Svi mi živimo na približno istom mestu u svemiru – u državi zvanoj Srbija, na planeti zvanoj Zemlja, u galaksiji zvanoj Mlečni put. Većina bi se složila da se (igrom slučaja ili igrom providnosti) nalazimo u svima nama zajedničkoj stvarnosti koja je čvrsta i nepromenjiva. Tu su sto, stolica, časopis, prozor, kuća, pas. To nam je svima jasno i ne može da se dogodi da neko za klupu tvrdi da je prozor, a za psa da je stolica. Svet u kome živimo objektivno je isti, ali ipak ga svako od nas doživljava na neki svoj način. Način na koji psiha organizuje iskustva i tumači stvarnost za svakog od nas je poseban, tako da svako od nas zapravo živi sopstveni jedinstveni susret unutrašnje i spoljašnje stvarnosti.
Deo koji nedostaje
Stvarnost u kojoj živimo često nadograđujemo. Kada smo zaljubljeni, ako od druge osobe ne dobijamo dovoljno pažnje, skrojićemo tu pažnju pomoću misli. Nakon konflikta s prijateljem, ako smo u nekom trenutku ostali bez teksta, dovršićemo razgovor onako kako nam odgovara – takođe u mislima. Prevelika orijentisanost na ono što nemamo, na ono što nam nedostaje ili na ono što smo propustili troši veliku količinu energije.
Fokusiranost na „deo koji nedostaje“ lako može da postane svakodnevno, uobičajeno stanje. Na primer, odlučimo li da u slobodno vreme čitamo knjigu, ali smo poluodsutni zato što negde u sebi vagamo da li bi možda bilo bolje da smo otišli na trčanje ili s prijateljicom na kafu, naš izbor (čitanje knjige) automatski je obezvređen.
Orijentisanost na „ono što fali“ može da se manifestuje na još mnogo načina. Ako, na primer, stalno gledamo koliko nas još posla čeka ne osvrćući se i ne osećajući zadovoljstvo zbog onoga što smo već učinili. Ili, ako se trudimo da pridobijemo pažnju upravo onih ljudi koji nas ignorišu ili nas ne cene, a one koji nas uvažavaju i ne primećujemo. Zajednički naziv svih ovih situacija je stremljenje prema onom čega nema: prema poslu koji tek treba da bude obavljen, prema pažnji i potvrdi od strane nekog ko nam to ne daje. „Ono što fali“ možemo nazvati i „onim što stalno izmiče“ jer je posredi cilj koji, kada je dosegnut, više ne vredi.
Snaga posvećenosti
Ako smo orijentisani na „ono što nedostaje“, to je i unutrašnja i spoljašnja priča. Iznutra se temelji na osećaju manje vrednosti, a spolja na onom što bi osećaj vlastite vrednosti trebalo da nam podigne. Na primer, ako imamo osećaj da nam je život „skockan“ i da je jedino što nam fali dobar partner, unutrašnja fokusiranost na taj „manjak“ neprestano će da nam narušava samopouzdanje. Jednom kada se partner pojavi, među ostalim, on će imati i funkciju podizanja osećaja naše vlastite vrednosti, što dodatno komplikuje odnos.
Fokusiranjem na ono čega zapravo nema stvaramo u sebi osećaj praznine. I ne znajući da to radimo, šaljemo poruku da je život tamo negde, drugde, u onom što propuštamo, u onom što se odvija negde mimo nas ili nas tek čeka. Na taj način obezvređujemo sebe, omalovažavamo ono što trenutno jesmo, imamo ili radimo. Nešto je važno, dobro i kvalitetno upravo onoliko koliko se mi dajemo u to. Ako smo posvećeni čitanju, onda smo unutra, u knjizi, razumemo, upijamo. Kada smo unutra, u onom što trenutno radimo, možemo da osetimo zadovoljstvo i da ostanemo unutra ili da odlučimo da izađemo i da provedemo svoje vreme drugačije.
Fokusirana pažnja je nešto sasvim drugo od raspršene pažnje. Ova prva izvor je naše psihičke snage, a ova druga način je na koji umanjujemo vrednost svojih izbora. Šta god da radimo, to vrednujemo onoliko koliko smo prisutni u tome. U poslednjih desetak godina napisano je dosta knjiga o tome koliko je važno živeti u sadašnjosti i biti prisutan ovde i sada. Jedan od najpoznatijih autora koji nas jednostavnošću i jasnoćom svojih reči orijentiše prema sadašnjem trenutku je Eckhart Tolle.
No, neke sasvim druge knjige bave se onim što nas tako uporno pomera iz ovde i sada, time što je ono što nas vuče da budemo negde drugde i čime je naš um motivisan da kopa po prošlosti i bude lansiran u budućnost. Ove prve, uglavnom spadaju u sferu duhovnosti i filosofije, a ove druge u sferu psihologije i psihoterapije. Zato je važno da se duhovni i psihički razvoj odvijaju paralelno. To su, ionako, samo prividno odvojene kategorije.
Posvetiti se nečemu, kao što sama reč kaže, znači učiniti nešto svetim, dodati u svoje delovanje malo svetosti. A to možemo jedino ako smo svesni da svetost nije drugde, već tu. Kada nešto doživljavamo svetim, to znači da ima neprocenjivu vrednost. Posvećujući se, stvaramo dodatnu vrednost ili, tačnije, osvešćujemo skrivenu vrednost koja je sama po sebi već tu.
Zato, usmerenost na ono čega ima i što je tu, za razliku od usmerenosti na ono što fali, što nije tu, podiže osećaj lične vrednosti i poštovanja prema stvarnosti koja nas okružuje. Usmerenost ka tome ko i kakvi jesmo, umesto ka tome ko i kakvi nismo, unosi u život osećaj povezanosti i ispunjenosti.