Čestitala sam rođendan osobi koja me je, kako sam u najranjivijem trenutku očaja smatrala, najviše povredila u životu. Od povređivanja do čestitanja (ponovnog kontakta sa njim i zaista lepih želja od srca, u kakvoj god da je životnoj situaciji trenutno) prešla sam mučan, ali krajnje zanimljiv i osvešćujući put, možda najdragoceniji koji sam do sada iskusila.
Bio je to odlazak koji je zaboleo čak i više od odlazaka najbližih, jer je bio neočekivan i odnosio se direktno na moje "ljubavno" srce. Kad se vežemo za nekog, nesvesno počinje da radi program "ovo je moje" (moderna psihologija dokazuje kako je zaljubljivanje neka vrsta adikcije), ali to je pogrešno, niko nije ničiji, samo je svoj. Ali, ne možemo u samom trenutku kad bivamo ostavljeni da pustimo sve antene razumevanja u rad, osećamo cepanje celog tela, nestajanje, nevericu i ozbiljan fizički bol.
Kraj, tj. njegov odlazak se desio tačno na dan kada je tranzitni Saturn bio na položaju mog natalnog Sunca. Saturn je, inače, u mom natalnom horoskopu postavljen tako da mi stalno pruža izazove, ali uvek takve da, ako iz njih izađem mirna i promenjena, izazov postaje najbolja lekcija koju sam mogla da dobijem (to je inače i jedna od najvažnijih "karakteristika" Saturna u astrologiji). No, prvo uvek dolazi patnja a najintenzivnija je kada je krajnje neočekivana, kad pogađa sve delove ljudskog bića - od glave do pete, od krvotoka do sujete. Najintenzivnija je kad se raspadnu misli, kad izgleda da nema nade, da ne postoji dalje, da je po sredi izdaja jer je onaj koga još uvek volimo umesto nas izabrao drugu osobu, drugi put, drugo mesto, drugo srce. Onda uđemo u klopku neslobode, jer svako je nepuštanje upravo to - kavez za sopstvene misli i emocije.
Svako ima pravo da krene kuda želi i da nastavi dalje. Rekao mi je direktno i hrabro u oči da želi da ode, naveo razloge i neodređeno nagovestio dolazak nove osobe u njegov život. Drama u mom umu je počela. Ne umemo odmah to prihvatiti. Niko od nas to i ne traži. Bol traži da se odboluje (posledice slomljenog srca su slične kao odvikavanje od droge, kažu moderni psiholozi). Bol ne može odmah da se povuče, on zahteva svoju hranu, pa se pojačava, pulsira, čini nam se da razbija sve što imamo, čini nam se da nas nema i da ne možemo pregurati noći u kojima smo sami, napušteni i izigrani (po istraživanjima naučnika Arta Arona, Lusi Braun i Helen Fišer, u Glasniku komparativne neurologije, ostavljena osoba misli na svoju ljubav 85% svog budnog vremena i svi žele pomirenje a kada su se ispitanicima pokazivale slike osoba koje su ih ostavile, u mozgu su se osvetljavala ista područja koja reaguju kada se dešava pravi fizički bol).
Lek za ranjeno srce
Izdaja je reč koja se često spominje u takvim situacijama. Kako neko može da ostavi poverenje, da odbaci sve što je sa nekim gradio, da proda zlato zajedničke ljubavi, da više ne bude fizički spojen? Može jer želi. I na to ima pravo. Besane noći su teške (kada je u pitanju naš mozak, on na ostavljenost od osobe koju smo stvarno i iz dubine svog bića voleli, ima istu reakciju kao prilikom bola koji bi bio izazvan držanjem vrele sonde), ali slabo mogu da pomognu bilo kakva sredstva koja su "smišljena" van nas. Lek je u nama samima, kao i uvek.
Glavni lek je shvatanje da izdaja ne postoji, da svako ima pravo da ide kuda želi. Mi možemo da pokušamo da se borimo, i to je ljudski, ne može svačija reakcija da bude odmah i istog trena, kad neko veoma drag (u mom slučaju to je bila najdraža i najvoljenija osoba u mom životu) odlazi - "neka ide" (kada se zaljubimo, kao da se povuče obarač u mozgu koji mu donosi pozitivne promene, a kada voljena osoba odlazi, naš mozak pokušava da uradi sve da bi ponovo uslovio iste promene i da se dobro osećanje vrati). Pokušaj da zaustavimo nekog je refleksna reakcija. Ali onda shvatimo da nas neko napušta jer se to tako moralo odigrati. Prihvatimo neminovnost tako što ćemo prvo da je dopustimo i shvatimo da svako ima pravo na svoje izbore, ma koliko se oni nama činili nesuvisli. Tačno je da možemo svojim mislima, emocijama, namerama i akcijama podosta da utičemo na naš život, i to je prava blagodet, ali nemojmo zaboraviti da u životu postoje i neminovnosti, nešto što se dešava mimo naše volje, nešto što je deo opšteg plana, Božja volja kojom nam On skreće pažnju na važne stvari. To je onaj dobro poznati deo citata Vladike Nikolaja o molitvi za mudrost, da se prepozna događaj koji se ne može izmeniti. Što pre situaciju prihvatimo, bićemo pre na stazi isceljenja. Prihvatanje onog što se odigralo je prva faza opraštanja.
