Tek kada se ličnost i duša prepoznaju, čovek radosno, opušteno i sa osmehom obavlja sve životne zadatke...
"O dušo, moraš steći istinsko znanje o svom sopstvenom biću, kao i o njegovim shvatanjima i oblicima. Nemoj misliti da postoji i jedno jedino shvatanje koje želiš da upoznaš, a koje je izvan tebe. Ne, sve što moraš da naučiš je u tebi." - - Hermes Trismegistros
Još u staroj Kini lekari su dobro znali da emocije i misli imaju snažan uticaj na ljudski organizam. Te dve vrste informisane energije posebnog tipa u stanju su da izazovu različite bolesti i kod telesno veoma snažnih ljudi. Dovoljno je samo da udare na najosetljivije mesto u organizmu i pojaviće se bolest. Pri tome, važno je da se shvati da su emocije energijski snažnije od misli. Stoga se sva oboljenja uslovljena određenim psihičkim stanjem ili poremećajem u medicini zovu psihosomatskim oboljenjima. Ona su na relaciji duša-telo, mada suštinski duša nije deo čoveka - ona je isto što i čovek sam.
Ona je sveprožimajuća, budući da prožima telo i čovekovu životnu energiju, i ne može da opstane bez njih. U stvari, duša je apsolutno nesvesna "umna energija", koja je od postanja bila posebnost proizašla iz "polja nulte tačke", ali je novim otelovljenjem i dobijanjem imena postala ličnost (Ja), s neprestanim nastojanjem da se osvesti, shvati i prihvati svoju misiju. Smeštena je unutar aure, sa centrom u srcu.
Susret i spoznaja.
Neke ličnosti nikad ne spoznaju svoju dušu, niti su svesne njenog postojanja. One su samo entiteti u dugom nizu u koje se večna duša oblikovala radi svog usavršavanja - na putu od stvorenog ka nestvorenom. Duša koja kroz ličnost ne postigne samosvest i ne oslobodi se, ulazi u nove ili ponovljene procese na putu informisanja i uzdizanja.
Neretko se ličnost susreće sa svojom dušom kroz bol i odnos prema sopstvenom telu. U dalekoj prošlosti kineski lekari su znali da se "ljudski strah lepi za slezinu i da neuroze uništavaju jetru".
U staroj Grčkoj pre uspostavljanja dijagnoze lekari su zahtevali od bolesnika da prespava jednu noć u hramu Eskulapa i nakon toga im "ispriča šta je sanjao". Drevni Havajci su smatrali da su "telesne greške" uslovljene sećanjima iz bolne prošlosti, koja su se zadržala u mislima, pa su se lečili oslobađanjem od energija tzv. bolnih misli i "grešaka" koje su izazivale telesnu neravnotežu i razne bolesti.
Sada je poznato da su težak dolazak na svet, pogrešne vaspitne metode i ostale rane traume samo neki od događaja koji u životima ljudi imaju dugotrajne pogubne posledice. Te posledice razvučene su od strahova, preko teskobe i osećaja pojedinaca da su stalno nesrećni, do besa, nasilja, nesposobnosti za ljubav, opsesivnog ponašanja i mnogobrojnih telesnih simptoma.
