Da bismo ostvarili lični napredak u pravcu emocionalne celovitosti, moramo da prerastemo ulogu usvojenu još u detinjstvu - potrebno nam je upravo suprotno od onoga što mislimo da tražimo. Iskorak izvan granica svoga odabranog dela emotivnog spektra intenzivan je i katkada težak, ali nam otkriva potisnute i zaboravljene delove sebe
Kad je neko slab, kad mu ne ide ili kad pokazuje nemoć, lako je saosećati s njim. S druge strane, kad je neko jak, snalažljiv i oslanja se uglavnom na sebe, onda je to sasvim druga priča. Gotovo niko ne vidi kako nije lako biti uspešan i da snalažljivost zahteva stalno razvijanje fleksibilnosti, što znači i ulaženje u nove zone straha i nesigurnosti. S problemima i težinom onih koji „uvek nekako isplivaju" malo je ko u stanju da saoseća.
To, naravno, ne znači da „jakima" razumevanje i saosećanje nije potrebno. Naprotiv. Iako umesto razumevanja i saosećanja puno češće dobijaju upravo suprotno - postaju predmet iskorištavanja ili zavisti.
Uloge se dele u djetinjstvu, u okviru porodice. Kombinacija urođenog temperamenta i obiteljske dinamike dovodi do toga da dijete usvoji svoju „emotivnu poziciju" koja mu osigurava nagradu u obliku roditeljske pažnje ili ispunjavanja želja. Sam izraz emotivna pozicija ne zvuči kao da je riječ o mekim, ranjivim dječjim osjećajima iako je korijen upravo u njima. No, izraz je itekako na mestu jer u odrasloj dobi to postaju pravi, pravcati strateški položaji.
Kako dete postaje jaka osoba
Iako je tkanje emotivnih pozicija vrlo složeno, za ovu ću ih kolumnu maksimalno pojednostaviti podelivši ih na jake i slabe. Odrasli koji u sebi nose emotivnu poziciju slabih lako pokazuju osetljivost, ranjivost, tugu i skloni su dodvoravanju i idealizaciji jakih. Pokušajte da zamislite dete koje pokušava da odobrovolji strogu majku tako što joj dobrovoljno pomaže pri čišćenju i na taj način uspeva s njom da ostvari barem nekakvu povezanost.
Recimo da to isto dete zna da će otac prestati da viče na njega ako jasno pokaže koliko je povređeno. Kombinacija detetovog urođenog temperamenta i takvog roditeljskog tretmana dovodi do toga da se pokazivanje slabosti povezuje sa sigurnošću, zaštićenošću i pažnjom.
S druge strane, pokušajte da zamislite dete koje je odraslo s roditeljima koji su njegovu tugu i ranjivost ignorisali ili posramljivali. Uz to, zamislimo da je to dete već u tinejdžerskom uzrastu moralo da vodi brigu o bolesnoj baki i da su se petice u školi podrazumevale, a ne nagrađivale. Uz takav tretman dete uči da, kako bi bilo prihvaćeno i kako bi bilo na sigurnom, uvek mora da bude jako.
Emotivna pozicija koja je usvojena u detinjstvu teži da se ostvari i u odraslom dobu. Tako će oni koji su u poziciji slabih pokušavati da dopre do ljudi koji su im važni ili potrebni (koje doživljavaju jakima) na slične načine na koje su dopirali do svojih roditelja - izlaganjem svoje ranjivosti, dodvoravanjem, pokazivanjem inferiornosti i slično. Jaki će, pak, biti oni koji se dokazuju i koji idu napred i onda kad im je jako teško jer su naučili da ne računaju na pomoć pa su i zaboravili da je mogu tražiti.
Sasvim je logično da su slabost i ranjivost onih jakih drugima nevidljivi. Ta dimenzija njihovih osećaja nevidljiva je i njima samima, pa su skloni da dođu u kontakt s tim osećajima preko drugih - snažno saosećajući sa slabijima, s unesrećenima u svetu ili sa životinjama.
