U trenutku kada shvatimo da smo se poprilično udaljili od svog cilja, neophodno je da se zapitamo koja nam je bila prvobitna namera i šta sada možemo učiniti po pitanju naše navike.
U neurolingvističkom programiranju postoji jedna pretpostavka koja kaže „Ako te ono što radiš ne dovodi do onoga što želiš, radi nešto drugo!".
Na prvi pogled toliko banalna i jednostavna i verujem da nisam otkrila toplu vodu, ali uprkos tome u savetovanje i psihoterapiji se često javljaju ljudi koji uprkos informacijama koje dobijaju iz okoline i dalje čine jedne te iste stvari i očekuju drugačiji rezultat.
Odabiraju partnere koji ih ne uvažavaju, a očekuju da će se njihova priča lepo završiti. Nezadovoljni su na poslu, ali se i dalje trude (iako šefovi to ne cene) i očekuju da će se situacija s vremenom popraviti. Imaju višak kilograma i nadaju se da će smršati kada više neće biti pod stresom (a pritom i dalje jedu i ne vežbaju).
Ja sam svoj „aha efekt" doživela s jednim papagajem (lepo me istrenirao, kao Pavlov svoje pse). Naime, unazad koju godinu u našu kuću stigao je jedan papagaj. U početku je to malo stvorenje bilo vrlo plaho i sramežljivo, a onda je ulaskom u pubertet (da, i papagaji imaju pubertet) odjednom postao kreštavo pernato čudo.
Kako sam u jednom periodu radila od kuće, a kako je njegov kavez bio neposredno iza mog radnog stola, tako je i njegovo kreštanje bilo prilično iritantno i otežavalo mi rad (ko zna kakvi su bili moji članci u ono vreme). I kako bi mogla donekle u miru da radim, ja sam ga redovito puštala iz kaveza, kada bi njegovo glasanje postalo neizdrživo. I moj je papagaj dobio vrlo jasnu poruku: deri se i bićeš pušten iz kaveza.
S vremenom se dogodilo da je moj papagaj počeo da krešti kad god bi me video lepo sam ga naučila šta će da se dogodi kada zaurla. Papagaj je tako radio ono što ga je vodilo do cilja (puštanje iz kaveza), a ja sam - da izbegnem teži put - radila ono što me na kraju nije dovodilo do cilja.
Očekivala sam da će papagaj da shvati da nije u redu da stalno urla, puštala sam ga napolje verujući da će da ima „grižu savesti" kada ga zatvorim u kavez i da će ćutati, ali to se nije dogodilo. On je i dalje urlao kad god bi ga zatvorila u kavez (iako je pre toga satima bio napolju). I onda sam se jednog dana setila NLP-a: stalno radim jedno te isto, a očekujem druge rezultate. Pa to je nemoguće!
Koliko puta se vama dogodilo da ponavljate iste postupke, a da očekujete druge rezultate? Koliko puta ste se trudili i ulagali u odnos koji je bio jednostran, čvrsto verujući kako će se to jednom sigurno promeniti kada osoba „nešto shvati"?
Verujem da je većina nas sklona da istraje u nečemu iako time ne postižemo cilj. Mi se i dalje nadamo da će se nešto promeniti. Realnost je drugačija: ako nešto radimo i postižemo određeni rezultat, rezultat se neće promijeniti sam od sebe sve dok su naši postupci isti. Ako uvek na isti način pripremam jelo, ono je uvek manje-više sličnog ukusa. Ne mogu da očekujem originalno jelo drugačijeg ukusa, ako uvek koristim iste začine i uvek sve radim na identičan način.
Tek kada osvestimo da smo uporni u ponavljanju obrazaca koji nas ne dovode do cilja možemo nešto promeniti. Svaka promena ne znači da ćemo odmah doći do cilja: ali smo bar dobili povratnu informaciju i metodom pokušaja i grešaka možemo da testiramo dalja ponašanja. U svakom slučaju, promenili smo poziciju i približili se tački koja će nas dovesti cilja. A to je puno bolje nego stalno sediti na istom mestu i očekivati drugačiji rezultat. Zar ne?
Moj papagaj više ne urla kada me vidi. Sada ga puštam iz kaveza samo kad je tih a čim počne da galami vratim ga nazad u kavez. Više ne očekujem da on sam nešto shvati - on i tako samo reaguje na moje ponašanje. A to je puno bolje, jer i tako jedino svoje ponašanje mogu da kontrolišem i menjam. Ako želite promenu i drugačije rezultate krenite od sebe i svojih postupaka!
Izvor: Ordinacija
