Istorija čovečanstva ispisana je i delima ljubavi i ratnim činovima. Ali čini se da je uvek postojalo duboko divljenje prema prirodi, drugim bićima i svemu što je oko nas i da su poštovanje i zahvalnost odlike naroda koji su živeli ...
Danas živimo bez razmišljanja o prošlosti i značaju naših predaka ili o budućnosti, i životima naših potomaka, živi bez poštovanja prema prirodi, silama kosmosa čiji smo deo i kojeg ujedno i stvaramo, bez zahvalnosti prema onome što imamo i što kreiramo.
Šta je ono što možemo učiti od naroda koji su ostali verni svojim drevnim znanjima? Koje su to istine sakrivene od nas da bismo ih tek sada otkrivali i smatrali ih tajnama?
Kako da živimo u saglasnosti sa sobom, svojim znanjima, prirodom i svetom koji pulsira snagom sveprisutnog duha?
Mudrost cveća
U drevnom Japanu postojao je neobični spektakl u kome je svako želeo da bude plemenitiji od komšije. Gostoprimstvo je bilo najviši častan posao. Njihov plemeniti duh pun poštovanja očuvao se tako da su kasnije organizovani „vozovi zadovoljstva" za odlaske u prirodu da bi se slušao ponoćni slavuj (hototogisu) ili da bi se divilo trešnjama u cvatu i prvom jesenjem snegu koji ukrašava planine.
Jednog dana neki je majstor cveća posetio izložbu slika i zaustavio se pred slikom koja je prikazivala ljiljan usred neke bašte. Nakon što je dugo posmatrao sliku, odlučio je da kaže autoru:
„Ovaj ljiljan ste naslikali gledajući odsečeni cvet kupljen kod prodavca cveća?"
„Istina je, ali kako ste to mogli da znate, učitelju?"
„Ima nečeg što nedostaje vašem ljiljanu, ono što čini razliku između mrtvog i živog cveta. To je nevidljivi prsten oko bele svetlosti života koji ne mogu da objasnim, ali ga savršeno osećam."
„Učitelju, vidim da vaše oči nisu oči običnog posmatrača..."
Japan čuje ono što mu govore cveće, biljke, životinje. Vidi ono što se ne vidi običnim okom, već prepoznaje unutrašnju svetlost, treperenje predmeta i bića u ritmu kosmosa. Posvećenost prirodi i poštovanje njene snage i ciklusa, koji su duboko usađeni u duhu Japanaca, ogleda se posebno u nečemu čemu se na Zapadu ne pridaje skoro nikakva vrednost, osim estetske: u ljubavi prema cveću i aranžiranju cveća. „Svojom tišinom i krhkošću cveće predstavlja trenutak lepote i trebalo bi da nas prenese u vanvremensko. Ne samo da su harmonične linije cveća mile našem pogledu, već nam i otkrivaju tajnu prirode koju mogu da osete samo oni koji znaju da posmatraju sa osećajem poštovanja", piše Žorž Osava u „Knjizi o cveću" (Izdavač: Kokoro), u kojoj opisuje i značaj, razvoj i duhovnost aranžiranja cveća u Japanu. Koliko lepote, značenja i mudrosti nosi posvećenost tome da se tri lista i cvet postave u takvu simetriju da odražavaju harmoniju i snagu prirode! „Vekovima se već smatra da jednostavno aranžiranje irisa spada među najteže", navodi Žorž Osava.
