Kad smo bili deca, učili su nas da budemo dobri. I svima nam se sviđao osećaj da smo dobri, prihvaćeni, da je s nama sve u redu. Dobrota je i u odraslom dobu jedan od najlepših i najtoplijih osećaja ili stanja, nije važno kako je klasificikujemo, važno je da je reč o univerzalno dobrom osećaju koji nam svima prija.

Međutim, naučena dobrota, kako bi nastavila biti dobrota, mora doživeti transformaciju. U protivnom, ona postaje oruđe za negiranje onog "lošeg" što u sebi ne želimo videti. A svi u sebi imamo nešto "loše" jer svi smo u životu imali više ili manje iskustava koja su neprijatna, traumatična, bolna, a ta nas iskustva, po zakonu prirode, menjaju na lošije.

Neki misle da je to moguće izbeći. Na primer, žena koja je imala strogu majku koja je kontrolisala može misliti kako je loša iskustva u detinjstvu nisu okrznula jer ona radi sve suprotno od svoje majke – prema svojoj deci izrazito je pažljiva i nežna, nikad ih ne napada i ne okrivljuje.

Međutim, ćerka koja je prošla takav tretman kod svoje majke lako će kao majka prema svojoj deci biti suviše popustljiva, tapkaće oko njihovih osećanja i zanemarivati svoje potrebe, što decu opet čini "lošom", jer uče da potrebe drugih nisu važne, kako će dobiti sve što požele i da drugi oko njih trebaju da im titraju i podilaze.

Reči "dobro" i "loše" ovde treba uzeti sa rezervom jer u životu ništa nije crno-belo, a i sve ono loše ima svoju drugu stranu. Na primer, devojčica koja iz usamljenosti beži u maštu, koja je zapravo semenka za buduću umetničku crtu u njoj, ili dečak kojeg otac tuče, pa jednog dana postane policajac koji od porodičnog nasilja spašava druge.

Dobro i loše površne su kategorije koje su savršeno prikladne za dečije mogućnosti razumevanja sveta, ali za odrasle one su nedovoljne i moraju prerasti u složenije oblike shvatanja onog dobrog i onog lošeg, kako u nama samima, tako i u drugima, te uopšteno u svetu. Želja da budemo dobri i imamo pozitivnu sliku o sebi sasvim je prirodna, međutim, ako se ne usuđujemo sagledati svoju lošustranu, onda ne možemo istinski biti dobri i zaista činiti drugima dobro.

Ono loše uvek će preuzimati kontrolu jer je odbačeno i potisnuto, a ono što je odbačeno i potisnuto nikad ne nestaje, nego upravo suprotno – buja i jača, sve dok ne shvatimo da nešto nije u redu, kako nešto moramo promeniti da bismo izgubljene, odbačene delove sebe pronašli i osetili se potpuni.

Nismo mi krivi što smo loši. Loš je svet, pa smo loši i mi. Ne u celosti, naravno, nego u nekom delu – u onom delu koji je, recimo, bio nezbrinut, pa će takva osoba opteretiti partnera potrebom da se materijalno pobrine za nju, ili u onom delu u kojem smo od malih nogu obezvređivani, pa iz zavisti ne trpimo tuđu sreću i uspehe.

PageBreak

Upoznavanje sebe je dragocenost

Takođe, loši možemo biti u onom delu u kojem preziremo slabost kolege na poslu jer su naše slabosti u detinjstvu tretirali sa prezirom ili u onom delu u kojem zbog vlastitih nesigurnosti narušavamo stabilnost i samopouzdanje drugih. Varijacija na tu temu je puno.

U celoj toj knjizi emotivnog povređivanja, koja je u životu neizbežna, niko nije kriv, iako je osećaj krivice upravo ono što najviše izbegavamo jer ne želimo pogledati u loše delove sebe. Možemo reći da smo krivi jer je i svet kriv; krivi smo jer je ljudskapriroda kriva. Ali, takav je način razmišljanja destruktivan i ne može nam doneti ništa dobro.

Ako je sve tako pogrešno, logično je zaključiti da niko zapravo nije kriv što je loš. Loš deo direktan je proizvod onog lošeg što nam je svet dao i onog što smo, posledično, iz neznanja o tome kako nas je to oblikovalo, posle kroz život izabrali.

To, naravno, ne znači da mora ostati tako. Naprotiv, ako smo u stanju loše delove sebe priznati i sagledati ih bez zgražavanja, moralizovanja i samokritike, tek onda sa njima možemo nešto učiniti. Prihvatanjem i sagledavanjem loših delova sebe prestaje potiskivanje koje loše delove drži pod pritiskom zbog kojeg oni, kao vulkani, često eruptiraju, pa nama i drugima oko nas prave probleme.

Karl Gustav Jung je izjavio: "Radije ću biti celovit, nego dobar." Mnogi od nas, izaberu da budu dobri uprkos celovitosti koja bi uključivala i loše delove, i destruktivne obrasce, i sve ono što je istinito i stvarno, nezavisno od toga želimo li u to pogledati ili ne.

Međutim, u tom smo slučaju poput restauratora koji je osuđen na popravljanje freske koja se stalno raspada. Stalno branjenje pozitivne slike o sebi pred samim sobom i pred drugima oduzima energiju, kao što energiju oduzima i stalno potiskivanje loših delova sebe. Zato je restauracija slike o "dobrom sebi" posao bez kraja koji nam ne donosi baš puno dobrih osećanja.

Bez svojih loših delova ne možemo. Oni su tu, neosvešćeni ili osvešćeni, a mogu se transformisati u pravcu dobrote tek nakon što ih prepoznamo, a zatim i prihvatimo potisnuta osećanja na kojima su utemeljeni – zanemarenost, nevažnost, bezvrednost, nevidljivost, neželjenost... Upoznavanje sebe ključ je koji otvara vrata dobroti i dobrim osećanjima koje dobrota donosi. Upoznavanje sebe dragocenost je sama po sebi.

Izvor: Sensa.hr