Ako neprestano trčite za nečim što vam stalno izmiče, zaboravljate da uživate i da se posvetite vrednostima koje su već tu. Stoga, promenite perspektivu i osetite punoću stvarnosti u kojoj već živite.
Svi mi živimo na približno istom mestu u svemiru – u državi zvanoj Srbija, na planeti zvanoj Zemlja, u galaksiji zvanoj Mlečni put. Većina bi se složila da se (igrom slučaja ili igrom providnosti) nalazimo u svima nama zajedničkoj stvarnosti koja je čvrsta i nepromenjiva. Tu su sto, stolica, časopis, prozor, kuća, pas. To nam je svima jasno i ne može da se dogodi da neko za klupu tvrdi da je prozor, a za psa da je stolica. Svet u kome živimo objektivno je isti, ali ipak ga svako od nas doživljava na neki svoj način. Način na koji psiha organizuje iskustva i tumači stvarnost za svakog od nas je poseban, tako da svako od nas zapravo živi sopstveni jedinstveni susret unutrašnje i spoljašnje stvarnosti.
Deo koji nedostaje
Stvarnost u kojoj živimo često nadograđujemo. Kada smo zaljubljeni, ako od druge osobe ne dobijamo dovoljno pažnje, skrojićemo tu pažnju pomoću misli. Nakon konflikta s prijateljem, ako smo u nekom trenutku ostali bez teksta, dovršićemo razgovor onako kako nam odgovara – takođe u mislima. Prevelika orijentisanost na ono što nemamo, na ono što nam nedostaje ili na ono što smo propustili troši veliku količinu energije.
Fokusiranost na „deo koji nedostaje“ lako može da postane svakodnevno, uobičajeno stanje. Na primer, odlučimo li da u slobodno vreme čitamo knjigu, ali smo poluodsutni zato što negde u sebi vagamo da li bi možda bilo bolje da smo otišli na trčanje ili s prijateljicom na kafu, naš izbor (čitanje knjige) automatski je obezvređen.
Orijentisanost na „ono što fali“ može da se manifestuje na još mnogo načina. Ako, na primer, stalno gledamo koliko nas još posla čeka ne osvrćući se i ne osećajući zadovoljstvo zbog onoga što smo već učinili. Ili, ako se trudimo da pridobijemo pažnju upravo onih ljudi koji nas ignorišu ili nas ne cene, a one koji nas uvažavaju i ne primećujemo. Zajednički naziv svih ovih situacija je stremljenje prema onom čega nema: prema poslu koji tek treba da bude obavljen, prema pažnji i potvrdi od strane nekog ko nam to ne daje. „Ono što fali“ možemo nazvati i „onim što stalno izmiče“ jer je posredi cilj koji, kada je dosegnut, više ne vredi.
