Prestanite previše da se vezujete za stvari, ljude i događaje: kako da sprečite patnju i živite bezbrižno

Jedan od glavnih uzroka ljudske patnje gotovo sve duhovne tradicije otkrile su u našoj sklonosti da se vežemo za stvari, ljude, događaje. Da bismo sebe poštedeli suvišne patnje, potrebno je razumeti šta pojam vezanosti tačno znači i kako uvežbati nevezanost. Ona ne znači manjak empatije, razumevanja i saosećanja. Nevezanost nije nedostupan cilj koji mogu ostvariti samo predani duhovni tragači – možemo je vežbati u svakodnevnom životu i biti u skladu sa sobom i drugima.

Dugo vremena i ja sam bila zarobljena, grčevito držeći orahe u ćupu. Bilo je puno takvih ćupova, ali jedan od onih koji me dugo držao zarobljenom bio je posao koji nisam volela, na kojemu nisam mogla ostvariti svoj puni potencijal, nisam mogla zarađivati onoliko koliko zaista vredim i nisam se mogla profesionalno razvijati.

Stalno sam pronalazila nove razloge zašto zadržavam taj posao, a oni su uvek odražavali moje strahove: strah da bez tog posla neću moći osigurati egzistenciju, sumnja u uspeh pokretanja vlastitog posla i još nebrojeno mnogo drugih dvoumljenja, sumnji i strahova.

A za moju prijateljicu loš brak

Za moju je prijateljicu, pak, ćup sa orasima bio nesrećan brak. Nikako nije mogla pustiti taj odnos jer se plašila samoće, strahovala je i za egzistenciju jer je sumnjala u svoju sposobnost da sama zarađuje dovoljno za život. Mnogo je tema i ličnih priča koje prepoznajemo u svom i životima nama bliskih ljudi koje pokazuju isti obrazac. Vezujemo se za stvari, ljude, situacije koje nas čine nesrećnima, bojimo se pustiti, ne znamo kako to učiniti...

Ali nismo vezani samo svojim strahovima. Vezani smo i svojim željama. U našem srcu i umu stalno se menjaju želje; neke od njih male i lako ostvarive, a neke velike, intenzivne, opsesivne. Od čokolade, poljupca, cipela, preko diplome, posla i novca do nematerijalnih želja poput želje za srećnim brakom, savršenom ljubavi, ugledom, slavom i slobodom. Sve te želje koje nosimo u sebi stvaraju snažnu vezanost.

Nevezanost nije nezainteresovanost, ravnodušnost, hladnoća...

Nevezanost je sposobnost prepoznavanja želja i odbojnosti, strahova, očekivanja, svih snažnih emocija koje nas pokreću, i sposobnost da se od njih odmaknemo i razmotrimo ih. Kada ih možemo razmotriti, lakše ćemo prepoznati da smo sami sebe zarobili držeći čvrsto neke svoje orahe u ćupu.

Nevezanost je sposobnost prepoznavanja šta treba pustiti i kada to treba učiniti. To ne znači da treba prekinuti svakodnevne navike. Od nas se ne očekuje da se odreknemo posedovanja materijalnih stvari, porodice, prijateljstva ili karijere.

Stav nevezanosti ne znači biti nezainteresovan, ravnodušan, emotivno hladan, distanciran ili pasivan. Upravo u svakodnevnim navikama i poslovima, uključenošću u događaje, povezanošću s ljudima te razvojem veština, ideja i karijere možemo još bolje primeniti i vežbati duhovne uvide u način delovanja, u donošenju ispravnih odluka.

Poznata je budistička izreka "Pre prosvetljenja sam nosio vodu i cepao drva. Posle prosvetljenja nosim vodu i cepam drva." Ona nas podučava da i kad naučimo primenjivati nevezanost, naš će život u svojim spoljnim manifestacijama izgledati isto. Ono što se menja naše je unutrašnje stanje – nestaje strah i uznemirenost, žudnja, odbojnost, očekivanja...

PageBreak

Kada pogledamo život oko sebe, teško ćemo pronaći nešto što nije prolazno, nešto što će trajati večno. Sve se oko nas vrti, sve je u stalnom menjanju, rađanju i nastanku, razvoju i rastu, propadanju i umiranju. To je univerzalni kosmičkizakon koji prepoznajemo u ritmu godišnjih doba, u fazama vlastitog života.

Nastaju, cvetaju i nestaju naše ljubavi, naši poslovi, projekti, naša tela. Sve je prolazno. A kada se vežemo za ono što je prolazno, pre ili kasnije, to ćemo izgubiti. Gubitak onoga za što smo se vezali stvoriće patnju. Prvi korak u vežbanju nevezanosti je spoznaja istine da je sve prolazno.

Možda ste na kursu meditacije radili vežbu osvešćivanja prolaznosti. Kada sednemo u položaj prekrštenih nogu, udobno se smestimo i počnemo razmatrati čula u telu i svoj dah, često će nam se dogoditi da osetimo neku neprijatnost.

Odjednom me vlas kose dodiruje po čelu i to mi smeta. Sva moja pažnja se usmerava na tu neprijatnost i silno želim rukom pomeriti tu vlas kose sa čela, ali cilj vežbe je da ostanem mirna i razmatram kada će taj osećaj prestati. Dok mirno posmatram i dišem, sa svakim izdahom puštam taj osećaj da ode. I u jednom trenutku primetim da je neprijatnost nestala, uspela sam je potpuno pustiti.

