Ako smo spremni da stavimo ruku u vatru za prijatelje, a oni ne, vreme je da postavimo sebi neka pitanja...
Za prijatelje smo spremni da stavimo ruku u vatru - no katkad samo načelno. Ponekad ih uzimamo zdravo za gotovo. Nađemo li se, međutim, u situaciji da se prijatelji tako ponašaju prema nama, vreme je da se zapitamo koliko sami sebe poštujemo.
Obožavam svoja dva psa - Lolu i Bena. Zbog njih mi nije teško da izađem u šetnju ni po snegu, ni po pljusku, ni kada sunce upeče, pa čak ni kada - dok čitam najuzbudljiviji deo knjige koju jednostavno ne mogu ispustiti iz ruke - Ben sedne pred moje noge i lavežom mi kaže da mora obaviti nuždu. Ostavljam knjigu, oblačim se, stavljam im ogrlice i idemo napolje!
Moj je unutrašnji sat namešten tako da zazvoni kada je vreme za njihovo hranjenje. Ne izlazim iz kuće ako nisam proverila da li imaju sve što im treba. Žurno se vraćam i iz najprijatnijeg izlaska kako bih svoje pse prošetala pre spavanja. Oni su mi pseće odani, a stekli su poverenje da ih nikada neću ostaviti na cedilu. To mi jasno poručuju mahanjem repova i mrdanjem celim telom svaki put kada im se vratim nakon nekog obavljenog posla. Oni su moji pseći prijatelji.Pouzdanost i povjerenje nema cenu
Nedavno mi je prijatelj, kojeg veoma nervira što sa psima u našoj zemlji ne smemo u restorane, prodavnice i javne ustanove, ispričao zanimljivu priču. Umro neki čovjek i odjednom se našao na putu kroz predivnu šumu. Njegovoj radosti nije bilo kraja kada je shvatio da uz njega korača i njegov verni pas koji je odavno uginuo. U društvu starog kućnog ljubimca i prijatelja čak mu se i smrt učinila sasvim prihvatljivom.
Romansa i prijateljstvo: kako se sprijateljiti sa partnerom...
Hodali su tako, umorili se i ožedneli. Došavši do prelepog proplanka, naišli su na zlatna vrata na kojima je pisalo „Raj". Čovek zamoli čuvara na ulazu za malo vode. Čuvar mu ponudi da uđe u vrt, sav popločan zlatom i dragim kamenjem, ali mu kaže da je psima ulaz zabranjen pa ga ne može povesti sa sobom, čak ni da mu da gutljaj vode. Ako želi da uđe u Raj, mora da ga ostavi pred ulazom. Čovek odluči da Raj nije mesto za njega. Svog psa ne bi ostavio ni za sve blago i obilje koje nudi Raj.
Nastavi on tako sa svojim psom dalje i dođe do neuglednog, iako uredno održavanog vrta. Zamoli čuvara za vodu i ovaj mu da lonče i činiju za psa i kaže mu: „Slobodno uđite i povedite svog psa, ima vode i za njega." Čovek zbunjeno upita kakvo je to mesto, a čuvar mu odgovori: „Ovo je Raj! Malo niže od nas oni iz Pakla lažno navode ljude da odu kod njih." „Zar vam ne smeta da se lažno predstavljaju kao Raj?" pita čovek čuvara. „Ni slučajno", odgovara čuvar, „čak nam je drago da kod nas ne dolaze oni koji bi zbog zlata i obilja ostavili svog najboljeg prijatelja pred vratima!"
