Staza isceljenja nalazi se u nama samima i vodi ka slobodi koja je neotuđiva, čak i onda kada nam je srce naizgled slomljeno, kada su teška vremena i kada deluje da smo zarobljenici sopstvenih misli i želja
Čestitala sam rođendan osobi koja me je, kako sam u najranjivijem trenutku očaja smatrala, najviše povredila u životu. Od povređivanja do čestitanja (ponovnog kontakta sa njim i zaista lepih želja od srca, u kakvoj god da je životnoj situaciji trenutno) prešla sam mučan, ali krajnje zanimljiv i osvešćujući put, možda najdragoceniji koji sam do sada iskusila.
Bio je to odlazak koji je zaboleo čak i više od odlazaka najbližih, jer je bio neočekivan i odnosio se direktno na moje "ljubavno" srce. Kad se vežemo za nekog, nesvesno počinje da radi program "ovo je moje" (moderna psihologija dokazuje kako je zaljubljivanje neka vrsta adikcije), ali to je pogrešno, niko nije ničiji, samo je svoj. Ali, ne možemo u samom trenutku kad bivamo ostavljeni da pustimo sve antene razumevanja u rad, osećamo cepanje celog tela, nestajanje, nevericu i ozbiljan fizički bol.
Kraj, tj. njegov odlazak se desio tačno na dan kada je tranzitni Saturn bio na položaju mog natalnog Sunca. Saturn je, inače, u mom natalnom horoskopu postavljen tako da mi stalno pruža izazove, ali uvek takve da, ako iz njih izađem mirna i promenjena, izazov postaje najbolja lekcija koju sam mogla da dobijem (to je inače i jedna od najvažnijih "karakteristika" Saturna u astrologiji). No, prvo uvek dolazi patnja a najintenzivnija je kada je krajnje neočekivana, kad pogađa sve delove ljudskog bića - od glave do pete, od krvotoka do sujete. Najintenzivnija je kad se raspadnu misli, kad izgleda da nema nade, da ne postoji dalje, da je po sredi izdaja jer je onaj koga još uvek volimo umesto nas izabrao drugu osobu, drugi put, drugo mesto, drugo srce. Onda uđemo u klopku neslobode, jer svako je nepuštanje upravo to - kavez za sopstvene misli i emocije.
Najlepša ljubavna pesma za praznike: San za zimu, Artur Rembo...
Svako ima pravo da krene kuda želi i da nastavi dalje. Rekao mi je direktno i hrabro u oči da želi da ode, naveo razloge i neodređeno nagovestio dolazak nove osobe u njegov život. Drama u mom umu je počela. Ne umemo odmah to prihvatiti. Niko od nas to i ne traži. Bol traži da se odboluje (posledice slomljenog srca su slične kao odvikavanje od droge, kažu moderni psiholozi). Bol ne može odmah da se povuče, on zahteva svoju hranu, pa se pojačava, pulsira, čini nam se da razbija sve što imamo, čini nam se da nas nema i da ne možemo pregurati noći u kojima smo sami, napušteni i izigrani (po istraživanjima naučnika Arta Arona, Lusi Braun i Helen Fišer, u Glasniku komparativne neurologije, ostavljena osoba misli na svoju ljubav 85% svog budnog vremena i svi žele pomirenje a kada su se ispitanicima pokazivale slike osoba koje su ih ostavile, u mozgu su se osvetljavala ista područja koja reaguju kada se dešava pravi fizički bol).
