici u dogovoru sa fondacijama Rokfeler i Ford odlučuju da pozovu Normana Borlauga, čoveka koji je u to vreme već dvadeset godina radio na novim sortama pšenice u Meksiku.

Priča o putovanju 450 tona semena iz Meksika u Indiju i Pakistan 1965. godine prevazilazi bilo koji filmski scenario, ali kad je pošiljka najzad stigla, Borlaug je pod artiljerijskom vatrom Indije i Pakistana, koji su u međuvremenu zaratili, sejao pšenicu. Ta prva setva je bila najbolja ikad zabeležena u Južnoj Aziji.

Do 1968. godine, Pakistan je mogao da prehrani čitavu naciju svojom pšenicom, a Indija je do 1974. godine proizvodila dovoljno svih vrsta žitarica za gladno stanovništvo. Za neverovatan poduhvat iskorenjivanja masovne gladi u Južnoj Aziji, Norman Borlaug je 1970. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

U neverici, Borlaug je prokomentarisao da je Komitet verovatno želeo da kroz pojedinca simbolizuje ključnu ulogu poljoprivrede i proizvodnje hrane u svetu koji je gladan i hleba i mira. Ako ovom svetu nečega nikad nije nedostajalo onda su to kritičari, pa se našlo kritičara i za Zelenu revoluciju, tj. nagli porast poljoprivrednih prinosa u svetu, čiji je pokretač Norman Borlaug.

Svaka revolucija, pa i ova, ima svoje negativne posledice koje se vuku po istoriji prljajući sve ono dobro što je učinjeno. Više pesticida i đubriva zagadilo je vodene tokove, preterano navodnjavanje je dovelo do smanjenja podzemnih zaliha vode i ulaska morske vode u rezervoare što ih je učinilo neupotrebljivim, biodiverzitet se gubio zbog odgajanja samo nekoliko vrsta žitarica, otvorena su vrata Monsantu i ostalim velikim biohemijskim kompanijama... I tu dolazimo do onoga zbog cega smo započeli priču o Zelenoj revoluciji.

Ako ste se pitali gde čovecanstvo najviše troši vode, pretpostavljam da sad naslućujete. Možemo (i trebalo bi) da popravljamo česme koje cure, da zatvaramo vodu dok peremo zube, da pritiskamo industriju da uvodi inovacije koje u proizvodnji troše manje vode... Ali sve je to detalj u odnosu na količinu vode koja se troši na hranu.

Godine 2000. se u svetu trošilo 400 kubnih kilometara vode na industriju, 800 na kućnu upotrebu i cak 2600 kubnih kilometara na poljoprivredu. Interesantni su podaci o virtuelnoj vodi, tj. o vodi koja se koristi za proizvodnju neke hrane: 1.000 litara za kilogram pšenice ili čak 15.000 litara za kilo govedine.

Međutim, i tu je moguće napraviti izbor - kažu da je potrebno dvostruko više vode za proizvodnju kilograma kikirikija od kilograma soje, skoro četiri puta više vode za kilogram govedine od kilograma piletine, a skoro pet puta više za proizvodnju čaše soka od narandže nego za šolju čaja. Dakle, ako se na sve ovo dodaju ogromna polja koja služe za proizvodnju biodizela, polako se stvara slika gde bi trebalo da se desi prava ušteda koja bi stopirala neodrživu potrošnju vode.

Ali kako smanjiti količinu hrane u svetu koji će za tridesetak godina imati još dve milijarde ljudi? Koju revoluciju danas pokrenuti da ne dođe do nove velike gladi, ali i da se izbegne kriza vode? I kako pronaci balans, danas kada shvatamo da od ravnoteže sa prirodom zavisi naš opstanak, ali i dok sagnute glave moramo stalno ponavljati koliko je covek neumereno biće?

PageBreak

Švajcarski pašnjaci služe za primer

Međutim, ekolog Garet Hardin, čovek koji je osmislio termin "tragedy of the commons", tvrdi da lična akcija nije rešenje bitnih ekoloških problema. On pominje tri razloga:

1) Nije zdravo primoravati ljude da rade protivno svojim interesima na osnovu savesti.

2) Lična akcija diskriminiše ljude čiste savesti, jer će biti manje uspešni.

3) To nikad neće biti uspešno na duži rok. Ljudi koje nije briga će biti uspešniji od ostalih i njihove vrednosti će biti dominantne u sistemu.

Iako sve ovo što je Hardin naveo ima smisla, ne mogu da shvatim šta čoveka tera na neke postupke.

