Kako prepoznati da osoba pati od kompleksa više vrednosti...
Strašno je teško priznati sebi da nešto ne umemo. Strašno je teško to uopšte saznati. A ako i saznamo, teško je odgovarajuće se ponašati - zapisala je Milena Jesenska, češka spisateljica i novinarka.
Ali, ipak, onaj ko ne ume, zapravo ume da se ponaša tako da o njemu mislimo kao o svemogućem i sveznajućem. On nam, "nabildovanim" samopouzdanjem, demonstrira svoju veličinu, od koje bi većini trebalo da proradi kompleks niže vrednosti. Jer je, kako nas uverava, najpametniji, najlepši, najsposobniji, najperspektivniji. Trčati trku sa njim je, ubeđuje nas, suludo, pošto je za nas bilo koja unapred izgubljena. Ako, međutim, umemo da gledamo malo dublje, uspećemo da prepoznamo ono što je suštinsko, a to je da ona zapravo pati od kompleksa više vrednosti.
Povezane vesti
Kako se on najupečatljivije manifestuje, a koji su njegovi latentni pojavni oblici, šta mu daje vetar u leđa, koliko je teško deliti vazduh sa takvom ličnošću, pitanja su na čije odgovore smo pokušali da dođemo u razgovoru sa Leonorom Pavlicom. Klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut kaže da osoba sa kompleksom više vrednosti ima naročito izraženo samopouzdanje, koje je u neskladu sa objektivnim sposobnostima.
- Voli da bude u centru pažnje, ističe svoje potencijale pred publikom, prikazuje se kao dominantna, prepotentna, često arogantna i nabusita osoba, druge ljude diskredituje i gleda sa cinizmom, ne registruje kritike, potencira "ja-govor", prebacuje odgovornost za greške na druge ili okolnosti, menja sfere interesovanja i zaposlenja, ali se suštinski ne menja, upravo zbog ubeđenja da je neprikosnovena i nepogrešiva. Zaokupljena je formom, a ne suštinom - kaže sagovornica "Života plus".
Ne čini li se da je ovo doba ekspanzije kompleksa više vrednosti?
- Ako kompleks više vrednosti najjednostavnijim rečima opišemo kao snažnu potrebu da se prikažemo u što boljem svetlu, onda nam savremeni svet pruža obilje mogućnosti da manifestujemo svoju superiornost u bilo čemu. Danas je, zahvaljujući internetu, "Instagramu", fotošopu i ostalim zgodnim pomagalima, značajno lakše ubediti druge da smo lepši, zgodniji, značajniji, uspešniji, nego što stvarno jesmo. Dodatna nezgoda je u tome što se zahvaljujući društvenim mrežama ova samoobmanjujuća slika o sebi lakše i održava. Pozitivne reakcije ("lajkovi") doprinose jačanju ideje o grandioznom "selfu", dok se negativne reakcije, budući da se sa njima ne suočavamo direktno, mogu lako zanemariti.
Kada je neko prepotentan, da li je to siguran znak da takvim stavom prikriva duboku nesigurnost, neutemeljenost uspeha i kvaliteta kojima se hvali?
- Ljudi mogu da budu prepotentni, a da istovremeno nisu nesigurni. Ponekad se iza prepotentnosti krije i istinski kvalitet, ali je osoba odgajana u duhu "Ti si najbolji, najpametniji", pa je usvojila ovakav sistem vrednovanja sebe. Ona zna da je superiorna u pogledu mnogih stvari, ali nema manir skromnog čoveka, već hvalisavca. Češće, međutim, iza toga stoji nesigurnost, a prepotentnost figurira kao mehanizam zaštite sebe od ovog poražavajućeg saznanja.
Koliko je takva osoba stvarno ubeđena u ono što o sebi govori, a koliko je za to odgovoran nesvesni deo ličnosti?
- Neki prepotentni ljudi su u većem kontaktu sa ovim nesigurnostima, svesni su ih, ali ne žele da ih obelodane pred svetom. Drugi se, pak, toliko obilato i dugo služe maskirajućim ponašanjima, da su se udaljili od "prave" verzije sebe i poverovali u vlastitu konstrukciju. Prvi još imaju šanse za napredovanje, ako ulože energiju na "bildovanje" svojih "tankih" mesta, umesto na prikrivanje, dok se drugi nikako ne razvijaju, budući da su ogrezli u samoobmanu.
Kako se ovaj kompleks "neguje" i održava?
- Najbolji put da se preterana slika o sebi ne oskrnavi jeste fokusiranje na najmanje znake koji podupiru tezu o našoj grandioznosti i odstranjivanje iz fokusa svega onog što preti da ugrozi ovaj imidž superiornosti. To bukvalno znači biti slep i gluv za kritike. I biti naročito otvoren i perceptivan za pohvale.
