Tom Best, veliki učitelj i šaman, naučio nas je kako da se povežemo sa zemljom, jednom od četiri elemenata prirode. To nije bilo teško na Baliju, kada ste okruženi energijom mira, pirinčanim poljima i ljudima koji su tu na istom zadatku - da otkriju "Many faces of the spirit".

Ležim na zemlji, licem zaronjena u travu. Telo mi je svom težinom prepušteno sili zemljine teže. Osećam pulsiranje srca, a stomak je utonuo i kao da se povezao sa travom i zemljom ispunjavajući neravnine na tlu. Ispred usta sam šakama napravila prolaz da to što kažem čuje samo zemlja. To je tajna koja ostaje samo njen teret - kada joj ga predam. Zemlja je naša majka. Ona prihvata sve đubre i pretvara ga u plodnu zemlju i rastinje. Treba da joj ispovedim moj najveći stid, krivicu, tajnu, ono što sam potisnula u najmračniji deo sebe. Nisam dovoljno sa decom... Ne javljam se tati... Sporo mi dolaze sećanja...

I odjednom, kao fleš, pojavila se slika događaja zbog koga sam osetila nalet stida, trenutni impuls da se dignem sa zemlje i prekinem vežbu. Dugo mi se nije pojavilo sećanje na taj događaj. Pričam zemlji... U trenutku kao da starija, iskusnija „ja" slušam mlađu sebe. Razumevanje i ljubav počeli su da zamenjuju kajanje. Svaka suza koja se skotrljala u travu odnosila je teret koji sam godinama nosila. Dok sam slušala sebe, sa vremenske distance i sa iskustvom koje imam, shvatila sam da ništa drugo tada nisam mogla da uradim. To je bila dozvola za oproštaj. Ja sam sebi bila i sudija i advokat i osuđeni! Izašla sam iz sudnice, proces je završen - nema optuženog, jer nema krivice!

Verujem da smo svi mi proveli sate i dane uništavajući svoj život nečim što ne možemo da promenimo. Krivica - negativno osećanje zbog toga što smo uradili nešto što je protiv naših životnih principa - jeste iskonsko osećanje. Svi se osećaju krivim, ponekad. Ali, primetila sam da se neki ljudi osećaju krivljim od drugih, iako nisu uradili gore stvari. A ima i onih koji za sve što se dogodi imaju komentar: "Kriv je taj ili to", kao vrhovne sudije! S obzirom na to da je krivica težak tovar koji nosimo sa sobom kroz život, bilo bi dobro da otkrijemo zašto nam se javlja i da li je svaki osećaj krivice loš.

Krivicu bismo mogli da podelimo na: prirodnu krivicu što smo nešto uradili ili propustili da uradimo; otrovnu krivicu - osećaj da nisam dobar čovek; i egzistencijalnu krivicu - nepravda koju činimo kao ljudi.

PageBreak

Griža savesti

Ukoliko slažete svog dečka s kim ste proveli prethodno veče, ili ste izgubili omiljenu knjigu vaše prijateljice koje više nema u knjižarama, osećaj griže savesti je prirodan. On je u vezi sa sadašnjim trenutkom i može biti bolno iskustvo, naročito ukoliko smo nekoga jako povredili. Ali, ova vrsta krivice se može "popraviti" uprkos tome što se nekada osećamo baš loše - možemo pitati za oproštaj, vratiti dug ili odlučiti da promenimo ponašanje. Onoga trenutka kada to uradimo, krivica bi trebalo da nestane.

Ova, mogli bismo je nazvati prirodna krivica, u tesnoj vezi je sa našim nervnim sistemom - to je naš unutrašnji alarm koji nam pokazuje da se ponašamo suprotno našim moralnim načelima. Zahvaljujući tom alarmu - menjamo ponašanje.

Ukoliko imamo zdrav odnos prema ličnoj krivici, ne pravimo od toga dramu. Umesto da se trujemo zašto smo nešto uradili - to osećanje može da bude signal da svoje ponašanje uskladimo sa svojim životnim vrednostima. Ako smatramo da je prevara nešto preko čega ne bismo prešli - onda je prirodno da mi ne varamo druge, zar ne? Ukoliko ne volimo da nas lažu, bilo bi dobro da se prisetimo toga pre nego što izmislimo nešto, zato što nam je to lakše nego da se suočimo sa svojom neodgovornošću. Razlog takvog ponašanja je krajnje sebičan i opravdan - ne želim da povredim nekoga zato što želim da se osećam dobro!

Situacije u kojima prirodna krivica dobija svoj otrovni ujed je kada se koristi kao: instrument za vladanje (u društvu, porodici, religiji, čak i u joga zajednicama) ili kada smo preterano kažnjeni za nešto što smo uradili, najčešće u detinjstvu. Tada se javlja iskrivljeni, neodređen osećaj da smo loši. Ovo je osećaj koji pluta oko nas i veoma je teško boriti se sa njim, jer je u vezi sa našim potisnutim osećanjima. Kako možemo da se borimo i oprostimo sebi za nešto što ne znamo šta je ili ne verujemo da je suštinski moguće ispraviti?

Ako ne otkrijemo gde ovo osećanje nastaje, nećemo moći da se oslobodimo bola koji nam on zadaje. Takođe, ovaj nagomilan osećaj krivice se aktivira sa svakom i najmanjom greškom koju napravimo danas, tako da nas naš negativan unutrašnji dijalog dovodi u loš osećaj koji je potpuno neproporcijalan u odnosu na grešku koju smo napravili.

