I učenje se uči
Profimedia/Shutterstock i_ucenje_se_uci_3


Vrste učenja


„Ima mnogo misli koje su tu uvek, a opet su odjednom nove.“ (Dostojevski)

Postoje različiti vidovi učenja. Jedan je učenje imitacijom, a drugi putem pokušaja i pogrešaka. Imitacijom koja je gotovo nesvestan proces, dete nauči ponekad kroz facijalne ekspresije svojih roditelja. Pokušaj i pogreške je učenje kada dete shvati da nešto što je uradilo nije dalo željeni rezultat pa pokuša ponovo malo drugačije sve dok ne dobije željeni ishod. Učenje uviđanjem je viši oblik učenja. Kao kada dete nauči da otvori-zatvori slavinu, gleda i oprobava. Kada pođe u školu dete najčešće uči putem uvida. Kada iz ponuđenih stvari prepozna i napravi uvid.

Aha doživljaj je stanje koje decu veoma raduje. Učenje uviđanjem je i ponašanje koje se kažnjava ili nagrađuje.

Svako dete reaguje na različite načine. Zavisi od toga koliko je pripremljeno, kakav je stav roditelja i kakvi su afiniteti dece, da li su motorična ili verbalna.

Postoji nešto što se zove najbolje vreme za učenje određenih sposobnosti. Sa sedam godina je najveći broj dece spremno da nauči da čita i piše. Ako se ovaj momenat propusti dete će kasnije teže savladavati te veštine.

Za decu se kaže da su perceptivno otvorena i vrlo radoznala. Za njih je sve učenje, dok roditelji smatraju da se učenje dešava samo u školi i oko škole. Dete voli da stiče ona iskustva i znanja koja može neposredno da koristi. Spontano uči igre i rad na računaru, upravlja foto aparatom i mobilnim telefonom.

Nagrada i kazna


Decu treba motivisati, nagrađivati i kažnjavati. Ukoliko je pritisak i kažnjavanje neprimereno, deca stvaraju otpor u odnosu na učenje. Ako deca ne budu pritisnuta da uče oni to doživljavaju kao nebrigu, da su zapostavljena. Deca vole da im se postavljaju granice.

Svi roditelji žele da im deca budu najbolja i da brzo uče, ali neka deca uče brže a neka sporije. Pred decu ne treba stavljati ni preterane ali ni premale zahteve. Uvek ih treba podsticati da urade malo više nego što pokazuju da mogu. Deci preterana ambicija roditelja ka uspehu može da nanese štetu i da ih zauvek demotiviše da u bilo čemu uspevaju. Odnos deteta prema učenju zavisi od roditelja i od učitelja. Naši školski programi su preteški za savladavanje. Roditelji rade domaće zadatke, ne sa decom, već deci. Učitelji nisu kreativni i nemaju dovoljno strpljenja. Najčešće se insistira na memorijskom znanju. Kaže se da su naše škole dosadne i preteške za decu.

Koncentracija


Odabir stimulusa na koje se treba usresrediti naziva se koncentracija. Pre koncentracije dolazi pažnja, ona podrazumeva otvorenost prema onome što je novo, radoznalost, motivaciju i izazov.

Deca u školskom uzrastu imaju previše nemirnu pažnju. Svaki stimulus može da odvlači pažnju i važno je zapostaviti periferne stimuluse. Koncentracija se postiže vežbanjem, zato deca rade domaće zadatke. Da bi pažnja bila slobodna dete mora da bude slobodno od konflikata. Dete ne može da se otvori prema onome što mu se nudi. Nažalost, deca već na ranom uzrastu imaju različite neurotične konflikte: preterana želja za uspehom, neadekvatni uslovi života, preterani pritisak, kažnjavanje, nedovoljno ljubavi.

Dete treba da bude sito, zdravo, da se oseća zaštićeno i sigurno i da odrasta u zdravom okruženju i samo tada je spremno za sticanje novih znanja i samo tada je pažnja slobodna. Ako je dete punačko, nosi naočari, ima neki defekt, to takođe može da utiče na pažnju. U našim školama takmičenje počinje da se javlja već u prvom razredu i to stvara decu koja nisu spremna da podnose neuspehe.

Prethodna stranaNastavak članka