Uverena si da je tvoje ponašanje izazvano nečim izvan tebe i da nemaš kontrolu. Istina je potpuno drugačija. Mi, naime, uvek, bez obzira na spoljne okolnosti i ljude, slobodno biramo svoje viđenje stvari i ponašanje. Kada to uspemo da osvestimo, naš život postaje znatno sretniji.
Šta znači - biti u pravu? Biti u pravu znači dokazati drugoj osobi kako je način na koji ti gledaš jedini ispravan. Ovakvih si se situacija zasigurno nagledala/o u raznim odnosima, bilo s partnerom, mamom, svekrvom, u tramvaju, na kasi..
Jedna moja profesorka uvek je govorila kako je u redu drugoj osobi reći „Ti si u pravu...", a imati svoje mišljenje (ovaj drugi dio rečenice niti ne treba izustiti... možete ga izgovoriti u sebi). I to jeste zaista tako. Svi mi imamo mišljenje. Veliko je umeće znati se ne uhvatiti dokazivati da si u pravu. Zašto? Jer tada trošite ogromnu energiju na dokazivanje nečega što možda druga strana uopšte ne može da razume.
Ko te zaista pravi budalom? Neko će reći: "ali ako ne dokažem da sam u pravu, drugi će me smatrati budalom." No, ko nas zaista pravi budalom? Neko drugi ili mi sami? Ima jedna priča o dva vojnika koja su sedela na ogradi i pušila cigaretu. Pala je granata. Jedan vojnik skočio je u rov kako bi si spasio život, a drugi vojnik ostao je na ogradi i nastavio da puši.
Priča o gospodinu Danku
Znači, isti događaj a dve različite reakcije. Svaki od njih je sam za sebe procenio opasnost iste situacije. Jedan je pomislio; "Uh moram sačuvati glavu", dok je drugi pomislio „Nije blizu... mogu da nastavim da pušim".
Na brige potrošimo čak 5 godina života i mi smo svakog dana poput tih vojnika. Tako je i s nama, s našim odlukama koje svakodnevno donosimo i s onim našim dokazivanjem da smo u pravu. Recimo da te neko uvredi. Možeš da uvrediš tu osobu istom merom jer želiš da joj dokažeš kako je to što je napravila ružno, ili je možeš ignorisati jer razumeš da, ukoliko sada uđeš u dokazivanje ko je u pravu a ko nije, izgubićeš deo svog vremena, a i živaca. Stoga radije biraš da se povučeš.
Uvek imamo mogućnost da promenimo ugao gledanja na situaciju i uvek možemo sebi da osvestimo kako smo mi ti koji sebi kreiramo srećniji i mirniji život.
Kako bih ti približila gore rečeno ispričaću ti priču o gospodinu Danku, koju pričam na svojim seminarima. Ona mi služi kao predivna anegdota koja svedoči kako uvek imamo mogućnost da izaberemo drugačiji ugao gledanja na situaciju i tako pronađemo mir u srcu.
Jedne zime moj je svekar trebalo da ide na operaciju u Zagreb. Bilo je potrebno smestiti svekrvu u hotel dok je on u bolnici. Okrenula sam broj jednog hotela i javio mi se gospodin Danko. Čim je čuo odakle sam, krenuo je s predrasudama da su ljudi iz mog kraja „gospari", da su sa svakim fini i ni sa kim iskreni. Rekla sam mu da još nije upoznao mene, jer da bi tada sigurno promenio mišljenje.
I tako, malo po malo, razvezali mi priču u kojoj saznam da je gospodin Danko vlasnik hotela te mi na kraju, iako je imao predrasude, ponudi vrlo prihvatljivu cenu smeštaja. Oduševljena njegovom velikodušnošću i dobrotom napišem mu mail rezervaciju, kako ne bi možda promenio mišljenje (zaboravih napomenuti da mi se učinilo dok smo razgovarali da je pod uticajem alkohola - iako je to samo moja sumnja).
Celog dana razmišljala sam o lepom gestu gospodina Danka koji mi je nesebično pomogao. Bila sam zahvalna što postoje ljudi poput njega. S obzirom na to da sam i sama planirala u Zagreb kroz nekoliko dana, odlučim da pozovem gospodina Danka kako bih dogovorila sastanak i predala mu poklončić koji su svekar i svekrva poslali u znak zahvalnosti. Sva srećna i ushićena, okrenem broj njegova hotela.