Otrovna krivica se manifestuje na dva načina: prvi je kada je krivica deo nečije ličnosti - ljudi koji se stalno izvinjavaju, osećaju loše ili bezvredno. Drugi način je kada je osećaj izazvan spolja, nekim komentarom ili "greškom" koja je napravljena. Nekada vam na kraj pameti ne bi palo kako je neko interpretirao bezazleno pitanje koje ste postavili, zato što toksična krivica iskrivljuje stvarnost. Filter kroz koji primamo informacije ih boji krivicom.

Toksična krivica, sama po sebi nema veze sa tim šta smo uradili - upravo to je čini otrovnom. Kada patimo od ovog osećanja bilo koja greška koju napravimo postaje toliko zastrašujuća zato što sav tovar akumulirane griže savesti spadne na nas i to nas parališe. Ukoliko su roditelji i učitelji pridavali preveliki značaj nečemu dok smo bili deca i stvorili breme velikih očekivanja kod nas, ukoliko smo vaspitavani krutim religijskim pravilima, mogli smo već tada biti ispunjeni osećanjem krivice, bez ikakve realne osnove.

Oni koji veruju u karmu (ideja da su sadašnje okolnosti uslovljene našim prošlim životima) vide krivicu kao ostatak karmičkog nasleđa koji je smešten u suptilnim nivoima naše ličnosti. U tibetanskim tekstovima, koji se bave ovom temom, daje se savet kako da se oslobodimo tih slepih putnika koji nas prate - kroz ponavljanje molitvi, mantri, kroz humanitarni rad i služenje drugima (karma joga) i darivanjem. Na Baliju je to jako izraženo - možete videti cvetne korpice ispred svega što im je važno - ispred hramova, kuća u kojima žive, spomenika svecima...

PageBreak

Egzistencijalna krivica

Naša krivica može biti politička i socijalna. To je onaj osećaj kada vidite gladne u Africi, ljude u Japanu koji su ostali bez domova nakon cunamija, ribe i delfine koji umiru zbog izlivanja nafte u okean... I kada vidimo koliko, bez obzira na svakodnevne žalopojke, živimo privilegovano! Ovaj osećaj je stvaran i opravdan, zato što je skoro nemoguće da živimo na Zemlji a da ne ugrozimo druge vrste (bilo tehnološkim nepretkom, bilo nemarom) ili jednostavnom činjenicom da živimo u materijanom blagostanju, a da neko ko je dobar, vredan i pošten - nema za osnovne potrebe. Čak i kada živimo skromno, uvek postoje oni kojima ni to nije dostupno.

Izgubila se tradicija po kojoj imamo dug prema precima, prema zemlji koja nas hrani, prema našim učiteljima, prema Bogu i prema svima koji su nam pomogli. Kada ne plaćamo ove dugove, što nas je tradicija uvek učila, patimo od egzistencijalne krivice. U modernim demokratskim društvima, kojima i mi pripadamo, sa negovanjem individualizma i sa razorenim porodicama, niko nas ne uči da dajemo - samo zato da bismo poštovali osnovni princip života.

Tu mislim i na običaje koji su skoro nestali - da ugostimo slučajnog gosta, podelimo hranu sa siromašnima, da nahranimo pse lutalice, da pomognemo staroj komšinici, a da ne pričam o dobrotvornom radu. Svaki gest poštovanja prema onima koji su nam pomogli smanjuje teret krivice. I često kada čujem komentare ljudi da ne mogu da promene svet nekom malom dobrotom, pa zato ne čine ništa, setim se reči Majke Tereze: "Mi ne možemo da učinimo velika dela, samo mala - sa mnogo ljubavi". Zato, razmislite, da li ste ikada učinili nešto ne očekujući ništa za uzvrat?

Ukoliko se egzistencionalni greh udruži sa otrovnom krivicom - stvara se osećaj odgovornosti za svačiji bol. Naučiti da razlikujemo pravo saosećanje od bezpotrebnog žrtvovanja je početak učenja i rada na ličnoj sreći (ukoliko nas osećanje griže savesti izjeda).

Jednom kada prepoznamo osećanje kao krivicu i kada postanemo svesni šta je izaziva, postaje nam lakše da se izlečimo od nje. Joga nam u tome pomaže - na isti način na koji detoksom čistimo svoje telo od akomuliranih toksina, ona nas raznim tehnikama uči da pročistimo svoju dušu. Ko smo, šta radimo i način na koji razmišljamo ima veze sa našom porodicom i načinom vaspitanja, kulturom u kojoj smo odrasli. To stvara skriveni obrazac za naše ponašanje danas. Svrha joge je da to osvestimo. Pranayama (jogičko disanje), relaksacija i meditacija su stvorene da sagore ostatke prošlosti, uključujući obrasce po kojima se osećaj krivice nastaje.

Napišite pismo svojoj duši, svom višem ja, svojoj podsvesti ili jednostavno pošaljite zahtev (primetićete da ne pišemo molbu!)

Draga... molim te oprosti mi za sve postupke kojima sam povredila nekoga, svesno ili nesvesno (ukoliko želite, napišite događaj zbog koga osećate kajanje). Ovim što tražim oproštaj - znam da mi je oprošteno!

Spalite pismo. Element vatre transformiše sve, pa i naš osećaj krivice.

Dragana Jovanović je lifecoach za lini razvoj i joga učitelj, www.lifecentar.com