Ne stvaramo odbojnost prema negativnim iskustvima i žudnju za pozitivnim

Kada razumemo prolaznost na dubljem nivou, puno je lakše zadržati razmak – zadržati nevezanost. Kada naučimo da pustimo osećanja, oni neće prestati da postoje, samo ćemo se prema njima odnositi drugačije zato što razumemo njihovu prolaznu narav. Ne zaplićemo se u osećaje stvarajući odbojnost prema negativnim iskustvima ili želju za pozitivnim. Dopuštamo da se osećanja pojave i nestanu, ali pritom nismo dramatični i ne ponašamo se negativno. Imamo perspektivu, jasan pogled na svoja osećanja.

Sve ovo zvuči vrlo razumljivo i jednostavno dok se ne suočimo sa stvarnim životom. Kako stvarno uvežbati nevezanost kada se zaljubimo i sa drugom osobom poželimo ostvariti punoću veze? Pa moramo se otvoriti i povezati sa drugom osobom. Kako možemo želeti uspjeh – steći diplomu, kupiti stan, dobiti dobar posao i pritom ostati u stanju nevezanosti?

To su sve uobičajena očekivanja, želje većine nas, želje koje nas motivišu da se ostvarujemo na raznim područjima života. Kako je moguće zadržati nevezanost kad primećujemo veliku društvenu nepravdu u svojoj neposrednoj okolini – je li moguće ne naljutiti se? Podsetimo se: nevezanost ne znači da smo ravnodušni ili pasivni, da treba isključiti osećanja.

Prava nevezanost podrazumeva da ćemo ih prihvatiti i uroniti u njih. Ako su neprijatni, znamo da će proći, ako su prijatni, u tom trenutku možemo u njima uživati, bez očekivanja da traju zauvek. Nevezanost nam pomaže da uronimo u svaki trenutak svog života, prihvatimo ga onakvim kakav jeste, ali smo istovremeno svesni njegove prolaznosti i spremni smo ga pustiti.

PageBreak

Kada postanemo vešti u vežbanjunevezanosti, očekivanja i želje više neće upravljati našim životom. Prihvatamo svoja osećanja, ali uz unutrašnji pomak. Sposobni smo da razmotrimo šta se u nama događa, ali u sebi ne stvaramo idealistička očekivanja koja nas vežu.

Svet vidimo onakvim kakav jeste, priznajemo da postoji dobro i zlo, ne stvaramo subjektivna očekivanja o tome šta i kako bi trebalo biti. To ne znači da nećemo reagovati – hoćemo, ali promišljeno, razlikujući dobro i zlo, postupajući ispravno. Problemi sveta i našeg života u nama će izazvati saosećanje, a ne ljutnju.

Kada dosegnemo barem neki stepen nevezanosti, nećemo više zavisiti od ljudi i stvari da bismo se osećali srećno, sigurno ili uspešno. Nećemo očekivati da nas neka stvar, događaj ili druga osoba upotpuni. Bićemo zadovoljni sobom, svesni da sve što je važno i sve što je potrebno za smirenost i sreću imamo u sebi.

Nevezanost će nam pomoći i da prestanemo da akumuliramo materijalne stvari. Većina nas verovatno ima puno više nego što nam treba. Razmislite pre kupovine: je li vam ta stvar zaista potrebna, hoće li vas ona učiniti srećnijom osobom?

Kada se ne poistovećujemo sa svojim mislima i osećanjima, sa svojim željama i očekivanjima, možemo biti opušteniji jer svaki novi trenutak dočekujemo otvoreno, sa zanimanjem, spontano. Slobodni od vezanosti, potpunije učestvujemo u svakom trenutku koji nam život donese.

Duboka zahvalnost i stalna sreća

Tada doživljavamo i više sinhroniciteta, lakše primećujemo da se život odvija bez napora i sasvim prirodno. Kada pustimo potrebu da stalno nešto radimo, budemo nešto posebno, da se borimo za ono što mislimo da će nam doneti sreću, osetićemo duboku zahvalnost na svakom mirnom i srećnom trenutku u svom životu.

Iz pozicije nevezanosti imamo jasniju sliku života, lakše prepoznajemo istinu i prave vrednosti. Kada prestanemo da se opiremo životu i osuđujemo ljude i pojave, gotovo neprimetno će nestati ljutnja, tuga, strah. Daćemo sebi i drugima slobodu da budemo ono što jesmo bez osuđivanja. Nećemo biti vezani za očekivani ishod svojih aktivnosti, napravićemo najbolje što možemo i pustiti. Kad se ne vežemo za očekivane rezultate svog delovanja, oslobodićemo se velikog dela tjeskobe i unutrašnjih napetosti.

Bićemo otporniji u situacijama gubitka ili smrti jer smo svesni da je sve prolazno, znamo da moramo pustiti, sa zahvalnošću za svaki srećan trenutak koji smo doživeli. Imaćemo osećaj zadovoljstva i celovitosti jer ne želimo ništa posebno, bićemo srećni u sadašnjem trenutku.

Izvor: Sensa.hr