Javi se gospodin Danko, prepoznam mu glas. „Poštovanje" - kažem - „to sam ja K..... iz Dubrovnika!" „Iz Dubrovnika...p.....vam materina dubrovačka" - odjekne s druge strane. "Vi Dubrovčani ste premazani svim mastima, vi sve radite u rukavicama..." - krene gomila psovki i uvreda s druge strane telefona... Kako svladati izlazak iz zone komfora? Ne verujem onome što čujem, pokušavam prekinuti paljbu, objašnjavajući da sam to „ja" i da želim da svratim do njega kako bih se zahvalila. Međutim, gospodin Danko samo vergla svoje i na kraju mi spusti slušalicu.
Samookrivljavanje kao zamka
I dalje ne verujem da se dogodilo - to što se dogodilo! Zovem, ponovno... niko se ne javlja. I tada shvatim da mi je gospodin Danko zaista zalupio slušalicu. "Zašto baš meni?" U trenutku osetim laganu frustraciju i crvenilo u licu. Na trenutak promislim: Pa zašto se meni ovo događa? Međutim, vrlo brzo shvatim, ako se budem uplela u samookrivljavanje i samoispitivanje zašto je Danko napravio to što je napravio, samo ću produbiti postojeće stanje.
S obzirom na to da sam sada svesna da sama odlučujem i upravljam svojim mislima i delima, krenem prvobitno s mojim standardnim TI (teorija izbora) monologom u glavi.
K......, ti znaš da se ljudi ponašaju za sebe, a ne protiv tebe! Ti znaš da gospar Danko sve što je izrekao nije govorio da bi povredio tebe, nego je radio za vlastiti smisao. Ti ne znaš šta se trenutno događa u njegovoj životnoj situaciji...Ti možeš ovoga trenutka na njega da gledaš s gorčinom i ljutiš se što te izvređao i sl. (čime bi samo produbila svoju frustraciju) ili možeš da odlučiš da na gospodina Danka gledaš baš onako kako si gledala kada je pomogao tvojoj porodici u trenutku kada vam je pomoć trebala.
Odlučim se za ovu drugu opciju i istoga trenutka frustracija se smanji te ponovno osetim mir i ravnotežu u svom srcu. Nisam želela da na ovome ostane pa sam istog trena gospodinu Danku napisala sledeći mail:
Poštovani gospodine Danko! Htela sam da Vas danas telefonom obavestim da dolazim u Zagreb sl. nedelje i da vam nosim poklon koji su moji svekar i svekrva namenili vama. Puno ste učinili za njih i htela sam da Vam se lično zahvalim. Bez obzira na to što vi mislite o Dubrovčanima, ja o Vama mislim da ste čovek velikog i predivnog srca. Žao mi je da ste prekinuli razgovor danas. Mislila sam da će ovo biti prilika za upoznavanje. Možda nekom drugom prilikom, ko zna. Želim Vam svako dobro. K.....
Da nisam učila teoriju izbora verovatno bih, kao i većina mojih polaznika na seminaru, produbila frustraciju misleći kako je Danko užasan čovek jer me je izvređao i kako više s njime ne želim da imam nikakav kontakt. Možda bih planirala da mu se osvetim, npr. na Trip adwiser-u napišem lošu recenziju i sl.
Srećom, sada sam nešto mudrija i zrelija. Sada znam da sama sebi nosim ljutnju ili radost, pa ako već mogu da biram da mi bude bolje u životu, radije ću se okrenuti onome što u meni izaziva srećnije emocije. Za sebe sam uradila najbolje što sam mogla. Promenila sam ugao gledanja. Nećeš verovati, ali za 10 minuta stigao je njegov mail:
Poštovana K..... Izvinjavam se na svemu. Dođite kad god budete mogli. Uvek su vam naša vrata otvorena; za sve vaše, a posebno za vas. Želim Vam svako dobro i neka vam sve na dobro izađe. Od srca, Danko!
Jedan poznati američki psiholog u svojim knjigama piše o tome da kada se nađemo u situaciji da budemo u pravu ili u miru, da je za našu sreću uvek bolje biti u miru negoli u pravu. Sada shvatam što to znači. Sada razumem važnost toga. Mislim da možeš i ti. Svesno znam da u svakom čoveku mogu pronaći barem jednu stvar koja je pozitivna i da mi je lakše, za mene, da ga gledam kroz prizmu pozitivnih emocija, nego da gledam ono što ta osoba radi negativno i u čemu nije dobra. U svakome postoji dobro i zlo. Mi vidimo ono što želimo da vidimo u drugome i uvek je to projekcija nas, a ne te osobe. Ja radije biram svetlo. Uostalom, ovo nije priča o Danku, nego o meni. Ljubav se ljubavlju vraća.
Izvor: Zdrava krava