Odnos je sam po sebi nužnost, on je nešto što predstavlja prvu i osnovnu svrhu našeg postojanja na ovoj planeti. Kroz odnose, pre svega porodične, ali i partnerske, svaki pojedinac ima šansu da se razvija i raste, da rastvori svoje psihoenergetske blokade, da osvesti i ostvari svoje potencijale. Smisao je zapravo u bezuslovnoj ljubavi kroz koju se povezujemo ne samo sa drugim ljudskim bićima, već pomoću koje budimo ono najlepše u sebi, ono što je neprolazno i večno, što nas čini delom sveprožimajuće božanske energije. Mnogi će reći da je bezuslovna ljubav moguća samo u odnosu roditelja prema deci, međutim, svako ko se malo potrudi može da ostvari ovakvu vrstu ljubavi i kroz partnerski odnos, koji nam pruža mogućnost za lični i spiritualni razvoj, a to je nešto čega većina nas nije ni svesna. O ovoj temi razgovarali smo sa Tomislavom Budakom, autorom knjige "Transformacija karmičkih obrazaca", koja se, između ostalog bavi i partnerskim odnosima.
Kada govorimo o partnerskim odnosima, oni pre svega počinju nekom vrstom privlačnosti, odnosno zaljubljenosti koja ima tu snagu da nas uvuče u odnos koji kasnije može da se razvije u zrelu ljubav. Treba imati na umu da nisu svi odnosi koji počinju zaljubljenošću partnerski, već da su to često prolazni odnosi koji su zapravo neka vrsta romanse. U današnje vreme odnosi među ljudima su duboko poremećeni, i opšte je poznato da u muško ženskim odnosima postoji pravilo da što nas neko više hladi to smo mi sve zainteresovaniji. Pitanje je o čemu se tu radi, zašto veliki broj ljudi tako reaguje, umesto da reaguju na nežnost i ljubav?
"U prirodi današnjeg čoveka je da silno žudi za nečim što naizgled ne može da ima. On u stvari žudi za odnosom, želi kontakt, želi komunikaciju, međutim kada to dobije ima tendenciju da to u potpunosti omalovaži. Totalno zaboravi kakve su bile njegove želje i potrebe do juče i ono što dobije odmah uzima zdravo za gotovo. Međutim, taj model je odraz zabrinjavajuće emocionalne nezrelosti današnjeg čoveka i da je čovek po tom pitanju u ranom kamenom dobu. Nekim stručnim jezikom, ona bi se mogla svrstati u patologiju, ali je ta patologija toliko rasprostranjena da se sad već smatra normalnim stanjem. To je tragična posledica apsolutne neosvešćenosti današnjeg čoveka o emocionalnim potrebama, o emocionalnoj dimenziji postojanja, o uticaju i funkciji odnosa."
Tek pre desetak godina su stručni krugovi istinski prepoznali u kojoj meri odnos utiče na naše fizičko, emocionalno i duhovno zdravlje. Mi i dalje nismo svesni da je loš, neskladan odnos, a naročito njegova psihoenergetska dimenzija, uzrok svih naših zdravstvenih i ostalih problema.
Iskra zaljubljenosti
Ovde se misli i na porodične i na partnerske odnose. Članove porodice moramo da prihvatimo takve kakvi jesu i da nastojimo da sa njima izgradimo najbolji mogući odnos, odnos bezuslovne ljubavi. Porodične odnose možemo da kreiramo jednim delom, a jednim svojim delom oni su nam dati i predstavljaju naš karmički odabir. S druge strane, partnerski odnosi su specifičniji po svom karakteru utoliko pre što partnerski odnos možemo da kreiramo od prve do poslednje sekunde i zato oni nose ogroman potencijal za lični i spiritualni razvoj.
Šta zapravo čini i odlikuje ispunjavajući partnerski odnos kroz koji obe individue koje su u njega uključene mogu da se razvijaju?
