O važnosti čitanja i razvijanja životnih veština uz knjige razgovaramo sa Valerijom Majus Marinković, autorkom projekta Radionica Čitaonica. Nakon više od decenije posla u izdavaštvu, Valerija sa suprugom osniva firmu Edukacija ...
Izvor: Shutterstock
Kada otvorite korice neke knjige započeli ste putovanje za koje ne znate kuda će vas odvesti. Znate samo da ćete u njemu uživati i ako je knjiga dobra, nećete želeti da se završi. Svi mi koji smo rasli uz obaveznu lektiru u školama znamo koliko je čitanje važno. Mozak je mišić a čitanje je njegova fiskultura. Ne postoji bolji način za razumevanje sveta i sopstvene duše od dobro napisane knjige. Pored boljeg razumevanja sveta u kome živimo, uz čitanje se razvija i samopouzdanje, a ne zaboravimo da se preporučuje i kao delotvorna terapija, posebno u slučajevima depresije.
Svi znamo da je važno da nam deca čitaju knjige, ali kako da ih naučimo da u tome uživaju? Koji je tvoj pristup?
Polazim od toga da deca ne čitaju jer ne vide nikakvu korist u tome. Ne vide zašto bi to radila. Ima toliko „zabavnijih“ sadržaja. Knjige su im, dakle, dosadne, a čitanje pogotovo. Čitati znači sedeti na jednom mestu jaaako dugo. Ukoliko roditelji nisu čitali sa decom slikovnice, ukoliko nisu bili dobri pripovedači, ukoliko već na tom najranijem uzrastu, kada je to najlakše, nisu zainteresovali svoje dete za knjigu, manja je verovatnoća da će deca smatrati knjigu zabavnom aktivnošću. Još gora je situacija ako se umesto knjige ponudi šareniji, brži, „zabavniji“ sadržaj – TV i igrice. Ozbiljan je problem preći sa ekrana na papir. Ekran je dostupan uvek i svuda, jer mame i tate uvek imaju mobilni telefon uz sebe. I onda viđate decu u parku koja u zelenilu među drugarima biraju da budu zabavljena sadržajem sa ekrana.
Povezane vesti
-
Popularna psihologija |
07.09.2018.
Dete se kažnjava i nagrađuje na isti način: psiholog otkriva kako da ne pogrešite u vaspitanju
![]()
Međutim, mislim da zaboravljamo činjenicu da su ljudi i dalje najzanimljiviji jedni drugima. Još nisu smislili igricu koja može da zarobi pažnju kao kad te druga osoba pogleda u oči. Tako počinju moje radionice. Dečju pažnju pridobijam direktnim pogledom. To je nulti korak. Sledeće je da se ta pažnja zarobi na neko vreme, da misli ne odlutaju. Tu već stupa na snagu moja dobra ili loša procena: kome se obraćam, šta želim da kažem, da li sam odabrala dobru temu/knjigu, da li je način na koji sam odabrala da je prezentujem adekvatan u tom trenutku za tu grupu dece.
Ako vidim da ne ide tako kako sam zamislila, moram da improvizujem na licu mesta, mada su moje radionice zapravo uvek vođena improvizacija jer je u pitanju dijalog s decom. Ja ne predajem i ne čitam knjige na svojim radionicama. Uživanje u tom razgovoru i u temi za koju sam ih zainteresovala, preporuka je da će i čitanje biti zabavno.
