Nada je svest o negativnom i istovremeno vera u mogući pozitivan ishod. Vetar u leđa koji nas tera napred i kada se čini da je sve protiv nas...
...Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet; tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet... deo pesme O jednoj mladosti Josipe Lisac
Imate li utisak da je nade, pozitivnog stava, verovanja u "bolje sutra" sve manje? A s druge strane, svet oko nas kao da postaje sve mračniji i stresniji? Ima u tome ima neke srazmere: što je teže živeti u ovom vremenu, to je nade manje. Ali zar ne bi trebalo da bude upravo obrnuto?
Nada je svest o negativnom i istovremeno vera u mogući pozitivan ishod. Vetar u leđa koji nas tera napred i kada se čini da je sve protiv nas. Tihi unutrašnji glas koji šapuce da će, često uprkos razlozima, na kraju - ipak - sve biti dobro... Nada je očekivanje, a ne cekanje. Redak blagoslov koji imaju samo ljudi. Naime, i životinje umeju da čekaju (svoje gospodare, hranu, maženje...), ali je to čekanje rezultat prirodnog instinkta ili dresure. Samo čovek ume i da čeka i da ocekuje. Upravo je očekivanje ona tanana suptilna razlika koja čini nadu.
Mnogi od nas imaju nadu kao urođenu osobinu. Na primer, da bismo uverili sebe da će na kraju sve ipak biti dobro, kada nemamo osnova za verovanje u realnu zaštitu, verujemo u imaginarnu. Tako istraživanja potvrđuju (Bible Society iz Velike Britanije) da otprilike trećina ljudi veruje u anđele. Odnosno, da neko stoji uz njih te ih uvek štiti veruje 29 odsto Britanaca, a svaki peti čovek kaže da je video ili čuo svog anđela kad mu je bilo najteže. Samo 17 odsto ljudi nije sigurno veruje li u njih ili ne.
S druge strane, oni koji nisu blagosloveni urođenom nadom, mogu se potruditi da je razviju. Nada se, poput nežnog cveta - može gajiti, a zatim stalno uvežbavati. Uslov da ovaj životni stav formirate kod deteta jeste da optimizam i stalno uverenje nade imate vi. U najranijem uzrastu vaša deca osnovna saznanja o svetu koji ih okružuje stiču gneralizujuci one informacije i poruke koje dobiju od vas. Tako, ako ste vi posvećeni, brižni, zadovoljavate njihove osnovne potrebe - oni misle da je svet pretežno prijatno i bezbedno mesto. Takođe, deca uče oponašajući vas kao svoje najvece uzore.
Kako da roditelj zadrži "pravu meru" autoriteta: vaspitanje dece po "Mercedes" modelu...
Upravo svojim ponašanjem vi formirate bazu dečijeg ponašanja. Na primer, naučićete dete da voli knjige ako i vi sami provodite vreme čitajući i uživajući u knjigama; voleče odre đene praznike i proslavljati ih na određ eni način ako ste vi to činili; biće iskreno ili pravdoljubivo ako je to ponašanje kroz brojne primere videlo od vas. U starijem uzrastu uticaj vršnjaka će delimicno menjati onu primarnu bazu koju dete stiče kopirajući vas. Ipak, što je baza stečena u najranijem detinjstvu čvršca i stabilnija, to ce uticaj vršnjaka biti manji jer će vaše dete tim rizicima biti manje podložno. Zato, ako vi životu pristupate sa optimizmom, nadom, poverenjem... To je osnova koju ugrađ ujete u svoje dete i ukorenjujete je u celokupnu njegovu budućnost.
Kako ćete negovati nadu kod sebe, a time i kod svog deteta?
1. Stav prema životu.
Razmislite kako vaše dete reaguje kada mu se dogodi nešto loše. Za početak, naučite ga da svoj doživljaj ne potiskuje - vec da "podeli", da "izrazgovara". Veoma je važno da oseća slobodu da svoje emocije iskaže, bez straha od vašeg osu đivanja. Zatim, pomozite mu da svoje negativne doživljaje preradi.
Ponekad je rešenje da se izgradi distanca u odnosu na njih - pisanjem, crtanjem, razgovorom. Naime, kada se distancira od emocija, a to važi i za nas odrasle, one počinju da blede, a sam doga aj sagledavamo optimističnije.
2. Plus, minus, interesantno.
Kada vas dete obaspe nekim negativnim stavom (na primer: Škola je grozna, to je samo gubljenje vremena, mrzim da idem na trening...), preusmerite mu misli na pozitivne i interesantne stvari (Kada škola nije tako grozna?
Kada se tamo dešava nešto pozitivno? Šta je interesantno?). Uvek insistirajte da svaki doga đaj ili problem posmatra iz sva tri aspekta umesto da se samo fokusira na "minus".
3. Lično iskustvo.
Budite dobar primer. Navedite detetu lična iskustva u kome se neka loša situacija završila na dobar način. Tako đe, negujte pozitivan umesto negativan govor. Naime, dete predškolskog uzrasta razmišlja u slikama, pa kada vi kažete, na primer: "Nemoj da trčiš", ono sve više vidi sebe kako trči. Zato radije recite: "Hodaj sporije".