"Odlikuje ga svest oba partnera da je odnos sredstvo ličnog i duhovnog razvoja. On služi kao sredstvo za unapređenje svesti, za upoznavanje samog sebe, za razvoj sopstvenog karaktera, za poboljšanje kvaliteta života, ali i kao sredstvo istraživanja života. Pravo partnerstvo ima i jednu mističnu, spiritualnu kategoriju jer mi ne možemo unapred utvrditi dubinu do koje neki partnerski odnos može ići. Ja bih napravio paralelu između partnerskog odnosa i sveopšteg duha ili Boga. Isto kao i Bog, i partnerski odnos poseduje osobinu neizmernosti, beskonačnosti, svežine koja je uvek prisutna, zanimljivosti i tog efekta iznenađenja kada je reč o duhovnom iskustvu.
Partnerski odnos uopšte ne mora da se zamrzne u neki tradicionalni model, ne mora da postane dosadan posle nekog vremena. Takođe ne mora da bude uspostavljen samo radi dece, stvaranja porodice, radi očekivanja društva ili članova porodice. Partnerski odnos može biti izraz bezuslovne ljubavi kao sredstva istraživanja života, spiritualnosti i daljeg istraživanja seksualnosti. Kada je reč o seksualnosti, mnogi ljudi ne znaju dokle seksualnost može ići i šta ona može biti.
O tome mnogo govori istočnjačka tantra. Seksualnost može biti sve intenzivnija, dublja, iskustva se mogu kretati od početno blago ili kratkotrajno ekstatičnih prema vrlo duboko ekstatičnim. Svašta se može razviti u partnerskom odnosu ako oba partnera dožive taj odnos kao sredstvo razvoja. Naglašavam oba partnera, a ne jedan od njih. Nažalost, to je preduslov koji je vrlo teško postići. Zato mnogi ljudi budu razočarani kad ovo čuju. S jedne strane, kada se stvari ovako postave, to deluje kao dobra vest, ali s druge strane pitamo se gde smo mi danas od takve svesti."
Čak i ako oba partnera dožive partnerstvo na ovaj način, to ne znači da će partnerski odnos proteći bez ikakvih problema. Partnerski odnos predstavlja treću snagu, nešto što doslovno ima sopstveni život i kao takav utiče na oba partnera istovremeno. Gura ih u određenom smeru, nameće im određene procese sa kojima moraju da se suoče.
"Partnerstvo će neminovno iznositi na površinu ono što u tim dvema osobama nije čista svest i što nije bezuslovna ljubav. Na partnerima je da to prepoznaju, da se s tim suoče, da iz sebe iščiste sve blokade, da se posvete nekakvom obliku terapije.
Cilj svakog odnosa je da se rastvore i savladaju nepoželjni i ograničavajući uticaji koje nosimo iz prošlosti. Savladavanjem sebe dolazi se do još višeg stupnja ispunjenja, međusobne intimnosti, otvorenosti, prihvatanja jedno drugog, svega onoga što čini bezuslovnu ljubav."
Velika očekivanja
Pre ulaska u odnos imamo razna očekivanja, od toga da neko ispuni sve naše potrebe i zahteve, do toga da se u odnosu osećamo prihvaćeno, voljeno i zaštićeno. Ono o čemu ipak ne razmišljamo je da nas čeka međusobno čišćenje, odnosno čišćenje podstaknuto odnosom. Prema Tomislavu Budaku, svaki odnos ima potencijal da prođe kroz tri faze koje se međusobno prepliću.
"Partnerski odnos obično počinje zaljubljenošću i ta zaljubljenost je poželjna. Ja je za razliku od mnogih psihologa ne smatram ničim toksičnim ili iluzornim. Ako ćemo dati definiciju zaljubljenosti onda je to sposobnost da partneri jedno u drugom prepoznaju Istinsko Biće. Zaljubljenost ima to svojstvo da u drugom biću, ali i kod sebe samih, prepoznamo ono božansko."
Kada su partneri zaljubljeni oni idealizuju jedno drugo, vide samo najbolje jedno u drugom. Iako se ponekad radi o potpunoj idealizaciji druge osobe, najčešće je u pitanju prepoznavanje nečeg najboljeg u drugoj osobi i ta sposobnost je divna i ona treba da se neguje. Međutim, to što je najlepše u drugom biću, nije i jedino i svako treba da bude spreman da sagleda da i pored svih lepih osobina koje u prvi mah favorizujemo, druga osoba ima i niz loših osobina koje će kasnije isplivati, a koje ćemo mi morati da prihvatimo. Ipak, Tomislav Budak naglašava da je ta sposobnost da se druga osoba sagleda u najlepšem mogućem svetlu dobra i da tu sposobnost treba zadržati i kroz sve ostale faze kroz koje će dugotrajan odnos prolaziti.