Zašto ljudi ostavljaju smeće za sobom na izletištima? Zar je preveliki problem pokupiti svoj otpad i baciti ga u kontejner? To parče livade ili šume pripada svima nama. Iako prinuda nije pravo rešenje, kazna bi ponekad učinila mnogo više nego očekivanje da će nekome proraditi savest. Elinor Ostrom, dobitnica Nobelove nagrade za ekonomiju 2009. godine, ipak ne posmatra ljude tako pesimističkim pogledom. Dovoljno je videti kako funkcioniše mala zajednica poput sela ili malog grada da bi se shvatilo da ljude ne interesuje samo profit i da postoji zajedničko organizovanje zarad rešavanja problema. Primer za ovo su Švajcarci i njihovo korišćenje pašnjaka.

Situacija u Alpima je takva da su u različitim periodima godine različite oblasti pogodne za ispašu. Ukoliko bi se bilo koji deo privatizovao, vlasnik bi svoje zemljište mogao da koristi samo tokom jednog godišnjeg doba dok bi ostatak godine životinje gladovale. Zbog toga su se farmeri dogovorili: dolina i podnožje planine se koriste za uzgoj žitarica i sena, na proleće stočari izvode životinje na ispašu na planinske pašnjake na srednjim visinama; na leto se svinje ostavljaju tu, a ostale životinje odvode na veće visine; kad dođe jesen, sve životinje se vraćaju u podnožje gde pasu sve do zime.

Dakle, svi koriste iste pašnjake, istu zemlju i svi imaju isti cilj - dobru zaradu od mleka i sira, ali i brigu za svog komšiju.

Šta je potrebno da se u Srbiji poljoprivrednici udruže na sličan način? EKSTERNO UPRAVLJANJE Postoje situacije kad pojedinac i grupa imaju ograničenja u svom delovanju. Šta ćemo kad je zajedničko dobro ogromno i kad se sa komšijama ne možemo dogovoriti o pravilnom korišćenju dobra? Okeani su ogromna prostranstva i teško je zamisliti grupu koja će ga svojim pravilima zaštititi, što se u praksi dokazuje očajnim stanjem u kome se nalaze lovišta ribe. Veći brodovi i naprednija tehnologija donose i veći profit, pa se riba izlovljavala u, blago rečeno, neodrživim količinama.

Države su na razne načine pokušavale da doskoče ovome, ali uglavnom bez uspeha - jednostavno, preveliki individualni profit je u igri. Ono što danas daje nadu da će sistem ipak biti regulisan je međunarodni sporazum o individualnim prenosivim kvotama. Države dozvoljavaju svakoj kompaniji koja se bavi ribolovom određeni procenat ili kvotu od unapred predodređene godišnje količine ribe. Tu kvotu ribolovci mogu da prodaju ili iskoriste, ali u oba slučaja im je u interesu da sačuvaju lovište, jer jedino tako postoji šansa da u budućnosti ukupna dozvoljena količina ribe za lov bude povećana što će i njima značiti veću zaradu. I ne samo to, sami ribolovci su se organizovali u neformalne grupe koje će lovišta ribe čuvati od nelegalnog lova.

Iako je dokazano da ovakvo eksterno upravljanje ima uspeha u očuvanju ribljeg fonda, od 10.000 svetskih lovišta ribe u samo 121 se koristi sistem individualnih prenosivih kvota. Ono u čemu se Hardin i Ostrom slažu je da čekati savršeno rešenje za zajednička dobra može biti najgora odluka. Status quo je gori od bilo kakve akcije - lične, interne ili državne.

PageBreak

Uticaj čoveka na klimatske promene

Prvo i osnovno, vreme i klima nisu isto. Klima je mnogo opštiji pojam od današnjih vremenskih prilika i u suštini predstavlja njihov prosek u dužem vremenskom periodu. Trideset godina je najmanji period u kojem vreme može da se uproseči da bi se dobile informacije o klimi. Pa su tako i uragani koji pogađaju Ameriku u poslednje vreme samo vremenski događaji. Nekoliko faktora utiče na klimu. Jedan od njih je insolacija, tj. količina solarne energije koja padne na zemljinu površinu. Na ekvator sunčevi zraci padaju skoro pod pravim uglom, dok na polove padaju pod uglom od 30 stepeni. Samim tim je količina energije mnogo koncentrisanija u tropskim predelima nego na polovima.

