Kada su se 1929. godine sreli, Simone de Beauvoir i Jean Paul Sartre znali su da je to ljubav za sva vremena. I mada nikada nije živeo zajedno, taj antikonformistički par, još tada otvoren za svaku vrstu iskustva „slobodne ljubavi“, ostao je zajedno do kraja života. Poput Kleopatre i Marka Antonija, čija je strast bila toliko moćna da im je omogućila da savladaju sve prepreke i zajedno ostvare sve što požele: ljubav, strast i mit o srodnoj duši o kojoj smo maštali gledajući njihovu životnu priču u filmovima sa Richardom Burtonom i Elizabeth Taylor.
Srodnu dušu svi mi zamišljamo kao nekoga ko nas upotpunjuje, ko nas prihvata onakvima kakvi smo bez obzira na sve naše mane, ko nas voli intenzitetom kojim nas niko drugi na svetu ne voli, ko nam je najbolji prijatelj, zbog koga ne moramo da pravimo mnogo kompromisa, s kim smo duboko povezani, te za tren zna šta mislimo i šta ćemo da izgovorimo, kao nekoga za koga momentalno znamo da je onaj pravi, bez sumnji, bez preispitivanja, bez nedoumica. I iznad svega, kao nekoga ko nas nikada neće napustiti.
Srodna duša znači sresti se i prepoznati se, a ne upoznati se. To je toplina, prepoznavanje, neverovatna intimnost još od prvog momenta, situacija u kojoj sve nekako teče svojim tokom. Jer ako, kada upoznate nekoga, poželite da budete bolji nego što jeste i pokušate da zamaskirate svoje negativne osobine, to znači da ta osoba nije vaša druga polovina. Da li zaista postoji takva osoba? Ili postoji nekoliko takvih osoba koje možemo sresti u životu? Može li nam se pak desiti da nikada ne sretnemo srodnu dušu? Ili da je propustimo iako je jednom ušla u naš život?
Mitovi o srodnoj duši
Aristotel je verovao da zaljubljeni dele istu dušu smeštenu u dva tela i da su se zahvaljujući tome sreli i prepoznali. Neki veruju da je to neko s kim smo delili živote tokom reinkarnacija, bilo da je reč o partneru, prijatelju, detetu, supružniku. Svi rečnici sveta, bilo da upotrebljavaju reč soulmates (na engleskom) bilo anima gemella (na italijanskom), srodnu dušu definišu kao osobu koja nam je po svemu kompatibilna, po pogledu na život, po senzibilitetu.
Budizam i hinduizam smatraju da se srodne duše vole i čuvaju van ovog vremena, tražeći se iz jednog života u drugi. U tu kategoriju spada i Jung, koji je takođe smatrao da se ljubavna sreća i emocije prenose iz sadašnjeg u buduće živote i da ćemo svakako opet sresti svoju srodnu dušu u obliku prijatelja, roditelja, deteta ili ljubavnika.
Nostalgija ka potpunosti
Potraga za srodnom dušom jedna je od onih tema koje oduvek zaokupljaju čovečanstvo. Svako od nas mašta o tome da se negde na ovom svetu nalazi neko ko nam u potpunosti odgovara, ko se prepoznaje, ko se uklapa kao savršeni pazl, ko iako misli drugačije, zna kako da nađe put do našeg srca.
Nije reč samo o romantičnom snu koji je osnažen medijskom kampanjom i iskorišćen u komercijalne svrhe (poput miliona sajtova koji nude upoznavanje srodne duše preko interneta) već je to često i naš osećaj da nismo kompletni, da nam, iako naizgled imamo sve, nešto nedostaje, pa čak i ako u tom momentu imamo partnera koji nas više-manje usrećuje. To je ideja da ćemo u drugoj osobi i u ljubavi prema njoj imati priliku da se potpuno otvorimo, da se transformišemo, da prevaziđemo vlastite limite, da napokon prepoznamo aspekte koji su nam dostupni samo kada je reč o pravoj ljubavi koja zbog svog intenziteta može biti definisana kao božanska.
Dotičemo tako mit o androginu (od grčke reči andròs – muškarac i gynè – žena = onaj koji se nalazi u prirodi oba pola), koji je, za Platona, bio perfektno biće, kako pripoveda u Simpozijumu: „Aristofan nije bio dete Sunca kao muškarci, ni dete Zemlje kao žene, već dete Meseca, koji učestvuje u prirodi oba pola. Kako su androgini, kompletni i perfektni, postali arogantni misleći da mogu da prevaziđu Zevsa, on ih je kazne radi podelio na dva dela, stvarajući od njih dva odvojena bića, muškarca i ženu.“
Za Platona, ta snaga koja navodi odvojene polovine da se traže kroz vekove, odvajkada, jeste Eros, koji nastoji da stabiliše to antičko jedinstvo. Svako posvećuje svoj život traženju te jedne jedine osobe koja će s njim stvoriti perfektan sklad i učiniti ga srećnim. Nostalgija ka toj potpunosti predstavlja osnovu koja nas vodi ljubavi.