No, premda se takvom ne čini, emotivna pozicija jakih prilično je krhka. Potisnuti osećaji koji nikad nisu imali priliku biti izraženi kad-tad isplivaju na površinu i preuzmu kontrolu. Tako se jaki nađu u situaciji da ne uspevaju da pronađu izlaz iz egzistencijalnih problema, da imaju problema sa zdravljem, da ulaze u ljubavne ili prijateljske odnose u kojima ostaju povređeni i preplavljeni osećajima koje su tako dugo ignorisali - osećajima nemoći, stida, tuge...
Jaki vrlo često imaju partnere ili partnerke koji su u emotivnoj poziciji slabih. To je prirodno - spoje se zato što jedni u drugima osećaju ono što im unutar njih samih nedostaje. U situacijama kad jaki padnu i kad njihova slabost ispliva na površinu, oni redovno od svojih partnera ne dobijaju podršku. To se može činiti čudnim jer se slabi čine tako meki, topli i spremni da pomognu.
No slabima treba jak partner i to je jedino njegovo lice koje žele d vide pa se događa da jaki ponovo prolaze kroz iste traumatične situacije kao kad su bili deca - onda kad im zaista treba pomoć, od partnera uglavnom nailaze na ignorisanje, a katkada i na ljutnju zbog toga što su slabi.
Zašto slabe osobe reaguju kad je partner slab
Slabi guraju svoju ranjivost u prvi plan, a jaki je skrivaju duboko u sebi. Zato slabi ne vide svog partnera u njegovoj ranjivosti - naviknuli su da koriste svoju emotivnu poziciju slabosti kako bi ispunili svoje potrebe (dobili pažnju, pomoć, egzistencijalnu brigu partnera, zaštitu i slično) i partnerov ulazak na njihovu teritoriju deluje im kao pretnja.
Oni u emocijama slabosti plivaju vrlo spretno jer su već kao deca navikli da odvajaju taj deo emotivnog spektra kako bi pomoću njega tražili put za ostvarenje kontakta s roditeljima. Taj odvojeni deo emotivnog spektra u odraslom dobu postaje njihov stil, njihovo oruđe i sredstvo kontrole.
To, naravno, ne znači da su oni loši, nego da im za napredak i ličnu transformaciju treba upravo suprotno od onog što misle da traže. Ne treba im saosećanje i uvažavanje, nego puštanje da se snalaze sami, bez uvažavanja njihovih slabih osećaja koje guraju u prvi plan. Premda se to na prvi pogled može činiti okrutnim, takav im tretman pomaže da osete da stari načini uspostavljanja kontakta više ne funkcionišu.
Za pokretanje tog procesa reči nisu dovoljno snažne. Slabima treba da osete nemoć i nemogućnost da dopru i uspostave kontrolu nad bliskom osobom (bio to partner, prijateljica ili član porodice) na stare načine koje i njih same ostavljaju zaglavljenim u poziciji slabog deteta koje nema snagu odraslosti da svoj život vodi prema samoostvarenju.
Kod jakih je proces lične transformacije obrnut. Njima treba da se u svojoj ranjivosti, nemoći, tuzi i ostalim „slabim" osećajima što više izlažu, ali samo pred onima koje procenjuju da bi te osećaje mogli da vide i podrže. To je prilično riskantno jer uvek postoji mogućnost da podrška i saosećanje izostanu, a izloženost u dubokoj ranjivosti koja nikad nikome nije pokazana znači razotkrivanje sebe u svojim najsenzibilnijim nijansama.
Iskustvo izlaganja sebe u svojoj senzibilnoj krhkosti jakima donosi sasvim novo iskustvo - iskustvo sigurnosti u svojoj slabosti. To iskustvo pokreće promenu i čini da jaki počnu biti više u kontaktu sa svojom slabošću, da žive senzibilniji život i donose odluke koje tu senzibilnost podržavaju.
U svojoj srži, put od slabosti prema snazi i od snage prema slabosti nalikuje na simbole jina i janga. Svaka jaka osoba u sebi krije slabost koja se tek treba razotkriti i svaka slaba osoba u sebi krije snagu koja se tek treba razotkriti. Otkrivanje tih zaboravljenih i potisnutih delova sebe čini intenzivan, katkada težak, ali i zanimljiv transformacijski put prema emotivnoj celovitosti.
Izvor: Sensa klub