Nivo insolacije koji utiče na Zemlju se menja, ali u geološkom periodu u kome se nalazimo, promena je previše mala da bismo je primetili: 10% na milijardu godina. Drugi faktor je albedo, mera refleksivnosti, u ovom slučaju, zemljine površine. Za klimu je bitan albedo jer određuje koliko ćemo energije Sunca stvarno da primimo. Savršeno crno telo ima nulti albedo, a savršeno belo telo ima vrednost albeda 1, odnosno sve odbija od sebe. Dakle, na snežnim površinama se hladnoća duže održava zato što belilo snega odbija sunčevu energiju. Prosečni albedo na Zemlji je oko 0,3, ali to je podatak koji se menja. Poznata je pozitivna klimatska povratna sprega u periodima kad se planeta hladi. Tada pada više snega i vode se lede, pa Zemlja ne može da primi sunčevu energiju koja bi donela otopljenje. Na taj način se Zemlja još više hladi. Treći faktor koji kompletira ovu priču su gasovi sa efektom staklene bašte (GHG).

Oni su ti koji ne dozvoljavaju reflektovanoj sunčevoj energiji da se vrati već se od njih odbija i tako dodatno zagreva Zemlju. To je efekat staklene bašte, a najvažniji gasovi u zemljinoj atmosferi koji u tome učestvuju su vodena para, ugljen dioksid, metan i ozon. Za insolaciju smo već videli da ima vrlo mali uticaj na globalno zagrevanje, a što se tiče albeda tu čovek već ima određeni uticaj. Krčenje šuma za sobom ostavlja teren koji je svetliji i koji povećava albedo. Samim tim, čovek utiče na hlađenje Zemlje. Pa zašto onda beležimo porast globalnih temperatura?

PageBreak

Promenimo se u zahvalnost prirodi

Zato što previše utičemo na treći faktor - GHG. Do 1750. godine, praktično do početka industrijske revolucije, količina CO2 u atmosferi je bila prilično stabilna na cifri od 280 ppm (ppm - čestica na milion čestica), a od tada počinje vrtoglavo da raste. Do 390 ppm. Priroda ima svoje mehanizme da se oslobodi ugljen dioksida, jer uz pomoć šuma i okeana stvara balans koji pomaže planeti da se ne pregreva.

Međutim, sa ugljen dioksidom koji mi emitujemo u atmosferu priroda ne može da se izbori i zbog tog većeg sloja gasova sunčeva energija duže ostaje da nas greje. Do 2100. godine se, ako nastavimo ovim tempom, očekuje globalni porast temperature od 2 do 6 stepeni Celzijusovih. To ne zvuči mnogo, ali verujte - to nas dovodi do nesagledivih posledica. Sadašnje projekcije kazuju da će ukoliko promenimo politiku emitovanja CO2, klimatski sistem reagovati minimalnim nivoom zagrevanja. Ukoliko nastavimo kao do sada, promena u klimatskom sistemu će biti ogromna i vrlo brza.

Pored toga što ne umemo da kontrolišemo broj ljudi na planeti, nismo u stanju ni da se složimo oko korišćenja zajedničkih dobara: vazduha, zemlje, vode. Tragedija zajedničkih dobara je ekonomski termin koji se odnosi na neodrživo trošenje javnih dobara (resursa) od strane pojedinaca. Problem je što se interes pojedinaca u tom slučaju nikad ne poklapa sa interesom grupe, a klasičan primer za to je pašnjak koga za ispašu krava koriste mnogi stočari.

Svakome je u interesu da ima bar još jednu kravu jer će imati više mleka, ali ako svi tako razmišljaju - pašnjaka više neće biti, a to nije u interesu nijednog stočara. Zajedničkih dobara ima mnogo i od suštinskog su značaja za život čoveka - vazduh, reke, okeani, šume, životinje... A sam čovek ih sve više uništava. Istorija uporno upire prstom u detalje iz čovekove prošlosti ukazujući šta se dešava kad nas ima previše i kad trošimo previše resursa. Međutim, nema te generacije koja neće slepo verovati u svoje istine a upozorenja starih pripisivati senilnosti.

Put ka neodrživosti sasvim sigurno ide kroz prenaseljene gradove i kroz gole ledine koje su nekad bile bujni nosioci čitavih ekosistema. Uopšte uzev, ukoliko nastavimo kao do sada, čovečanstvu se pre svega loše piše. Planeta će se već izvući nekako. Ako ništa drugo, otrešće sa sebe one koji joj smetaju.

Sve ovo su dobri razlozi da se menjamo. Svaka pojedinačna promena postaje primer za okolinu. Svako dete naučeno da bude pažljivo prema svojoj planeti će postati roditelj koji će jednog dana svojoj deci preneti znanja. Budite primer drugima, budite odgovorni prema sebi, živite u skladu sa prirodom.