„Možemo da dignemo glas, ali to treba da radimo sa mesta u kome smo u kontaktu sa sobom i svojim potrebama, i sa punom svešću da smo sami odgovorni za svoja osećanja i sopstvene potrebe“, piše Javor Škerlj Vogelnik, međunarodni sertifikovani trener nenasilne komunikacije.
Međutim, zbog toga što često nismo svesni ovih potreba i jer nismo naučili kako da preuzmemo odgovornosti za svoja osećanja, mi projektujemo sopstvene unutrašnje tenzije, ili bar pokušavamo da ih projektujemo na druge ljude. Rezultat je podizanja glasa u smislu optuživanja ili okrivljavanja drugih ljudi za sopstvenu nelagodu.
Ovakav način izražavanja će vrlo verovatno izazvati razdor ili otpor u našim odnosima, jer pokušavamo da sebe i svoje potrebe stavimo „iznad“ ljudi sa kojima smo u vezi, ili svoju moć i odgovornost za sopstveno blagostanje stavljamo u ruke drugih.
S druge strane, imamo priliku da ojačamo svoje znanje o emocionalnoj inteligenciji i osnažimo se do te mere da uz pomoć transformacije sopstvenih frustracija, nemira i napetosti pomažemo sebi da dođemo do dubljeg kontakta sa samim sobom i sopstvenim potrebama, koje potom jasno izražavamo i podržavamo konkretnim zahtevima. Istovremeno, možemo uzeti u obzir i potrebe druge osobe i izbegavamo jezik optuživanja, koji najčešće promašuje suštinu suštine poruke koju želimo da izrazimo.
Na taj način, uz emocionalni naboj besa ili frustracije, možemo sebi pomoći da jasnije izrazimo svoje čežnje. Možemo i da podignemo glas, ali to činimo iz mesta u kome smo u kontaktu sa sobom i svojim potrebama, i sa punom svešću da smo sami odgovorni za svoja osećanja i sopstvene potrebe.
Kada na ovakav način podižemo glas možemo povećati mogućnost povezivanja sa sobom i sa drugima, jer direktno komuniciramo univerzalne kvalitete (mir, poštovanje, efikasnost, slušanje, reciprocitet...) i izbegavamo zastareli jezik optužbi, okrivljavanja i zahteva.
Izvor: Sensa.si
BONUS VIDEO: