Kada neki pisac stvara književno delo, on zapravo osmišljava više različitih likova koje dovodi u međusobnu vezu prema zamišljenom toku radnje. On ne predstavlja likove samo kroz to kako izgledaju, šta govore i kako se ponašaju, veći nas uvodi u njihov unutrašnji, emotivni svet, pokazujući nam zbivanja u njihovim dušama.
Čitajući o nekom liku, otkrivamo njegove unutrašnje porive i želje, skrivene emocije, intimna razmišljanja, tajne planove za ostvarenje ličnih ciljeva. Svaki od ovih likova ima neku svoju psihologiju, unutrašnju logiku. Svaki bi mogao da bude literarno predstavljanje nekog stvarnog čoveka.
Čitanje podstiče brojne mentalne funkcije, pre svega zamišljanje. Kada čitamo neko literarno delo, reči i rečenice u našoj svesti pretvaramo u odgovarajuće mentalne slike, predstave.
Zadovoljstvo čitanja i jeste u toj interakciji piščevog teksta i pobuđivanja naših mentalnih predstava. Nekada se taj interaktivni proces naziva kooperativna imaginacija.
Za razliku od čitaoca knjige, kojeg pročitano pobuđuje da stvori određeni tok mentalnih predstava, mentalni procesi gledaoca filma ili televizije mnogo su pasivniji. Gledalac svim čulima upija unapred zadate stimuluse.
Nema mnogo razlike između onoga što gleda i što sebi predstavlja u svesti. Kod gledanja filma kooperativna imaginacija je minimalna, pomerena na nivo gledaočevih brzih asocijacija i nesvesnih reakcija.
Kako razviti kod dece ljubav prema knjigama
Još važnije je to što je filmu mnogo teže da gledaocu predstavi unutrašnji svet, psihologiju određenog lika, nego što pročitano to može čitaocu. Gledaocu ostaje da rastumači određeni lik na nivou površnog, vidljivog i izgovorenog.
Izmiče mu razmišljanje, unutrašnji govor, intimna dilema i unutrašnja borba datog lika. Zato je čitanje veoma važno za razvijanje razumevanja doživljavanja drugih ljudi - empatije.
Odrasli čitač u pročitanom teži da prepozna one situacije koje je doživeo u vlastitom životu, da u drugima nađe sebe. A mladi čitač, dete ili mlada osoba koja još nema dovoljno ličnog životnog iskustva, kroz pročitano uči o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj psihologiji.
On uči da se ljudi razlikuju i od njega i međusobno, kao i da će se bolje snalaziti među ljudima ukoliko razume te različitosti.
Veoma je važno da mladi ljudi čitaju jer, upoznajući se sa likovima, oni upoznaju „ljude" iznutra. Zato možemo da kažemo da je čitanje literature veoma važno za razvijanje emocionalne i socijalne pismenosti mladih ljudi.
Nažalost danas je u generaciji mladih gledanje u velikoj meri istisnulo čitanje. Kako će se to odraziti na sposobnost novih generacija da se užive u druge - vreme će pokazati. Oni roditelji koji ne žele da rizikuju, naći će načina da kod dece razviju ljubav prema knjigama.
Izvor: Politika