Istorija čovečanstva ispisana je i delima ljubavi i ratnim činovima. Ali čini se da je uvek postojalo duboko divljenje prema prirodi, drugim bićima i svemu što je oko nas i da su poštovanje i zahvalnost odlike naroda koji su živeli ...
Carevi koji obrezuju cveće
U davna vremena u Japanu, mladi samuraji su učili umetnost cveća - to je bio sastavni deo viteške obuke. Za vreme kineskih dinastija Tang i Sung, svakoj vrsti cveća dodeljivan je poseban domar, vrsta sveštenika baštovana, koji je bio zadužen da brine o tom cveću i da pere njegovo lišće nežnom četkicom od zečje dlake. Još od perioda Nara (710-793.) spominje se cveće i stare hronike tih vremena potvrđuju da su car i carica davali primer negovanja cveća: lepa Somedono aranžirala je trešnjine grančice kada bi kod sebe primala uzvišenog supruga. Car Gomiduno, savremenik Luja XIV, posvećivao je svoje slobodno vreme cveću da bi na taj način izrazio svoje poimanje kosmosa. I danas muškarci iz viših slojeva, koji teže kulturi i prefinjenosti, znaju da aranžiraju cveće kao najbolja domaćica.
Oslikavanje prirode
U Japanu umetnost cveća nije samo umetnost, ona je religija i moral i poštuje psihologiju cveća, jer i ona ima razlog za svoje postojanje: cvet ima zemlju iz koje je nikao, sredinu koju najviše voli, porodicu, prohteve i strahove... Japansko dete raste okruženo cvećem. Gleda svoju majku koja s poštovanjem nosi cveće i postavlja ga u dragocene vaze na tokonomi. Tokonoma je ukrasna niša i najznačajniji deo čajne sobe, a buket se pravi da bi preneo utisak prirode. Cveće bi moralo da predstavlja slavljenje Boga, a ne čoveka i ono je zapravo centar ka kome su usmereni svi pogledi. Japansko cveće nije namenjeno za ukrašavanje salona, već je salon taj koji bi trebalo da istakne vrednost cveća. U Japanu je svaki nacionalni praznik istovremeno i praznik cveća. Za Novu godinu odaje se počast boru ili šljivi. U martu cvetovima breskve, simbolu nevinosti, u julu se odaje počast bambusu, u oktobru je praznik crvenog javora...
Razumevanja sveta u cvetu
Na izložbama cveća vlada tišina kao u crkvi, navodi Žorž Osava u „Knjizi o cveću". Svako se povlači u sebe i razmišlja. U cvetnim aranžmanima se uživa i cveće ima edukativnu ulogu. Smatra se da je istinski poeta samo onaj koji je znao da opeva lepotu hrizanteme.
Mentalitet drevnih naroda današnjem zapadnjaku toliko je stran da suptilnosti o kojima oni govore naša čula i ne primećuju. Sve što je oko nas uzimamo zdravo za gotovo. Japanska reč za pojam „civilizacija" znači „prosvećeni duh" ili „produbljeni duh" - za njih postoji čisto moralna, nematerijalna vrednost i zapadnjački izraz (a u skladu sa tim izrazom i razmišljanje savremenog čoveka na zapadu) „materijalna civilizacija" nema nikakvog smisla. Postoji priča koja najlepše oslikava ono što je za drevne narode toliko prirodno, a čega se mi tek lagano podsećamo:
Jednog je dana Šakja Buda pokazao cvet svojim učenicima, koji su se okupili oko njega: „Danas vam otkrivam svu tajnu naše filozofije", reče. „Evo je!" I pokaza im cvet. Niko ga nije razumeo. Jedan jedini učenik je sa osmehom gledao u cvet. „Ti si me razumeo. Od sada možeš da propovedaš umesto mene", reče Buda.
Izvor: Sensa