"To je ono što psiholozi često ne prepoznaju jer u mapu ljudskog bića ne unose duhovnu komponentu. Oni smatraju zaljubljenost nečim toksičnim, nečim prolaznim, nekakvom vrstom zaluđenosti koja će proći i kad prođe, onda će osoba biti spremna za zreli aspekt ljubavi. Odustajanje od tog laganog ludila i "haj" osećaja koji donosi zaljubljenost takođe ne znači da je neko spreman za zreli aspekt ljubavi. Postoji i zreliji oblik ljubavi od puke zaljubljenosti, međutim ja bih ta dva aspekta zadržavao po svaku cenu. Na zaljubljenosti i njenoj trajnosti takođe treba raditi. To nije nešto što pada s neba samo od sebe i što ostaje zauvek kao u bajkama."
U početku se partneri veoma vole, nikad im nije dosta jedno drugog, tolerišu jedno drugom sve, međutim nakon faze zaljubljenosti, ako partneri ostanu zajedno, sledi faza transformacije. Tada beznačajni problemi dobijaju preteranu važnost. Počne, na primer, da nas nervira način na koji neko stiska zubnu pastu i to postane razlog za svađu. Tu jedan ili oba partnera moraju da shvate da osoba u koju su se zaljubili nije samo ono što su videli dok su nosili ružičaste naočare, već ta osoba ima još što-šta i da ima mnoge osobine koje nam se uošte ne sviđaju.
"Fazu zaljubljenosti nazivam fazom kompenzacije. U toj fazi partneri jedno drugom pokušavaju da kompenzuju sve ono što nisu dobili u obliku čiste nežnosti, odnosno bezuslovne ljubavi kada su bili deca. U prvoj fazi, fazi kompenzacije, partneri su nežni i mekani, i više se ponašaju kao roditelj prema detetu i to u oba smera, nego kao zrela svesna osoba prema drugoj zreloj i svesnoj osobi. Ta faza obično traje od početka odnosa i to od tri meseca do dve godine. Nakon ove faze počinje faza transformacije.
Tada naši nesvesni sadržaji, sve ono što je u našem podsvesnom pohranjeno kao nepoželjni uticaj roditeljskog vaspitanja, nedovoljno integrisane lične osobine, unutrašnje blokade, sve to diže glavu i tada započinje svojevrsni mali ili veliki, prikriveni ili otvoreni rat. Veliki broj partnerstava tu fazu uopšte ne preživi. Romansa i bajka su završeni, otreznili smo se, prepoznali smo da smo ljudska bića sa određenim slabostima i mnogi tu krenu da traže novog princa ili princezu koji/a bi otelovio/la nekakve idealne osobine. Za one koji se odluče da ostanu u odnosu predstoji period koji može biti bolan i dugotrajan, period unutrašnjeg čišćenja, prepoznavanja blokada i međusobnog isceljenja. Ova faza može trajati nekoliko godina, po mom mišljenju do sedam, počevši od samog početka veze."
Recept za ljubav
Kada dođe do ove faze partnerstvo će ili zasijati u punom sjaju ili će ući u duboku i ozbiljnu krizu, koja će na nemilosrdniji i žešći način navesti oba partnera da se menjaju. Mnogi na ovo nisu spremni, pa će se tiho povući iz odnosa. Često se dešava da je u ovoj fazi partnerski odnos prekinut iako partnerstvo formalno može biti nastavljeno do kraja života, što se često i događa jer neki ostaju zajedno zbog dece, zbog društva, navike, iako emotivni odnos i bliskost tu suštinski ne postoje.
