Terapijaparova preporučuje se zbog specifičnosti prirode funkcionisanja osoba koje su u partnerskoj vezi/braku. Bez obzira da li postoji problem u samom odnosu para ili je u pitanju individualni problem, polazi se od toga da problem jednog partnera ostvaruje svoje efekte kroz relaciju i na drugog partnera.
Takođe, učešćem u terapijskom procesu, oboje će neizostavno učestvovati u promenama koje nastaju. Partnerska veza/brak posmatra se kao sistem koji tokom svog trajanja u vremenu ima različite razvojne zadatke. Ove zadatke partneri rešavaju uspešno ili manje uspešno, odlažući ih tako za neku od narednih faza razvoja, kada naravno, postaju komplikovaniji.
Posebno je važno naglasiti da je terapija parova od izuzetnog značaja kada par ima decu. U tom slučaju razdvajaju se roditeljstvo i partnerstvo. Ono što se dešava u partnerstvu može ostvarivati svoje negativne efekte na roditeljstvo, te se tokom psihoterapijskog rada partneri edukuju na koji način mogu sprečiti upliv štetih sadržaja u roditeljstvo.
U kojim životnim fazama se preporučuje terapija parova?
Terapija parova preporučuje se:
- Parovima koji još uvek nisu u braku, odnosno još uvek ne žive u zajednici;
- Tokom prvih godina zajedničkog života;
- Parovima sa malom decom;
- Parovima sa školskom decom;
- Parovima sa adolescentima;
- Parovima sa odraslom decom koja su napustila dom;
- Istopolnim parovima koji usled različitih društvenih uticaja mogu imati teškoće u svom razvoju
Svaka od navedenih faza nosi predvidive (kao što je polazak deteta u školu) i nepredvidive (kao što je iznenadna smrt nekog člana porodice) životne događaje koji mogu uticati na dinamiku funkcionisanja para ili na razvoj problema u partnerskom odnosu. Teme se razlikuju u zavisnosti od faze životnogciklusa para. Tako će, na primer, kod parova sa decom koja su napustila dom, kao i kod parova sa školskom decom koja su okupirana svojim aktivnostima, tema biti ponovno vraćanje na partnerstvo, kako roditeljske uloge više nisu toliko zahtevne. Za partnere koji su zanemarili svoj odnos i posvetili se roditeljskim ulogama, u ovakvim fazama mogu nastupiti različite krize.
Kako parovi dolaze na psihoterapiju?
Način zakazivanja partnerske seanse može se razlikovati. Ponekad se par dogovara oko toga ko će zakazati terapijsku seansu, ponekad jedan partner to učini i samo saopšti drugom. Još jedna od mogućnosti, koje se susreću u praksi, jeste da jedan od partnera krene na individualnu psihoterapiju, a da se zatim drugi partner pridruži. Takođe, jedan od partnera može odbiti da dolazi na seanse, a zatim početi da učestvuje u nekoj kasnijoj fazi. Ono što je bitno znati je da je povišena tenzija ili anksioznost koja je prisutna pre zakazivanja seanse potpuno normalna i da je svi ljudi osećaju. Takođe, u periodu između zakazivanja seanse i dolaska kod psihoterapeuta, deo problema već počinje da se rešava. Obraćanje stručnom licu u situacji kada par uvidi da ne može sam rešiti problem, uvek je odraz zdravih snaga.
Koje teme dovode parove na terapiju?