S druge strane, psiholozi imaju podeljena mišljenja o postojanju srodne duše. Mnogi smatraju da postoje fizionomije, karakteri i boje glasa koji nam oživljavaju sećanja iz detinjstva i aktiviraju neurobiološke mehanizme koji nas vode ka posebnim osećanjima prema određenoj osobi, vrlo često ka ljubavi na prvi pogled.
Šta kažu psiholozi
Upravo ta privlačnost posle prvog susreta zasniva se na određenom prepoznavanju, kao da su se srele dve zvezde koje pripadaju istoj konstelaciji. Najprirodnije i najspontanije upotpunjavanje jeste ono sa suprotnim polom ili istim polom ukoliko postoji seksualna atrakcija, što je prvi korak ka tome da se između nas i druge osobe razvije priča koja kasnije može prerasti u duboku i pravu intimnost.
Mnogi od nas sreli su u životu nekoliko partnera koji su se kasnije ispostavili kao pogrešni i ta iskustva pomažu nam da shvatimo koji delovi naše ličnosti zahtevaju najviše pažnje, pa zato, ako nas konstantno privlače isti tipovi osoba zbog kojih smo kasnije nesrećni, moramo prvobitno da se pozabavimo sobom i blokovima koji nas sputavaju u uživanju u ljubavi i njenoj pozitivnoj dimenziji. Ovako posmatrana, srodna duša predstavljena je u svojoj pravoj konotaciji, tj. kao jedan lični put odrastanja, upoznavanja sebe i otvaranja ka novim dimenzijama ljubavi.
S druge strane, mnogi psiholozi smatraju da je srodna duša samo mit. Današnje statistike pokazuju da se 50 odsto bračnih veza završava razvodom, što znači da na svaki par koji se venčava dolazi jedan koji se razvodi. I mada smo se oslobodili stroge društvene kontrole koja nas je decenijama navodila da se upuštamo u bračne veze radi socijalnog statusa, ekonomskih razloga ili praktične strane, danas većina ljudi želi vezu koja podrazumeva ujedinjenje sa srodnom dušom.
To je odgovornost koja nas opterećuje i zatrpava pitanjima i nedoumicama: da li smo našli srodnu dušu, da li smo srećni onoliko koliko zaista zaslužujemo? Postajemo žrtve velikih očekivanja. Tražimo osobe koje su u stanju da kompenzuju naše slabosti, da ojačaju našu snagu i da nam daju podršku i bezuslovno poštovanje.
Tajna je u duši
Frank Pittman, psihijatar iz Atlante, tvrdi da ništa nije donelo toliko nesreće i nezadovoljstva koliko ta potraga za srodnom dušom koja, po njegovom mišljenju, zapravo ne postoji: „Potrebno je da prestanemo da verujemo u mit o srodnoj duši.
Sve osobe koje čine bračnu ili bilo koju drugu ljubavnu vezu dolaze iz različitog društvenog miljea, potiču iz različitih familija i imaju drugačiju viziju sveta. Magija se nalazi upravo u tome što smo u mogućnosti da razvijemo takav pogled na svet koji nam omogućava da posmatramo život očima partnera, ali i vlastitim.“
Njegov kolega Joshua Coleman iz San Franciska smatra da je taj konstantni društveni pritisak ono što nas nagoni da želimo sve od života, uključujući i savršen ljubavni odnos. Američki psiholozi smatraju da ne postoji srodna duša, da svako od nas želi da živi u ubeđenju da postoji tako nešto čemu se možemo nadati, partner kao naše ogledalo sa kojim smo toliko slični, čak i onda kada su sličnosti nepostojeće ili vrlo zanemarljive, ali da upravo ta vrsta autoreferencijalnosti dovodi do toga da imamo stabilne i lepe veze.
Karakteristike srodnih duša
Da bismo zaista uspeli da prepoznamo svoju srodnu dušu, moramo prvo upoznati sebe, pa ćemo tek onda biti u stanju da obratimo pažnju na bitne i opšte usvojene pretpostavke o srodnoj duši. Veza s nekim ko nam je zaista srodna duša jeste izbalansirana, jaka i pozitivna. Ne postoji manipulacija ni iskorišćavanje, prava osoba čini nas sigurnima. Jednostavno, sve se uklapa i imamo osećaj da je sve baš onako kako treba da bude. Naša veza je strastvena i harmonična i sve što radimo zajedno ima uspeha, a svaki naš pojedinačni uspeh partner slavi.