"Treća faza je za većinu čisti science fiction. Ja je zovem faza realizacije. U njoj su oba partnera potpuno integrisane osobe. To znači da su sve emotivne povrede, duševna necelovitost, rascepljenost - zalečeni. Obe osobe su duhovno osvešćene i kao dve celovite ličnosti ostvaruju sebe i individualno i kroz partnerski odnos. Ovde partnerski odnos u stvari izgleda kao jedna vrsta zajedničkog projekta, koji nije suvoparan iako tako može da zvuči kada kažemo projekat. Partneri su tada zajedno zato što su odabrali da budu zajedno.
Ne zato što je to njihova sudbina, ne zato što su stihijski, zbog navike ili slabosti ostali zajedno, nego zbog zajedničke svesne odluke. I tada se partnerstvo odvija u smeru koji su oni odabrali. Da li će to partnerstvo imati izrazito spiritualne karakteristike, da li će se održati radi skladne porodice, da li će to biti oblik zajedničkog kreativnog delovanja kroz posao, projekte ili će biti sve navedeno, to ostaje na svakom paru da sam odredi. Potencijali partnerskog odnosa su izvanredni i šteta je što su tako retko ostvareni. Ja bih rekao da je to tako ne zbog nekih sudbinskih stvari nego jednostavno zbog neznanja."
Naravno, univerzalni recept za trajno i skladno partnerstvo ne postoji. Međutim, postoji nešto što bi partneri trebalo da znaju ako žele da ostvare što bliskiji i iskreniji odnos. U pitanju je jasna i direktna komunikacija kroz koju će oba partnera biti u stanju da izraze šta je ono što jedno od drugog žele i da istovremeno budu spremni da saslušaju i prihvate ono što partner ima da kaže.
"Za lični razvoj čovek sebi mora da postavi pitanje ‘Šta je to što ja istinski želim od sebe i od života?' Za skladan odnos postavljamo sebi pitanje ‘Šta je to što ja želim od druge osobe?'. Zvuči naizgled sebično i zahtevno, ali to ni najmanje nije slučaj. Upravo je to suština partnerstva, jer ono ima za cilj da zadovolji čitav niz naših potreba. Partnerstvo je jedna vrsta plesa, razmene energije i međusobnog prilagođavanja."
Važno je naglasiti da partneri svoje želje i potrebe ne treba da izražavaju u ultimativnom obliku, u obliku "Ja od tebe zahtevam to i to, ti moraš da budeš ovakav ili onakav i ako ti to ne ispuniš s nama je gotovo." Takav pristup će samo udaljiti drugu osobu, ona će se osetiti napadnutom i svaka poželjna reakcija sa njene strane će izostati. Zato je važno da partneru pristupimo na sledeći način: "Volela bih kada bi ti za mene učinio to i to", "Značilo bi mi ako bi se prema meni ponašao tako i tako", "Potrebno mi je da mi pružiš ljubav na taj i taj način, i bila bih ti zahvalna kada bi izašao u sustret toj mojoj potrebi..."
Dakle, ne postavljati ništa kao ultimatum, već kao istinsku želju i potrebu. Istovremeno, partnera treba da pitamo šta je ono šta je to što je njemu potrebno pa da se on oseća dobro u tom odnosu, šta je ono što mi za partnera možemo da učinimo pa da odnos bude još kvalitetniji. Treba da potražimo način da izrazimo svoje želje i potrebe na nežan i blag način, jer je to ono što odlikuje bezuslovnu ljubav.
"Potrebno je da održavamo odnos na nivou na kom ne postoji uslovljavanje. Kada kažemo "Voleo bih da ti uradiš za mene to i to i šta ja mogu da uradim za tebe", energija tada slobodno teče. Na partnerima je da nađu način kako da plešu zajedno, pa da taj ples bude skladan i nadopunjujuć, harmoničan umesto da to bude međusobno šamaranje i boks."
Mnoga partnerstva bivaju prekinuta prerano, nepotrebno, bezveze, u trenutku dok njihov pravi istinski potencijal uopšte nije ni načet, a kamoli ostvaren, upravo zbog uslovljavanja u odnosu. Izražavanje svoje potrebe, ali ne kao ultimativni zahtev, će vremenom, u većini slučajeva, naići na prihvatanje. Za tako nešto ponekad treba imati mnogo strpljenja.