U partnerstvo se uselila distanca, partneri osećaju se kao da su sami u odnosu, intimnosti i bliskosti je nedovoljno, ili se ispoljavaju na načine koji ne prijaju i ne donose osećaj ličnog i zajedničkog zadovoljstva i sigurnosti. Svako je u nekom svom svetu, zajednički svet je samo usputna stanica u kojoj ima više neprijatnosti nego prijatnosti, javlja se nejasnoća zašto su uopšte zajedno;
Jedan ili oba partnera imaju doživljaj nerazumevanja, neprihvatanja, nedostatka saosećajnosti od strane drugog partnera. Postoji previše ili premalo priče, osuđivanja, kritikovanja, teme važne jednom partneru drugom su potpuno nevažne;
Partneri se osećaju nesigurno u odnosu, postoji ljubomora, potreba za kontrolisanjem;
Partneri se često svađaju, ali svaka nova svađa ne dovodi do razrešenja problema, već se samo “zalepi” za već postojeće klupko konflikta. Konflikti postaju opterećujući i ometaju partnere u funkcionisanju i u drugim aspektima života;
Granice nisu adekvatno uspostavljene, posebno prema porodicama porekla. Tako, jedan od partnera može imati utisak da njihova intima uopšte nije njihova, jer postoji preveliko “mešanje” u odnos od strane roditelja ili drugih bliskih osoba;
Partneri se osećaju kao da se “guše” usled nedostatka prostora i vremena za sebe i svoj lični razvoj i odmor;
Partneri imaju probleme u seksualnim odnosima. Može se javiti nedostatak želje oba ili jednog partnera, kao i druge seksualne poteškoće;
Postoji neusaglašenost oko značajnih tema, kao što je proširenje porodice, rođenjem prvog ili drugogg deteta. Jedan partner može želeti potomstvo, dok drugi ne želi, kao što je slučaj i kod planiranja drugog deteta;
Hronična bolest jednog od partnera često može biti razlog dolaska na partnersku terapiju. U takvim slučajevima par dobija podršku i obaveznu psihoedukativnu osnovu kroz koju može razumeti koja ponašanja i osećanja su vezana za bolest, a koja su deo onoga što se dešava u odnosu;
Partneri treba da imaju zajednički cilj
Tuga i gubitak člana porodice, bilo da je u pitanju hronična bolest ili smrt deteta, ili nekog drugog člana porodice, kao i suočavanje sa gubitkom pojedinih telesnih funkcija (povrede nakon saobraćajnih nesreća, operacija, demecija, itd.).
Unutar partnerske seanse, kako izgleda partnerska terapija?
Partneri često dolaze na seansu sa idejom da će konačno neko treći potvrditi da nije kriv i da je problem u drugoj osobi. Takođe, sa seanse često izlaze razgovarajući o tome kome je terapeut bio više naklonjen, na čijoj je strani. Uloga terapeuta nije da utvrđuje krivicu. Inače se sam termin krivica ne smatra korisnim, kako partneri nisu na sudu, već u zajednici; u psihoterapiji se uči da i rečima koje izgovaramo oblikujemo svoje realnosti, te je mnogo korisniji termin odgovornost, koju imaju oba partnera. Psihoterapeut pomaže partnerima da uvide svoje odgovornosti za nastanak i održavanje problema, usmerava ih na korišćenje snaga kojim se problem može rešiti.
Njegova uloga je da zadrži neutralnu poziciju i da razvija jednak odnos sa oba partnera. Ukoliko, kada partneri zatvore vrata terapijske sobe, ne mogu utvrditi na čijoj je strani psihoterapeut više bio, znači da se oboje osećaju jednako uvaženo i prihvaćeno u novom odnosu koji grade. Ponekad se mogu javiti neprijatna osećanja, izazvana idejom da se terapeut udružio sa drugim partnerom. Dalji razvoj ovakvih misli vodi ka osećanju odbačenosti i izloženost.
Kako je u psihoterapijskom procesu najbitnije ulaganje u odnos između psihoterapeuta i para, ovakva osećanja i misli je i dozvoljeno i korisno jasno reći psihoterapeutu. Sadržaji koji se odigravaju na psihoterapijskoj seansi predstavljaju kratak prikaz, nalik na trejler filma u kom partneri igraju glavne uloge. Psihoterapeut nije samo deo publike, već zajedno sa parom posmatra film, aktivno je uključen i aktivno podstiče partnere da delove filma koje ne žele, ili koji im prouzrokuju probleme, osećaj zaglavljenosti, menjaju i oblikuju.
Psihoterapijski proces se ne odvija samo na seansi, već i u periodu između seansi. Parovi dobijaju zadatke koje ispunjavaju i počinju da razmišljaju i komuniciraju na drugačiji način. Što se par stabilnije kreće ka ispunjenju postavljenih ciljeva, to terapeut više “nestaje u pozadini”, prepuštajući paru da se osnažen, nosi sa novim zadacima života.
Izvor: Vaš psiholog