Naša srodna duša, neće od nas tražiti da se promenimo, prihvatiće nas onakvima kakvi jesmo i trudiće se da iz nas izvuče ono najbolje. Ta osoba nas upotpunjuje, to je ljubav koja raste iz dana u dan, daje nam ravnotežu, snagu i hrabrost. Ponekad se za partnere koji su se zaista pronašli u životu kaže da liče jedni na druge, da imaju nešto isto u pogledu, da su im crte lica slične, da imaju neke zajedničke detalje.
Srodna duša mogla bi se definisati i kao osoba koja nas uvek opravdava pred drugima, koja je naš saučesnik koji u nama vidi ono što drugima promiče. Srodna duša poziva nas telefonom baš onda kada smo mi želeli da pozovemo nju/njega. Zna kako se osećamo a da ništa ne kažemo, prepoznaje i obraća pažnju na te mini-signale koje šalje naše telo, a koje je samo ona u stanju da vidi. U nju imamo potpuno poverenje, znamo da nam govori istinu i da ne postoje skrivena značenja. Čita nam misli, ume da oseti unapred naše potrebe.
To nije idealizovan odnos, ali nije ni odnos u kome vlada opsesivna ljubomora, što znači i nedostatak poverenja, to nije odnos u kome postoje svakodnevne dramatične svađe, niti odnos koji nas čini nesrećnima i nesigurnima i u kome imamo potrebu da kontrolišemo partnera, koji, kada nam je potreban, uvek ima nešto preče da uradi. Srodna duša neće nas konstantno kritikovati zbog vlastitog kompleksa inferiornosti i mi nećemo živeti u konstantnom strahu da će nas ostaviti.
Mnogi misle da su već jednom u životu sreli srodnu dušu i da su je izgubili, ali psiholozi tvrde da se prave srodne duše nikada ne mogu izgubiti jer je reč o konačnim sjedinjavanjima. Postoje i verovanja da srodne duše, baš poput blizanaca, imaju moć da komuniciraju mislima. Vrlo su česti slučajevi telepatije, prenosa misli, vršenja radnji istovremeno čak i kada su kilometrima razdvojeni. To je upravo koncept jedne duše u dva tela, kada je razdvajanje samo prividno; druga osoba je deo nas i u stanju smo da je osetimo i na daljinu i da se sintonizujemo u svakom momentu. Srodne duše anuliraju koncept vremena i prostora jer žive u totalnoj simbiozi koja prevazilazi zemaljske limite. Prema rečima psihologa, razlika u godinama nema nikakvog uticaja na srodne duše (Ashton Kutcher i Demi Moore). Nema nikakve veze ni to kako osobe izgledaju i odakle dolaze. Tajna je u duši, u onome što leži skriveno duboko u nama.
Kada budete u vezi koja vam donosi unutrašnji mir, znaćete da ste našli srodnu dušu. Ali ono što je najbitnije, što je osnova i početak svega, jeste biti u miru sa samom sobom, sa partnerom ili bez njega. Psiholozi tvrde da svako od nas poznaje samo jednu desetinu vlastitih potreba i osećanja. Sve ostalo su aspekti naše ličnosti koji su zakopani, često negirani i zatrpani u dubini naše duše, pa zato, da bismo shvatili ko je i šta je ono za čim imamo potrebu, moramo da istražimo prvenstveno te svoje delove.
Iznad svega, potrebno je da se oslobodimo preteranih zahteva od jedne ljubavne veze jer je to osnov za krah. Ipak, ne postoji recept za srodnu dušu, niti validni kriterijumi po kojima ćemo prepoznati da li je osoba pored nas ona prava.
Srodna duša i danas ostaje enigma. I najverovatnije baš zato ima toliku moć već vekovima.
John Lennon, koji je smatrao da je njegova simbiotička i nekonvencionalna veza i ljubav sa Yoko Ono zapravo reinkarnacija snažne ljubavi Napoleona prema Josephini, tu emociju opisao je rečima: „Pre nego što smo se Yoko i ja sreli, bili smo samo polovina osobe. Postoji mit o tome da je svako od nas jedna polovina, dok druga polovina luta ko zna gde, a predstavlja naše ogledalo. Mi smo bili dve polovine, a sada smo napokon jedna celina.“ Možda je zaista u tome tajna.