Dalje sledi "davanje" slobode toj drugoj osobi. Ovo je uslovno rečeno, jer mi nemamo moć nad tuđom slobodom. Davanje slobode u stvari znači da shvatimo da, jednostavno, ne misle svi kao mi i da je potrebno da sklonimo zavese sopstvenih uverenja koje smo "nakačili" na tuđe misli. Jednostavno, ne doživljavaju realnost svi isto kao mi i svako ima pravo da na nju reaguje kako želi. Mi to ne možemo kontrolisati. Tako pokazujemo da poštujemo druge.
Sledeća faza je prihvatanje sopstvene odgovornosti za to što se desilo. Analiziramo postupke drugog, ali bi najbolje bilo da analiziramo sebe, ne da bismo se optuživali ili kritikovali već da pronađemo šta je u našem ponašanju dovelo do takve reakcije druge osobe, šta smo uradili a šta ne a sve u cilju da na bolji način spoznamo sebe i naučimo nešto novo. Kao što je ljubav i počela sa dva aktera, tako se i završava. Kada spoznamo sopstvenu odgovornost, to može da bude ključan uvid ne za odnos koji je već prekinut nego za naše ponašanje u budućnosti, jer u celoj priči našeg života glavni junaci smo mi. Kada to shvatimo, lakše ćemo polako prelaziti iz stanja bola u fokusiranje na sebe (ovde sve dolazi u obzir, od gledanja fotografija iz detinjstva, kontakata sa porodicom i prijateljima do pronalaženja novih poslova, hobija i stvaranja veće empatije, radnih navika u već postojećim poslovima, uglavnom, sve što je direktno vezano za nas).
Imajmo u vidu jednu stvar, ma koliko bila "strašna" da se prihvati (ali je isto toliko i nepogrešivo tačna) - svaka destrukcija ili autodestrukcija u ovim slučajevima je direktno povezana sa našom sujetom. A sujeta nikako nije ljubav, nije ni otpuštanje, naprotiv, ona će pokušati tim negativnim akcijama da nas veže za sebe i ukorenjenost u sopstvenoj rani.
Opraštanje je razumevanje
Kada duboko u sebi razumemo drugu osobu, stavimo se u njen položaj, osetimo to što je osećala i mogla imati na umu, shvatimo da je uradila najbolje kako je umela u tom trenutku, da je krenula dalje kako je jedino znala i kako joj je odgovaralo i da su njeni razlozi podjednako jaki i važni kao i naši, onda se odvajamo od sopstvenih potreba i razumemo drugog. Kada se to desi, srce je bukvalno na širokom putu isceljenja! Opraštanje je prava snaga, sve ostalo je slabost našeg uma. Kada stvarno i bez laganja sshvatimo da je taj najveći bol, taj najgrozniji odlazak bio naša najveća šansa da se promenimo i da se, na primer, slegne sve što nas je ta osoba učila (izgleda da je često potrebno odvajanje da bi informacije došle direktno u naše telo i srce i da bismo konačno shvatili) onda dolazi i zahvalnost. Prvo toj osobi, što je uopšte bila u našem životu, što smo imali priliku da je volimo neko vreme (ništa nas ne sprečava ni da je volimo kao biće, jedinku, dušu i dalje, iako nije fizički tu), zahvalnost na svemu što nam je pružila (uvek ima nečeg pozitivnog), a drugo, posebna zahvalnost ako nas je naučila važnim lekcijama. Onda dolazi zahvalnost celokupnoj "igri" jer bez tog načina ne bi došlo do promena u nama.
Ne znam da li je osoba koja je meni nanela bol još uvek u situaciji koja me je dodatno povredila, i sama sam prošla kasnije kroz nova iskustva, ne znam ništa, samo znam da mu nisam neprijatelj i da sam žarko želela da mu čestitam rođendan. "Hvala ti do neba", odgovorio mi je. Ne umem opisati količinu svetlosti i ljubavi koju sam osetila u grudima. Sasvim bezuslovnu! Voleti dušu onog ko nam je, naizgled, učinio nešto nažao (a nije, jer niko nije odgovoran za naš doživljaj bola i ostavljenosti do mi sami, jer smo u svakom trenutku odgovorni za svoje reakcije), voleti njegovu suštinu, koja nije njegova namera, voleti ono što smo imali, sva iskustva kojima nas je naučio - to je zaista veličanstveno. Osetiti da sa druge strane sms prepiske stoji čovek koji takođe drhti zbog razgovora i ko, bez obzira na to da li je sam ili ne, brine za mene i voli me kao prijatelja, biće, osobu sa srcem (kao i ja njega, bez obzira na sve) je nešto što ću pamtiti celog života. Mislim da se to zove oproštaj. Celokupni. Njemu, sebi, svemu.
Izvor: Lovesensa
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!